III

PRAVO NA IMOVINU

1. Kodifikacije

Prof. dr SLOBODAN PEROVIĆ,
prof. dr MIODRAG ORLIĆ

---

1. Kopaonička škola prirodnog prava ocenjuje da su se stekli svi potrebni uslovi za početak rada na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije. Taj zakonik bi obuhvatio sve klasične grane građanskog prava: opšti deo, stvarno, nasledno i obligaciono pravo, a takođe i one ustanove i pravne odnose koji su izvedeni iz klasičnih disciplina, a koji su izraz savremenih društvenih potreba potvrđenih u poslovnoj i sudskoj praksi. Pored toga, trebalo bi proučiti i pitanje mesta porodičnog prava u sistemu opšteg Građanskog zakonika.

2. Kao što je poznato, Srbija je, po ugledu na Austrijski građanski zakonik, donela još 1844. godine svoj Građanski zakonik, koji je bio na snazi punih sto godina, sve do 1946. godine, kada je zajedno sa svim zakonima donetim u Srbiji i Jugoslaviji pre 6. aprila 1941. godine, izgubio pravnu snagu. Bio je to akt tzv. revolucionarne svesti kojom je izvršena abrogacija do tada važećeg celokupnog pravnog sistema, koji je, u određenim oblastima, izražavao tekovine Evropske pravne civilizacije. Od tog vremena, pa sve do danas (skoro 60 godina), Srbija nije izvršila kodifikaciju u vidu opšteg Građanskog zakonika, pa se, i u tom pogledu, nalazi u docnji u odnosu na druge zemlje u okviru Evropske familije prava.

3. Polazeći od istorijske činjenice i komparativnog pregleda, konstatuje se, da rad na izradi opšteg Građanskog zakonika traje veoma dugo, jednu ili više decenija, s obzirom na širinu polja obuhvaćene materije i zahteva pravne nauke i prakse, kao i drugih relevantnih momenata koji, po prirodi same stvari, moraju naći mesto u svakoj kodifikaciji prava. Međutim, kada je reč o radu na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije, Kopaonička škola sa osnovom izražava uverenje, da bi ovaj rad trajao daleko kraće u odnosu na gore pomenuto vreme, a to znači da bi Srbija u toku narednih dve do tri godine, mogla dobiti svoj Građanski zakonik. Ovo uverenje zasniva se, pre svega, na činjenici, da je najveći deo materije već regulisan posebnim zakonima, a neki od njih, i na visokom stepenu evropske pravne kulture, kao što je postojeći Zakon o obligacionim odnosima, što je konstatovano, ne samo od naše, već i od evropske pravničke javnosti. S druge strane, ovo uverenje se zasniva i na činjenici, da bi odgovarajući krug naučnih i stručnih pravnika mogao ovaj rad obaviti u rečenom vremenu, pod uslovom da se odmah pristupi svim organizacionim i drugim aktima uobičajenim u ovoj vrsti zakonodavne aktivnosti.

4. Pored onoga što je već rečeno, rad na izradi Zakonika ne bi se sveo samo na prostu recepciju postojećih posebnih zakona u ovoj oblasti i njihovo uobličavanje u smislu Kodeksa, već bi, pre svega, obuhvatio analizu postojećih zakonskih rešenja, a zatim, naročito rešenja ratifikovanih međunarodnih konvencija u ovoj oblasti prava, kao i druge međunarodne standarde, posebno pravo Evropske unije, gde je u toku rad na izradi Građanskog zakonika EU, rad koji se neće okončati u neposrednoj budućnosti, ali koji bi svakako bio u paralelnoj optici rada na izradi Građanskog zakonika Republike Srbije.

5. Na osnovu gore rečenog, Kopaonička škola čini javni apel zvaničnoj i opštoj pravničkoj javnosti, da se otpočne sa izradom Građanskog zakonika, ne samo zbog urgentne potrebe, već i zbog opšteg stanja našeg prava, njegove istorije i kulture, kao i zbog značajnog koraka ka vladavini pravne sigurnosti koja nam već hronično nedostaje. Svaka kodifikacija u oblasti građanskog prava, kao što je poznato, već samim svojim postojanjem, uveličava bogatstvo pravne zajednice i doprinosi stabilnosti pravnih ustanova, što predstavlja jedan od neophodnih uslova konstitucije pravne države i vladavine Pravednog prava.

2. Svojina i druga stvarna prava

1. Doneti Zakon o svojini i drugim stvarnim pravima ili bitno modifikovati postojeći Zakon o osnovnim svojinsko pravnim odnosima koji datira iz vremena postojanja društvene svojine i koji zahteva odgovarajuće izmene i dopune. Doduše, potrebno je sačekati donošenje novog Ustava koji treba da reguliše pitanje različitih vrsta svojine, sadržinu i ograničenja ovoga prava, kako sa gledišta objekata, tako i sa gledišta titulara ovog najvažnijeg stvarnog prava. Razume se, zakon treba da reguliše i pitanje načina sticanja, gubljenja i pravne zaštite svojine, kao i pitanje stvarnih prava na tuđoj stvari. Ukoliko se ovaj zakon donese pre Građanskog zakonika, onda će njegove odredbe, propuštene kroz još jednu naučnu i stručnu optiku, naći mesta u Građanskom zakoniku.

2. Doneti Zakon o denacionalizaciji odnosno pod određenim uslovima izvršiti restituciju prava svojine i drugih stvarnih prava u korist onih lica kojima je, primenom propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je izvršeno podržavljenje bez tržišne naknade. Ovo tim pre, jer bi se ovim zakonom bar delimično ispravila jedna istorijska nepravda, a s druge strane, stvorili bi se potpuniji uslovi za funkcionisanje tržišne privrede uopšte, a posebno u oblasti pravnog režima nepokretnosti, počev od poljoprivrednog i šumskog, pa sve do građevinskog zemljišta. Pri tome, potrebno je naglasiti da je zakonodavstvo Srbije i kod ovog pitanja u velikoj docnji u odnosu na druge evropske zemlje koje su još pre deset godina donele ovakve zakone.

3. Doneti Zakon o zemljišnim knjigama koje imaju očiglednu prednost u odnosu na ustanovu katastra, kako sa stanovišta prometa, tako i sa stanovišta pravne sigurnosti titulara zemljišnoknjižnih prava. U tom smislu, predvideti da se važeći propisi o katastru neće primenjivati na onim teritorijama gde su uspostavljene zemljišne knjige koje vode nadležni sudovi.

