1990

TRI ZABLUDE
prepreke tržišnoj privredi i pravnoj državi

Uvodna usmena rec koju je autor odrzao na IV sesiji Kopaonicke skole civilnog prava koja je bila posvecena temi "POVRATAK PRIVREDE TRZISTU I VLASNISTVU" u decembru (17-19) 1990. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 84 referata rasporedjenih u 12 tematskih oblasti: pravni status i karakteristike preduzeca; pravni rezim sredstava - imovina preduzeca; upravljanje, zastupanje i povezivanje preduzeca; preduzeca organizovana kao drustva i osiguravajuce organizacije; zadruge i zadruzna preduzeca; prestanak preduzeca; preduzece i radni odnosi; sudska i druga zastita imovine preduzeca; preduzece, porezi i javne finansije; spoljno-trgovinska preduzeca i carinske zone; strana ulaganja u Jugoslaviji; harmonizacija prava o preduzecima Evropske ekonomske zajednice.

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan i publikovan u casopisu "Pravni zivot" br. 1-2 iz 1991.

Postovane Kolege,

Evo nas opet, okupljeni, pod ovim nasim nebom i u ove nase decembarske kopaonicke pravnicke dane.

Ideja prava nas je ovde, na ovom vrhu prirode, dozvala pre nekoliko godina. I mi ostadosmo tu i zasnovasmo Kopaonicku skolu prava.

Dodosmo i ostadosmo tu, ispod Pancicevog vrha, bas kako je to ucinio i sam Josif Pancic.

Po nagovoru i savetu Vuka Karadzica, iz Beca, Josif Pancic je dosao u Srbiju, i u njoj ostao da bi, izmedju ostalog, postao i prvi predsednik Srpske akademije nauka.

Ljudi tadasnje Srbije ne pitahu za njegovu nacionalnu pripadnost i poreklo, vec samo za njegovo znanje. I ucise od njega, i naucise, da svet prirode ne zna za drzavne i nacionalne granice.

Imali su tadasnji Ijudi Srbije vise razuma, rekao bih, od onih koji ce doci da posle vise od sto godina zive na istim prostorima.

Ovoga puta, pravnicki, a ne Pancicev botanicki svet, dosao je ovde da gradi jednu tradiciju znanja - sacinjenu, pre cetiri godine, od pravnog rezima nepokretnih stvari, da bi sledece godine ovaj isti skup konstatovao desetogodisnji zivot i nezivot Kodifikacije obligacija, koga je tada snazno gusila agresija tzv. udruzenog rada, zivot koji je u svom ranom detinjstvu bio gusen, ali koji nije bio ugusen. Sledeca godina je bila posvecena opstim pravilima procedure prava.

I uvek u ovim nasim danima, kada su nase misli ovde suprotstavljene, kao da priroda cuje nase misli, pa i ona uskovitla svoju mecavu. Koliko juce sam bio uplasen da ce nas priroda izdati, i da cemo imati lep dan, kao sto je bio juce, ali kao sto vidite, priroda nas nije izdala i danas je pocela mecava. Kada se pravnicka misao uskovitla, ovde u ovoj sali, onda se nesto i u prirodi desava, kao da ima tu neke simbolike.

Danas nas je okupila jedna velika drustvena potreba i jedno pitanje vecite mladosti: kako ispuniti one tri drevne zapovesti prava - posteno ziveti (honeste vivere), nikoga ne vredjati (alterum non laedere) i svakome dati ono sto mu pripada (suum quique tribuere).

Skrenuo bih vam paznju na ovu trecu zapovest, jer mislim da nas je ona ovde okupila: kako svakome dati ono sto mu pripada. To je pitanje svojine, te osnovne ustanove svake pravno organizovane zajednice. To je pitanje ko i pod kakvim uslovima prisvaja plodove rada, pod pravicnim ili ponizavajucim uslovima, u ambijentu konkurencije sposobnosti, ili u ambijentu drzavnog i partijskog monizma i njegove svekolike drustvene diktature.

I kada smo se proslog puta, pre godinu dana, ovde u ovoj istoj sali rastajali, pomenusmo tada i neku izreku koja dolazi sa nekih drugih meridijana i koja kaze: "Rastati se, to znaci pomalo umreti".