4. Doneti Zakon o hipoteci čiji je nacrt sačinjen i koji svojim rešenjima predstavlja solidnu osnovu u daljoj proceduri. Razume se, da bi i sadržina ovog zakona trebalo kasnije da nađe mesta u Zakonu o svojini i drugim stvarnim pravima odnosno u Građanskog zakoniku.

5. Sve ove poruke uglavnom su bile formulisane i u Završnom dokumentu iz 2003. godine, ali bez naročitog odjeka u zvaničnoj javnosti, pa se opet insistira na njihovom sprovođenju, a posebno na poruci da se pristupi izradi projekta Građanskog zakonika, sa razloga koji su već pomenuti.

 

3. Ugovor i odgovornost za štetu

1. Ugovor i prouzrokovanje štete, kao dva osnovna izvora obligacija, regulisana su Zakonom o obligacionim odnosima na način koji odgovara savremenim zahtevima u oblasti prometa stvari i usluga, kako na našem, tako i na zajedničkom evropskom tržištu i pravu Evropske unije. Kada je reč o ugovorima, to najbolje pokazuje poređenje pojedinih rešenja ovoga zakona sa rešenjima Načela evropskog ugovomog prava (1998. i 2002) i UNIDROIT načelima međunarodnih trgovinskih ugovora (1994), koje u najvećem broju slučajeva pokazuje bitnu sličnost ili identičnost pojedinih rešenja. S druge strane, kada je reč o vanugovornoj odgovornosti, Zakon o obligacionim odnosima, takođe, sadrži savremena rešenja, počev od osnova odgovornosti (odgovornost na bazi krivice ili subjektivna odgovornost, odgovornost za opasne stvari i opasne delatnosti bez obzira na krivicu ili objektivna odgovornost, odgovornost za drugog), pa preko vrste deliktnih šteta i njihove naknade, kako materijalne, tako i nematerijalne, sve do obima naknade i odgovornost više lica za istu štetu. Stoga, u ovim oblastima obligacionog prava ne postoji neka radikalna ni urgentna potreba za modifikacijom pojedinih rešenja koja sadrži Zakon o obligacionim odnosima.

2. Razume se, u postupku izrade Građanskog zakonika, trebalo bi, sa gledišta naučnih dostignuća, 25-godišnje sudske prakse u primeni Zakona o obligacionim odnosima, kao i sa gledišta ratifikovanih odgovarajućih konvencija i smernica (direktiva) Evropske unije, još jedanput preispitati pojedina rešenja u oblasti ugovora i odgovomosti za štetu, ali to su eventualno takve izmene i dopune koje ne zahtevaju naročitu hitnost, pa ih treba sagledati u sklopu izrade opšteg Građanskog zakonika.

3. U svemu ostalom, u ovoj oblasti prava, ponavljaju se poruke iz Završnog dokumenta 2003. godine, tim pre, što nisu naišle na odgovarajući odjek u zvaničnoj i opštoj pravničkoj javnosti.

4. Svojina i nasleđe

Dr OLIVER ANTIĆ, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

---

1. Zakon o nasleđivanju Srbije koji je na snazi od 1995. godine do danas, predstavlja jedan od naših najboljih zakona u ovoj oblasti prava. On sadrži rešenja u ovoj drevnoj pravnoj materiji koja predstavljaju otvoreni sistem i koja istovremeno omogućavaju pravnu sigurnost i dosezanje pravičnosti u svakom konkretnom slučaju.

2. Zakon o zadužbinama, fondacijama i fondovima treba da pretrpi određene izmene i dopune u smislu preciziranja uslova za formiranje zadužbine, posebno u trenutku njenog nastanka, jer su u praksi primećene ozbiljne teškoće koje usporavaju, pa na određeni način i onemogućavaju efikasno formiranje ove značajne i humane ustanove koja je u našoj prošlosti bila nosilac važne, lepe, etičke i materijalne poruke.

5. Denacionalizacija i privatizacija

VLADIMIR TODOROVIĆ, advokat u Beogradu

---

1. Srbija i Bosna i Hercegovina, su ostale jedine u krugu zemalja u tranziciji, koje nisu rešile pitanje povraćaja nacionalizovane imovine. Kopaonička škola je svojim Nacrtom Zakona o denacionalizaciji, koji je sačinjen i publikovan 1995. godine, ukazala na moguća pravna rešenja i zato taj Nacrt predstavlja pravni dokument koji se ne može zaobići prilikom donošenja Zakona o denacionalizaciji.

2. Zakon o denacionalizaciji treba doneti što pre, pri čemu se može podržati i donošenje posebnog zakona o restituciji imovine crkava i verskih zajednica, s obzirom da se taj zakon brže, i za državu ekonomski podnošljivije, može izvršiti od zakona o generalnoj denacionalizaciji.

3. Smatramo da bi hitno trebalo preduzeti mere na identifikaciji nacionalizovane imovine — pre svega po vrsti, količini, lokaciji i vrednosti — i u tom cilju treba doneti odgovarajući propis kojim bi se pozvali bivši vlasnici da, i pre donošenja Zakona o denacionalizaciji, prijave svoje potraživanje po osnovu denacionalizacije. Takođe bi trebalo obavezati i državne arhive da koncentrišu dokumentaciju o nacionalizovanoj imovini i stave je na raspolaganje kako odgovarajućim državnim organima, tako i bivšim vlasnicima. Tako bi država došla do indikativnih podataka koji bi omogućili sagledavanje njenih materijalno-finansijskih obaveza u postupku povraćaja dobara i obeštećenja.

6. Porezi

Dr ZORAN ISAILOVIĆ, profesor Pravnog fakulteta u Prištini

---

1. Podržavamo uvođenje i primenu poreza na dodatu vrednost u naš poreski sistem, počev od 1. 01. 2005. godine. Nakon svestrane analize ovog poreza, ubeđeni smo da će ovaj prihod bolje nego važeći jednofazni porez na promet u maloprodaji uticati na: efikasniju zaštitu od izbegavanja plaćanja poreza; neutralnost u trgovačkim transakcijama; izbegavanju dvostrukog oporezivanja; obuhvatu usluga u svim fazama proizvodnje i prometa; podsticanju izvoza i investicija; harmonizaciji našeg poreskog sistema sa sistemom Evropske Unije, i najzad biće izdašniji.

Međutim, iako je primarni cilj uvođenja poreza njegova što veća izdašnost, po našem mišljenju uvođenje PDV ne znači potrebu za povećanim učešćem javne potrošnje u društvenom proizvodu Republike. Naime, svi relevantni faktori ukazuju da je javna potrošnja previsoka na sadašnjem stepenu našeg društvenog razvoja i da je treba svesti na manju meru. Dakle, očekivani povećani prihodi koji će nastati zamenjivanjem jednofaznog poreza u maloprodaji PDV-om, moraju biti u korelaciji sa potrebom suštinskog smanjenja opterećenja zarada.

Za uspešnu primenu PDV preduslov je efikasna poreska administracija. Jer, sama tehnika obračuna PDV i stalna kontrola zahtevaju efikasnu poresku administraciju. Dakle, perspektiva za uspešnu primenu ovog poreza u nas uveliko će zavisiti od efikasnosti pripreme naše administracije koje, između ostalih, uključuju i obuku poreskih obveznika i uspostavljanje teritorijalno integrisanog poreskog informacionog sistema, bez kojeg je teško zamisliti funkcionisanje ovog poreza.

2. Kod poreza na dohodak građana i dalje egzistira nepotrebna kvalitativna diferencijacija u oporezivanju i da zbog toga u zavisnosti od vrste prihoda efektivne poreske stope značajno variraju. Nepravedno se visina poreza vezuje za kategoriju dohotka koju obveznik ostvaruje. Kvalitativna diferencijacija kod cedularnog oporezivanja pojedinih vrsta prihoda ima efekata i na terenu godišnjeg poreza na dohodak građana, pošto u osnovicu tog poreza ulazi samo oporezivi prihod, koji zavisi od visine priznatih normiranih troškova. S tim u vezi, mišljenja smo da je neophodno izjednačiti normirane troškove za prihode od autorskih prava i prava industijske svojine, prihode od zakupnine, prihode članova omladinskih i studenskih zadruga, naknade članova upravnih odbora, naknade po osnovu ugovora o delu i druge slične prihode, i to na nivou od 20%. U cilju jačanja komponente pravednosti plaćanja poreza i izgradnje komparabilnog poreskog sistema sa sistemima savremenih razvijenih država, neophodno je mešoviti sistem oporezivanja napustiti i zameniti ga sintetičkim (globalnim) sistemom oporezivanja dohotka građana.

3. U uslovima primene poreskog pluralizma, neophodan je dodatni napor utvrđivanja prave mere poreskog opterećenja imovine. Interesantno je da porez na imovinu plaća gotovo 2,5 miliona poreskih obveznika, i to je daleko najveći broj obveznika koji plaćaju direktne poreze u Srbiji. Međutim, s druge strane, izuzetno su skromni finansijski iznosi koji se dobijaju od ovog poreza. Po našem mišljenju, neprirodno je da se veći prihodi naplaćuju od poreza na prenos apsolutnih prava. Predlažemo da se izvrši svestrana analiza pomenutih poreza. U kontekstu izloženog zalažemo se za smanjenje poreske stope kod oporezivanja prenosa apsolutnih prava sa 5% na 3%. Ovim putem bi se posebno stimulisao promet nepokretnosti. S druge strane, kod poreza na imovinu moguće je odmereno povećanje poreskih stopa, ali još je važnije izboriti se za realno utvrđivanje osnovice i utvrditi strože kriterije prilikom opredeljenja za oslobođenja i olakšice.

4. Kao i u drugim razvijenim državama sveta, poreska materija i kod nas poprima sve veću naučnu i stručnu znatiželju. U kontekstu izloženog posebno je ukazano na potrebu proučavanja i razumevanja poreskog morala, vezano za potrebu saglasnosti obveznika za plaćanje poreza. Postoji određeni broj faktora, koji u svakoj sredini utiču na poreski moral i ponašanje poreskih obveznika: tretman poreskih obveznika, razumljivost poreskih propisa, česte promene poreskih propisa, karakter kaznene politike, nivo obrazovanja i godine starosti, razvijenost demokratije i institucija i dr. Zaključeno je da više aspekata određuju reakcije poreskih obveznika. Poreska administracija je ta koja bi trebalo da se bavi razumevanjem i predviđanjima ponašanja poreskih obveznika. Ona mora da razvija metode kako da poveća saglasnost u plaćanju poreza i da pronalazi puteve pozitivne strategije u unapređenju ove saglasnosti.

5. Najzad, složeni i nerazumljivi zakoni, (često, bukvalno nekritično našoj sredini, prepisani iz poreskih sistema drugih država), veliki broj podzakonskih akata, izuzetaka i posebnih postupaka, česte promene poreskih propisa, ukupno velika papirologija, konfuzna objašnjenja obrazaca i poreskih prijava, negativno se odražavaju na poreski moral.

7. Privredna društva

Dr MIRKO VASILJEVIĆ, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu
BRANISLAVA VARIĆAK, advokat u Beogradu

---

1. Usvajanje novog Zakona o privrednim društvima (krajem 2004. godine), kao jednim u nizu reformskih zakona, kojim su detaljnije i, pre svega, dispozitivnim odredbama regulisana statusna pitanja privrednih subjekata i to u najvećoj meri harmonizovanim i prilagođenim našim potrebama i savremenim rešenjima trgovačkog evropskog i anglosaksonskog prava, zahteva njegovu kreativnu primenu u privrednoj praksi. Zato je neophodno svestrano upoznati pravnike (domaću i inostranu pravničku javnost) sa značajnim novim zakonskim rešenjima, kako bi se blagovremeno, u okviru zakonom predviđenog dvogodišnjeg roka, izvršilo suštinsko i legitimno usklađivanje organizacije, konstitutivnih akata, organa i poslovanja privrednih subjekata sa novim Zakonom o privrednim društvima i drugim privrednim zakonima koji se moraju u međuvremenu bez odlaganja uskladiti sa njim. Pri tome, u postupku izrade i donošenja novih privrednih zakona voditi računa o ekonomskim principima, kao i o realnim mogućnostima njihove primene.