Nase danasnje prisustvo ocigledno demantuje ovu izreku jer mi pravnici ipak nismo dozvolili da "pomalo umremo", bar ne u jednom intelektualnom trajanju koje nam nalaze nasa pravnicka vokacija, kada smo vec "podosta umrli" u smislu odbrane prava i pravnog poretka od politickog i ekonomskog diktata.

Ta drustvena potreba kojoj smo se danas odazvali zove se "povratak privrede trzistu i vlasnistvu", kako su nazvane ove dve knjige priloga koje ce biti pod izostrenom optikom ovog uvazenog skupa u ova nasa tri dana.

Reci koje zbunjuju - povratak privrede trzistu i vlasnistvu. Gde smo mi to bili, gde smo izgubili korak sa vremenom, gde smo izgubili individualnu i drustvenu energiju, zivote? Sve to, da bismo se "vratili u buducnost".

Kao da nas je prohujala drzavno-svojinska zabluda, a zatim drustveno-svojinska diktatura sprecila da koracamo putevima pravne civilizacije i ekonomske emancipacije.

Neka vrsta restitucije, kako bismo to mi pravnici rekli. Ali, restitucije koja nas je smestila u stanje docnje u odnosu na one narode Evrope koji nisu imali potrebe za takvom restitucijom.

Ili tacnije, koji su se jos pre tri stoleca oslobodili svoje zablude o "postojanju vestica" i koji su se udaljili od feudalizma puna dva stoleca; i koji oslobodeni svih lokaliteta, pa cak i nacionalne ekonomije, kao "uloga" u nadnacionalne tvorevine, ulaze u XXI vek, sa integracijom znanja.

Oni danas nemaju potrebu za restitucijama; oni, dakle, danas ne govore o "povratku privrede trzistu i vlasnistvu", vec o buducnosti trzisne privrede u uslovima integrisanog znanja koje ne priznaje kapije lokaliteta politicko-nacionalnih feuda.

Jednostavno, atomiziranje privrednog i svakog drugog zivota, zatvaranje u svoju autonomiju, u svoj pravni i svaki drugi svet, izolovanost informativna, ekonomska i kulturna - prezivela je pojava svakog organizovanog drustva s kraja ovog veka, ukoliko to drustvo ne zeli da svoju buducnost smesti u proslost.

Dakle, okupljeni ovde, mi danas hocemo da odgovorimo na drustveno pitanje - o pravnom polozaju privrednih organizacija u jugoslovenskom svojinskom pluralizmu, ili, kako rekoh, povratku privrede trzistu i vlasnistvu.

Ova drustvena potreba i ovo drustveno pitanje dolazi na pozornicu prava kao rezultat socijalnih promena u istocno-socijalistickim zemljama (zemljama tzv. realnog socijalizma) uopste, a posebno u sferi drzavno-socijalisticke svojine, odnosno kao rezultat socijalnih promena u Jugoslaviji i Srbiji u domenu ekonomske i politicke demokratije, za koju se verbalno izjasnjavaju gotovo svi relevantni drustveni protagonisti ispoljeni kroz razlicite politicke asocijacije.

I pored antagonistickih politickih ciljeva i drugacijih vizija organizacije drustva, svi ti protagonisti, u jednom tonu, u jednoj monotoniji, do beskraja ponavljaju rec: trzisna ekonomija, politicka demokratija, pravna drzava.

Pri tome, iza ove svesne maskarade ili nesvesne mimikrije, kriju se cesto upravo suprotna opredeljenja. Kada se hoce da opravda neka mera antipravne drzave, kaze se da funkcionise pravna drzava.

Kada hocemo da politicki opravdamo administrativnu meru u domenu ekonomskih odnosa, kazemo da funkcionise moderna drzava u uslovima trzista. Kada hocemo da politicki opravdamo fakticki monopol nekog monizma, onda se upotrebljavaju velike reci pluralizma.

Ova tzv. muka s recima, pored ucenog neznanja, krije u sebi i jedan animus izvezbanog znanja: pred neupucenim sve se moze pokriti izgovaranjem ovih "magijskih" reci stvaranjem opste zablude.

Kao da smo dobro proucili sve te magijske reci iz doba starog i srednjeg veka, mada se njihovim izgovaranjem covek obvezivao prema bozanstvu.