2. Zahtev za liberalizacijom državnih monopola u privredi ima svoje političko i naučno opravdanje. Sa političkog stanovišta, državni monopoli onemogućuju ostvarivanje načela slobode preduzetništva, jednog od temeljnih načela savremenih demokratija. Tako gledano, bilo bi opravdano zalagati se za njegovo apsolutno ukidanje. Sa naučnog (ekonomskog i socijalnog) stanovišta državni monopol ima svoje opravdanje u sferama u kojima slobodna tržišna utakmica ne može da obezbedi zadovoljavanje određenih opštih društvenih potreba, kada državni monopol postaje izvor prihoda za njihovo finansiranje. U tom slučaju, potrebno je stalno preispitivati opravdanost opstajanja monopola i primenjivati mehanizme političke kontrole kako bi se obezbedilo da se državni monopol ne zloupotrebi za interese pojedinaca ili grupa.

3. Privredni kriminal je ozbiljna smetnja investicionoj aktivnosti i razvoju tržišne utakmice. Nezadovoljavajući kvalitet privrednog, institucionalnog, etičkog i pravnog stanja, pogoduje razvoju kriminala u privredi. Borba protiv takvog stanja mora angažovati i privatni i javni sektor, a posebno subjekte koji su na rukovodećim pozicijama. Uvođenje standarda korporativnog upravljanja, jedna je od značajnih preventivnih mera, kojom se može doprineti uspostavljanju ravnoteže vitalnih interesa subjekata čija aktivnost daje smisao privrednom životu jedne zajednice.

4. Konstantno usavršavanje odlučivanja u organima društva kapitala i izbora njihovih organa predstavlja bitan uslov za njihovo uspešno funkcionisanje.

5. Ogroman broj akcionara i kompleksnost akcionarskih odnosa, koji su rezultat ne samo obavljene privatizacije društvenih i državnih preduzeća, već i transformacije većeg broja privrednih subjekata u akcionarska društva, zahtevaju da se delikatno pitanje zastupanja akcionara na skupštini adekvatno reguliše i utvrđena rešenja primenjuju funkcionalno i legitimno.

6. U procesu usaglašavanja sa novim Zakonom o privrednim društvima i njegove primene u praksi ekonomskim interesima motivisati i akcionare i akcionarsko društvo da svoja međusobna prava i obaveze izvršavaju efikasno i dosledno.

7. Neophodno je založiti se za striktno poštovanje zakonskih odredbi o obezbeđenju integriteta osnovnog kapitala akcionarskih društava, posebno o njegovom povećanju ili smanjenju.

8. Posebnu pažnju posvetiti obavezi i odgovornosti za unošenje uloga u društvo sa ograničenom odgovornošću.

9. Uspešnom funkcionisanju privrednih društava znatno može da doprinese efikasnost i kvalitet rada pravosudnih organa, posebno trgovinskih sudova i javnih registracionih institucija.

8. Privredni ugovori

Dr SLAVKO CARIĆ, profesor Privredne akademije u Novom Sadu
Dr JELENA PEROVIĆ, docent Ekonomskog fakulteta u Beogradu

---

1. Obezbeđenje potraživanja, posebno onih koja nastaju na osnovu kredita, jedan je od najznačajnijih uslova za stvaranje poverenja i podsticanje poslovnih ljudi da ulažu sredstva u privredu određene zemlje. U tom smislu, neophodno je konstituisati sistem koji će obezbediti efikasnost, jednostavnost i pravnu sigurnost u oblasti obezbeđenja potraživanja, a posebno u oblasti založnog prava, kao najznačajnijeg i najčešće primenjivanog oblika obezbeđenja.

U pogledu založnog prava na pokretnirn stvarima, pored tradicionalne, ručne (državinske zaloge), Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar iz 2003. godine, u pravni sistem Srbije uveden je novi oblik založnog prava na pokretnim stvarima - registrovana (nedržavinska) zaloga. Pravno uređenje sistema obezbeđenja potraživanja puteva nedržavinske zaloge na pokretnim stvarima značajan je uslov za stvaranje povoljne klime za ulaganje kapitala, razvoj privrede i njeno preuređenje ka modelu tržišne ekonomije.

U tim okvirima, Zakonom o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar stvaraju se uslovi za: a) omogućavanje poveriocima da efikasno naplate potraživanja od dužnika; b) njihovu zaštitu u slučaju insolventnosti i stečaja dužnika; c) smanjenje rizika prilikom odobravanja kredita, a samim tim i kamatne stope; d) podsticanje ulaganja i ohrabrenje poslovnih rizika; e) ostvarenje komutativne pravde: obezbeđenje potraživa-nja predstavlja pravičan ekvivalent za odobreni kredit.

Osnovne prednosti ovog oblika založnog prava u odnosu na ručnu zalogu ogledaju se u sledećem: a) predmet zaloge ostaje u državini dužnika, što podrazumeva mogućnost dužnika da njegovim korišćenjem, preradom ili prodajom, ostvari sredstva za otplatu kredita; b) značajno brži i jednostavniji postupak namirenja poverioca - on se obraća direktno izvršnom sudu, prilažući, uz zahtev za realizaciju potraživanja prinudnim putem, ugovor o zalozi i izvod iz registra zaloge, pri čemu izvršni sud ima izuzetno kratke rokove (tri dana) da o zahtevu odluči i da sprovede postupak izvršenja; c) uslov za konstituisanje ove vrste založnog prava (konstitutivni element) jeste upis u registar zaloge.

Ipak, Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima, iako je formalno stupio na snagu u maju 2003. godine, još uvek se ne primenjuje zbog nepostojanja registra zaloge, a početak njegove primene vezan je za otpočinjanje rada Agencije za registraciju privrednih subjekata u čije okvire ulazi i registar založnog prava.

Imajući u vidu nespornu potrebu domaćeg poslovnog prometa za implementacijom navedenog Zakona, kako zbog njegovih prednosti u odnosu na ručnu zalogu, tako i zbog činjenice da može predstavljati supstitut hipoteci u slučajevima kad je ona, zbog problema vezanih za evidenciju nepokretnosti, nemoguća ili visoko rizična, predlaže se što hitnije obezbeđenje zakonskih i faktičkih uslova za otpočinjanje rada registra založnog prava, a time i početak primene Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar.

U pogledu hipoteke, kao najznačajnijeg i najčešće primenjivanog oblika založnog prava, uočeni su sledeći nedostaci:

Iz navedenih razloga, a u cilju obezbeđenja uslova za efikasno i neometano odvijanje hipotekarnih transakcija, predlaže se:

2. Predlaže se upućivanje izrađenog nacrta Zakona o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži na usvajanje u skupštinsku proceduru. Nacrt Zakona zasniva se na rešenjima UNCITRAL Model-zakona, koja su široko prihvaćena u savremenom uporednom arbitražnom pravu. Komparativnom analizom Nacrta s jedne, i Model-zakona s druge strane, može se zaključiti da je Nacrt, posebno u pogledu osnovnih pitanja, preuzeo veliki broj rešenja Model-zakona, integrišući tako međunarodno prihvaćene standarde u nacionalno zakonodavstvo, a u skladu sa celokupnim nacionalnim pravnim sistemom, pravnom tradicijom i fundamentalnim pravnim principima. U osnovna pitanja koja Nacrt reguliše ulaze: proširenje domena arbitrabilnosti sporova, široko utvrđenje međunarodnog karaktera arbitraže, definicija i forma ugovora o arbitraži i uslovi njegove materijalne i formalne punovažnosti, uz izričito utvrđenje autonomije ugovora o arbitraži, pravila relevantna za konstituisanje arbitražnog tribunala, koja kao osnovno i neprikosnoveno načelo utvrđuju slobodu stranaka u izboru arbitara i načinu njihovog imenovanja, autonomija volje stranaka u pogledu izbora mesta arbitraže i merodavnog materijalnog i procesnog prava, arbitražni postupak, arbitražna odluka, njeno, donošenje, poništaj i izvršenje.

3. Polazeći od opšteg značaja i aktuelnosti unifikacije evropskog privatnog prava, a posebno konvencija i drugih dokumenata koja sadrže uniformna pravila iz oblasti poslovnog prometa, potrebno je da domaća pravna doktrina i praksa obrate veću pažnju izvorima uniformnog prava. U tom smislu, od posebnog značaja je Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe iz 1980. koja se, iako je na snazi od 1988. godine, izuzetno retko primenjuje u domaćoj sudskoj i arbitražnoj praksi. Razlog tome treba tražiti u nedovoljnoj upućenosti o postojanju i rešenjima ove Konvencije, kako poslovnih ljudi koji prilikom zaključenja ugovora o prodaji međunarodnog karaktera pristupaju izboru merodavnog prava, tako i sudske i arbitražne prakse koja rešavajući sporove iz oblasti međunarodne prodaje robe, Konvenciju treba da primeni. Sve veći značaj na planu uniformnog ugovornog prava imaju i Načela evropskog ugovornog prava i UNIDROIT Načela međunarodnih trgovinskih ugovora, kojima domaća doktrina, za razliku od sveopštih tendencija u uporednom pravu, posvećuje relativno skromnu pažnju, te je poznavanje ove materije limitirano okvirima najužih stručnih krugova. Iz tih razloga, a imajući u vidu široku međunarodnu prihvaćenost i značaj pomenutih dokumenata, potrebna je kontinuirana edukacija stručne i poslovne javnosti o pitanjima njihove primene, osnovnih rešenja i komparacije sa relevantnim nacionalnim izvorima prava.

9. Banke i bankarski poslovi

Dr STOJAN DABIĆ, profesor Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu
RADOMIR BIJORAC, Ces-Mecon, Beograd

---

1. Na konsolidovanju dugova državne zajednice Srbija i Crna Gora prema inostranim poveriocima (Pariskom i Londonskom klubu) učinjeni su značajni koraci, potpisani su međunarodni sporazumi koji su finansijske obaveze dužnika sa teritorije Srbije i Crne Gore bitno smanjili, zbog ocene da krajnji dužnici nisu u mogućnosti da obaveze namire u nominalnom iznosu.

Nažalost, oni na koje se obaveza odnosi posebnim zakonom su ostali dužnici u 100% iznosu prema državi, a država je preuzela obaveze prema inopoveriocima u visini od 34% ukupnog duga. Ovim zakonom su posebno banke stavljene u težak položaj da praktično putem suda vrše naplatu potraživanja od krajnjih dužnika u 100% iznosu, umesto 34% od ukupnog duga.

Sudovi se nalaze u dilemi da li priznati bankama isplatu duga u visini od 100%, u kojoj su visini banke emitovale akcije u korist države, ili u visini od 34% u kojoj država plaća dug inopartneru. Očigledno je da je spornim zakonom država poništila pravo krajnjeg korisnika no postignuti diskont i tu korist neosnovano prigrabila sebi.

2. Apelujemo na zakonodavca da otkloni uočene slabosti i po hitnom postupku izmeni i dopuni te norme, pre svega odredbe čl. 5 Zakona o regulisanju odnosa između Savezne republike Jugoslavije i pravnih lica i banaka sa teritorije Savezne Republike Jugoslavije koje su prvobitni dužnici ili garanti prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba (»Službeni list SRJ« br. 36/2002 i 7/2003) a u međuvremenu, da svi činioci (Narodna banka Srbije, poslovne banke, krajnji dužnici i sudovi), uvažavaju princip pravičnosti kod raspodele pogodnosti smanjenih inodugova, kako bi i krajnji korisnici - dužnici, odnosno privreda, od toga imali koristi. Kao pravni okvir moguće je primenjivati Odluku o utvrđivanju Programa za regulisanje unutrašnjih dugova Vlade Srbije (»Službeni glasnik RS« br. 31/01).

3. Hitno raditi na harmonizaciji zakona i podzakonskih akata vezanih za hartije od vrednosti sa drugim propisima, kako ne bi došlo do nedopustive nekompatibilnosti.

4. Bezgotovinski način plaćanja putem platnih kartica je uživao i uživa podršku Kopaoničke škole prirodnog prava, ali se mora konstatovati značajno zaostajanje adekvatne zakonske regulative na tom polju. Posledica toga su, na jednoj strani, nedovoljno razvijeno bezgotovinsko plaćanje sa štetnim ekonomskim posledicama, a na drugoj, relativno lakša zloupotreba platnih kartica. Podržavamo što hitnije donošenje Zakona o izdavanju i korišćenju platnih kartica, Zakona o elektronskom poslovanju, Zakona o elektronskom potpisu, uz usvajanje evropskih rešenja u toj oblasti (Budimpeštanske konvencije i ostalih direktiva Evropske unije).

 

10. Radni odnosi

Dr BRANKO LUBARDA, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

---

1. Ključna sintagma ovogodišnjeg rada sekcije za Radno pravo jeste dostojanstvo na radu. Dijalog i ugovor jesu potvrda ljudskog dostojanstva. Negacija ljudskog dostojanstva je rad bez pravnog osnova - rad bez ugovora (o radu), svojevrsni oblik ropskog rada u savremenom društvu. Da bi se eliminisala ova mrlja (rad na crno) socijalne savesti, potrebno je preduzimanje mera ekonomske, socijalne i pravne prirode, uz odgovarajuće učešće socijalnih partnera.

2. Negacija ljudskog dostojanstva jeste i diskrirninacija u zapošljavanju i na radu. Suzbijanju diskriminacije može značajno da doprinese novi Zakon o radu, odredbama i o indirektnoj diskriminaciji i teretu dokazivanja (na poslodavcu), kao i odredbama o uznemiravanju (seksualnom i drugom). U cilju profesionalne i socijalne integracije lica sa invaliditetom potrebno je donošenje novog Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju lica sa invaliditetom, koji treba da vodi potvrđivanju dostojanstva zapošljavanjem na otvorenom tržištu rada.

3. Enormna nezaposlenost kod nas podriva ljudsko dostojanstvo. Otuda, potrebna je i delotvornija aktivna politika zapošljavanja usmerena ka kategorijama nezaposlenih lica.

4. Za postepeno vraćanje dostojanstva državnih službenika potrebno je da se pri donošenju novog Zakona o državnim službenicima i nameštenicima, pored afirmacije koncepta merila sistema, preispita opravdanost zadržavanja (anahronog) koncepta rešenja (upravnog akta), kao pravnog osnova za zasnivanje radnog odnosa državnih službenika, odnosno razmotriti prihvatanje ugovora o radu javnog prava. Ugovor je osnov lojalnosti.

5. Dijalog (stožerna reč antičke grčke filozofije i savremene civilizacije) potvrda je ljudskog dostojanstva. Socijalni dijalog potvrda je dostojanstva socijalnih partnera. Podizanje kulture socijalnog dijaloga kod nas, podržane nezavisnim donošenjem Zakona o ekonomsko-socijalnom savetu i Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, nalaže kompletiranje zakonskog okvira donošenjem ne samo Zakona o štrajku i (odbrambenom) lokautu već i Zakona o savetu zaposlenih. Naime, socijalni dijalog ne treba da postane monopol reprezentativnih sindikata i udruženja poslodavaca.

6. Kašnjenje u isplati novčanih naknada po osnovu osiguranja za slučaj nezaposlenosti i kašnjenje u isplati penzija ugrožavaju dostojanstvo, odnosno socijalnu sigurnost osiguranika i korisnika socijalnih davanja. Reforma sistema socijalnog osiguranja, posebno penzijskog i invalidskog osiguranja, uz afirmisanje kolektivnih ugovora o dopunskom osiguranju, treba da obezbedi odgovarajući nivo socijalne sigurnosti, ali i da ima određene razvojne (ekonomske) implikacije, uz uvažavanje demografskih potreba.

11. Osiguranje

Prof. dr PREDRAG ŠULEJIĆ, član Predsedništva Udruženja pravnika Srbije

Dr JOVAN SLAVNIĆ, profesor Više poslovne škole u Beogradu i profesor Univerziteta u Novom Sadu

1. Nadzor i kontrola rada od strane državnog organa u delatnosti osiguranja, na način predviđen u novom Zakonu o osiguranju (od 2004) predmet je posebne pažnje naučne i stručne javnosti, imajući u vidu značajne novine u ovoj oblasti. Dosadašnji nadzor iz Ministarstva za finansije prenet je u nadležnost Narodne banke Srbije, koja je u vršenju nadzora već donela određena podzakonska akta i preduzela konkretne mere u odnosu na jedan broj osiguravajućih organizacija. Primena predviđenih zakonskih mera, kao i način vršenja nadzora mora se staviti u poređenje sa pravom drugih zemalja, a posebno sa pravom zemalja Evropske unije, radi korišćenja neophodnih iskustava ovih zemalja.

2. U procesu usaglašavanja organizacije osiguranja sa rešenjima predviđenim u novom Zakonu o osiguranju od 2004, traže se najoptimalnija rešenja za neka od krupnijih promena u odnosu na dosadašnji sistem, kao na primer: organizaciono razdvajanje od ostalih osiguranja; ispunjavanje visokog limita novčanog dela osnovnog kapitala u zakonom predviđenim rokovima; razdvajanje organizacija za zastupanje u osiguranju od organizacija za posredovanje u osiguranju; itd. Upućene su preporuke nadzornom organu za fleksibilniju primenu odredaba zakona koje govore o usaglašavanju sa novim Zakonom, a imajući u vidu odgovarajuća rešenja u pravu zemalja Evropske unije.

3. Povodom predstojećeg donošenja novog Zakona o obaveznom osiguranju, pozdravljena su neka rešenja u objavljenom Nacrtu ovog zakona, a naime: definisanje pojma motornog vozila na način da se više ne vezuje za pojam registracije vozila (saobraćajno zakonodavstvo), što omogućava proširivanje pojma vozila na niz kategorija koje su do sada bile isključene iz obaveznog osiguranja; nov pravni položaj Garantnog fonda koji je dobio pravni subjektivitet i posebno zaštita oštećenog lica koje dobija direktno pravo prema Garantnom fondu odmah po otvaranju stečaja osiguravača, a ne tek po okončanju stečaja, s tim što Garantni fond po osnovu subrogacije dobija pravo stečajnog poverioca. Preporučuje se zakonodavcu da ova rešenja prihvati.

---

IV

PRAVO NA INTELEKTUALNU TVOREVINU

Dr MILENKO MANIGODIĆ, advokat u Beogradu

DIMITRIJE MILIĆ, advokat u Beogradu

1. Razvoj informacionih tehnologija i digitalnih sistema utiču na brzi razvoj čovečanstva. Oblici iskorišćavanja autorskih dela, predmeta srodnih prava i prava industrijske svojine preko savremenih sistema mogu ugroziti nosioce tih prava kao nadređene ekonomske i kulturne interese i vrednosti zemlje i stvaralaca. Sve to zahteva odgovorniji i ozbiljniji odnos prema pravu intelektualne svojine i donošenje strategije njenog razvoja i zaštite.

2. Dostignuća EZ treba koristiti, nastaviti proces harmonizacije naše pravne regulative i usklađivati je sa propisima Evropske unije i TRIPS-om kao neophodnim uslovom za prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju. U taj proces nužno je uključiti javnost, posebno stručnu, državne organe i organizacije, stvaraoce i nosioce prava intelektualne svojine.

3. Ustavnim odredbama treba jasno urediti odnos prema intelektualnoj svojini i jamčiti moralna i imovinska prava stvaralaca, kao i obaveze za zaštitu i podsticanje takvog rada.

4. Procesni zakoni koji su u pripremi moraju biti u funkciji razvoja i zaštite prava intelektualne svojine. Doneti Zakon o parničnom postupku nije dosledno prihvatio poruke ove Škole i ugradio ih u zakon. Nova zakonska rešenja o sudskoj nadležnosti za rešavanje sporova, a posebno o mesnoj nadležnosti, specijalizaciji sudova i sudija, tužilaca i svih dragih koji rade na praktičnoj primeni zakona iz ove oblasti ukazuje se kao neophodna potreba da sva ta pitanja uredi zakonom.

5. Zavodu za intelektualnu svojinu potrebno je pružiti pomoć za ostvarivanje određene autonomije u radu što je u skladu sa praksom i propisima Evropske unije kojima se obezbeđuje i transparentnost u radu Zavoda.

---

V

PRAVO NA PRAVDU

I. Sud u koneksitetu pravde

1. Sudska praksa, procedura, izvršenje

Dr GORDANA STANKOVIĆ, profesor Pravnog fakulteta u Nišu

Dr NEBOJŠA ŠARKIĆ, profesor Fakulteta za poslovno pravo u Beogradu

1. Učesnici najšireg pravničkog foruma skupljeni oko ideje Kopaoničke škole prirodnog prava u okviru sekcije »Sud u koneksitetu pravde« koji su razmatrali probleme koji se tiču suda, procedure i sudske prakse, poručuju pravničkoj javnosti da je pravni sistem i dalje u ozbiljnoj krizi i zalažu se za izgradnju koherentnog pravnog sistema kako državne zajednice Srbija i Crna Gora, tako i pravnog sistema Republike Srbije.

2. Neophodna je planska i sveobuhvatna reforma pravnog sistema i stručan, kvalitetan, intenzivan i odgovoran zakonodavni rad, uz poštovanje pravne tradicije, pravne nauke i prakse. U tom smislu, u postupku pripreme odgovarajućih zakona, potrebno je obezbediti najviši stepen naučnosti i stručnosti, jer je samo takav pristup u stanju da sagleda sve aspekte jednog zakonodavnog akta, počev od društvenih potreba koje nalažu odgovarajuća rešenja, pa preko kontinuiteta ustaljene i životno potvrđene dobre sudske prakse, sve do komparativnih rešenja i odgovarajuće zakonodavne tehnike, jezika i jezičke kohezije kao nužnog elementa dobrog zakona. Da bi se postigli ovi ciljevi, pored domaćih stručnjaka, uvek je dobro došla i pomoć od inostranih stručnjaka i odgovarajućih organizacija, ali samo pod uslovom da oni poseduju gore označene kvalitete i da poznaju sve relevantne okolnosti, kako naše, tako i šire zajednice evropske familije prava. U protivnom, moguće je da recepcijom neodgovarajućih i nedovoljno proučenih rešenja, bude narušena koherentnost pravnog sistema što bi se nužno odrazilo i na njegovu neefikasnost i produkciju većeg stepena pravne nesigurnosti.

3. Budući Ustav Republike Srbije, sa čijim se donošenjem neopravdano kasni, treba da omogući potpunu afirmaciju i realizaciju principa podele vlasti i dalju izgradnju pravosudnog sistema u kome će dominirati principi nezavisnosti i samostalnosti sudske vlasti. Pored kolektivne i interne nezavisnosti sudija, budući Ustav posebno treba da obezbedi i uslove za personalnu nezavisnost sudija, ali i da proklamuje pravo građanina na prirodnog sudiju.

4. Buduća zakonodavna aktivnost u domenu građanskog materijalnog i procesnog prava treba da bude planska i maksimalno koordinirana i sinhronizovana.

5. Planirane i započete reforme u domenu sudskog organizacionog prava još uvek nisu okončane. Projektovani sudski sistem, s jedne strane, nije započeo da funkcioniše, niti je reformisana advokatura, a s druge strane, još uvek nije donet Zakon o javnim beležnicima i pored dugogodišnjih napora da se notari uvedu u naš pravni sistem i tako ostvare polivalentni pravnopolitički ciljevi.

6. Ohrabruje činjenica što su u Republici Srbiji doneti značajni procesni zakoni u relativno kratkom roku, učesnici ove Katedre konstatuju da je ostvaren značajan napredak u pravnoj regulativi, kao i da je stručnoj javnosti u postupku pripreme pojedinih važnih procesnih zakona pružena prilika da učestvuje u javnoj raspravi. Učesnici ove Katedre s pravom očekuju planski i ubrzani zakonodavni rad na donošenju drugih važnih zakona iz domena pravne zaštite kao što su: Zakon o vanparničnom postupku, Zakon o javnom beležniku, Zakon o arbitražnim sudovima, Zakon o ombudsmanu, Zakon o veštačenju i dr. Započetu refomu civilne procedure treba nastaviti kroz planski i sinhronizovan zakonodavni rad u cilju izgradnje harmoničnog sistema civilne procedure. Neophodno je razgraničavanje parnične i vanparnične procedure, rad na refomi vanparnične procedure i, potom, i definitivno uvođenje javnog beležništva i prenošenje pojedinih sudskih poslova na novi pravosudni medij.

7. Uspostavljanje efikasnog i nezavisnog sudstva, zasnovanog na međunarodnim standardima i unapređivanje nezavisnosti sudova, predstavlja stalni zadatak zakonodavne i upravne vlasti i svih nosilaca pravosudnih funkcija radi osnivanja pravnog poretka i povećanja poverenja javnosti u pravni sistem i sprovođenje pravde. U cilju ostvarivanja suda, kao snažnog oslonca demokratskog društva, i radi obezbeđivanja sudijske nezavisnosti u praktičnom životu, od svih političkih činilaca u društvu očekuje se da sudije budu oslobođene pokušaja zakonodavne i pravne vlasti, kao i drugih dominantnih političkih faktora da na bilo koji način ugroze nezavisnost sudija ili utiču na suđenje, kao i da sudije budu oslobođene medijskih pritisaka i svakog spoljnog uticaja, direktnog ili indirektnog, a posebno dnevne politike.

7. Strategija za efikasniju sudsku zaštitu zahteva konstantno poboljšanje ukupnog materijalnog položaja pravosuđa, njegove opremljenosti i kadrovske ekipiranosti i osposobljenosti. U odnosu na stalni porast paradržavnog sektora i broj zaposlenih u njemu, neadekvatan je broj nosilaca pravosudnih funkcija. Učesnici ove sekcije ukazuju na štetnu pojavu neodgovarajuće i neselektivne edukacije, diktirane od strane onih koji obezbeđuju sredstva, iako bi se racionalnim i planskim korišćenjem istih sredstava, mogao obuhvatiti daleko veći broj nosilaca pravosudnih funkcija i kvalitetnija obuka kadrova za rad u pravosudnim institucijama.

Neophodno je da i advokati, u procesu permanentnog obrazovanja, steknu nova saznanja o praksi međunarodnih sudskih organa koji vrše kontrolu u primeni međunarodnih pravnih akata i standarda u cilju njihovog angažovanja na planu zaštite osnovnih ljudskih prava u skladu sa međunarodnim standardima.

II. Međunarodni odnosi i pravda

1. Međunarodno pravo - elementi inostranosti

Dr RODOLJUB ETINSKI, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu

1. Uvereni smo da ciljevi Ujedinjenih nacija proklamovani posle Drugog svetskog rata nisu izgubili ništa od svoje važnosti i da ka njihovom ostvarivanju treba da budu usmerene aktivnosti svih međunarodnih činilaca.

2. Verujemo da adekvatan odgovor na izazove savremenog međunarodnog života zahteva, između ostalog, dalje jačanje vladavine prava u međunarodnim odnosima i dalje usmeravanje međunarodnih institucija.

3. Slažemo se da je preventivna međunarodna akcija neophodna radi sprečavanja kriza i sukoba ali smo sigurni da ona treba da se ostvaruje diplomatskim sredstvima u skladu sa načinima Povelje UN, a ne humanitarnim intervencijama ili preventivnim ratovima. Humanitarne intervencije ili preventivni ratovi su, ne samo zabranjeni međunarodnim pravom, već su i kontraproduktivni. Zato se i nevolja s njima ne smanjuje već povećava.

4. Podsećamo na važnost preporuke Saveta Evrope iz maja ove godine i naročito na Preporuku o Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima u univerzitetskom obrazovanju i profesionalnoj obuci i Preporuku o verifikaciji kompatibilnosti nacrta zakona, postojećih zakona i administrativne prakse sa standardima Evropske konvencije o ljudskim pravima.

5. Predlažemo brzu ratifikaciju Protokola 14 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima kako bi doprineli efikasnijem radu suda za ljudska prava.

6. Ukazujemo na potrebu daljeg usavršavanja pravnih lekova u unutrašnjem pravu tako da se omogući efikasno otklanjanje posledica kršenja ljudskih prava na nacionalnom nivou.

7. Predlažemo da se u okviru pravnih reformi uspostavi praksa da Ministarstvo za spoljne poslove državne zajednice Srbija i Crna Gora objavljuje u Službenom listu sve informacije relevantne za važenje međunarodnih ugovora u kojima je SCG strana ugovornica kao što su datumi stupanja na snagu i prestranka važenja ovih ugovora po pravilima međunarodnog prava kao i rezerve drugih strana ugovornica.

 

2. Pravo Evropske unije

Prof. dr PREDRAG ŠULEJIĆ, član Predsedništva Udruženja pravnika Srbije

1. Iz razmatranja problema poljoprivredno prehrambenih proizvoda u kontekstu tržišnih sloboda kao predmeta harmonizacije sa pravom Evropske unije, proistekao je predlog za donošenje posebnog zakona o poljoprivredi, koji bi bio neposredni pravni osnov za implementaciju budućih direktiva Evropske unije u toj oblasti.

2. U okviru prava konkurencije Evropske unije razmatrano je uređenje restriktivnih sporazuma i prihvatljivost novih tendencija u primeni prava Evropske unije na domaće zakonodavstvo.

3. Kulturne i druge razlike kao činioci prava životne sredine, posebno u oblasti zaštite bilja (zdravlja bilja), od značaja su za domaće pravo, budući da bi trebalo, na savremen način, u evropskom duhu, da reguliše ovu oblast.

4. U kontekstu sudske zaštite ljudskih prava u oblasti slobode izražavanja zaključak je da je neophodno podsticati raznovrsnost sredstava informisanja i pluralizam informacija uz poštovanje zabrane cenzure, kao i zabrane svakog vida monopola u oblasti javnog informisanja radi zaštite načela slobode i pluralizma ideja i mišljenja.

---

VI

PRAVO NA PRAVNU DRŽAVU

Dr GORDANA VUKADINOVIĆ, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu

1. Savremeni poredak pravne države proizilazi iz demokratije i uvažavanja: kulturnih razlika, ljudskih prava, tolerancije i ljudskog dostojanstva.

2. Globalizacija, da bi bila svetski proces, trebala bi da uvažava tolerantnost i širinu shvatanja kulturnih razlika na kojima počivaju druge civilizacije.

3. U skladu sa procesima u EU treba u većoj meri respektovati: različitost nasuprot jednoobraznosti i integraciju nasuprot asimilaciji; tendencije decentralizaciji nasuprot centralizaciji, sve što će doprineti stabilnosti globalne i šire regionalne zajednice.

4. U svim tim procesima neophodno je afirmisati princip razvoja individualiteta bez instrumentalnog i posesivnog individualizma koji izaziva egoizam i isključuje solidarnost.

5. Zato je nužno da princip zajedništva i solidarnosti dopunjava koncepciju individualnih prava i sloboda.

6. Da bi sve naše poruke bile delotvornije, neophodno je da Kopaonička škola prirodnog prava konstituiše jedno autoritativno telo koje će se kontinuirano starati o njihovoj prezentaciji kompetentnim institucijama i najširoj javnosti, i praćenju njihove realizacije, uključujući zakonodavnu i celokupnu pravnu aktivnost na nacionalnom i međunarodnom planu posebno u Savet Evrope i Evropskog suda za ljudska prava, kao i Institutima za unifikaciju prava (na primer UNIDROIT i sl.).