Danas, izgovaranjem odredjenih "politickih" reci, stvara se jedan svoj legitimitet, ocituje se svoja odanost svojoj partiji i svome gospodaru. Te "svete" reci kod nas, kao sto znamo, postojale su (socijalizam, marksizam, Pismo, udruzeni rad, samoupravljanje, itd.) i postoje i danas (trzisna privreda, nacionalni interes, politicki pluralizam, pravna drzava, itd.). Razume se, da se na njima ovde necu zadrzavati.

Ali, tim povodom, hocu da skrenem paznju na jednu tehniku: zabluda pojedinaca (narocito mocnog) izaziva javnu zabludu, a onda javna zabluda povratno zabludjuje pojedinca da istraje u zabludi. I tako, sve do zdravog kritickog razuma, kao vesnika preporoda.

Bilo kako bilo, evo danas ovde pravnicke javnosti da kaze sta misli o pravnom polozaju privrednih organizacija u tzv. novim uslovima svojinskog pluralizma.

Za kratko vreme formirana je pravna znanost i smestena je u ove nase dve knjige, sa preko hiljadu stranica stampanog teksta, sastavljenog od skoro stotinu autora i podeljena u dvanaest tematskih oblasti.

Citav pravnicki svet se angazovao da odogovori na aktuelno drustveno i pravno pitanje.

Ali, nije li opet, kao sto je to bilo u proslosti nebrojeno puta, ova dobra namera zarobljena tzv. opstom zabludom koja je svesno izazvana od strane onih drustvenih protagonista koji ustvari, imaju disimulovane motive da zadrze status quo, uz nuzne promene jedne drustvene mimikrije.

Ustvari, hocu da konstatujem da oficijelno proklamovana trzisna privreda sa pluralizmom svojinskih oblika i pravnom drzavom, cemu smo posvetili ove dane naseg simpozijuma, ne moze da bude uspostavljena iz tri bitna razloga:

zarobljenost privrede i njene pravne nadgradnje nacionalisticko-narcisoidnim lokalitetima koji predstavljaju pravi bastion i antipod slobodnoj trzisnoj privredi;
zadrzavanje i dalje produzavanje zivota jednoj, naizgled, konfuznoj ustanovi tzv. drustvene svojine, iza koje stoje jasni interesi prisvajanja, upravljanja i raspolaganja vladajuce socijalisticke partije (bar u Srbiji), koja, mislim na drustvenu svojinu, vec sama za sebe predstavlja nepremostiv zid robnoj proizvodnji i slobodnoj trzisnoj privredi, i koja obezbedjuje nadmoc i diktat politike u svim porama drustveno-ekonomskog organizma. Sve to uglavnom vazi i za one teze sirom Jugoslavije (i gde nije na vlasti socijalisticka partija) ukoliko se zadrzava i produzava ili tzv. privatizacijom stvara drzavna svojina, gde je drzava nosilac imperiuma, a ne dominimuma;
opsta kriza pravnog sistema, koja se svojim obelezjima sublimira u zajednicki drustveni i pravni imenitelj, a koji se zove totalna pravna nesigurnost konstatovana opstim misljenjem kao notorni drustveni fakt.
Prema tome, dok se iz drustvenog tkiva ne odstrane ove tri patoloske pojave, ove tri tzv. zablude-prepreke (L'erreur obstacle) - dozvolite da ih tako nazovem - mi ne mozemo govoriti o vladavini prava i socijalnoj pravdi.

Ustvari, mi mozemo o tome govoriti, kao sto cemo danas i naredna dva dana govoriti, ali to je izraz zelja, ili tacnije, to je refleks opste zablude, koja je nas pravnike ne po prvi put uhvatila u svoje mreze.

I zato, stvari treba nazvati pravim imenom. Treba konstatovati stvarno stanje stvari pomocu ustanova pravne i ekonomske civilizacije, i utvrditi, da je na sceni (posle udruzenog rada i dogovorne ekonomije), jos jedna svesno izazvana zabluda i jedna bujica sada novih reci, kao sto su trzisna ekonomija, pluralizam interesa i svojinskih oblika, pravna drzava, itd., sto sve, ocigledno, ne moze biti realizovano, dok stoje vec pomenute tri zablude - prepreke.

Prema tome, nase intelektualne, pravnicke i profesionalne misli, ispoljene u radovima ova dva toma spremljena za ovo nase okupljanje, predstavljaju "preuranjene podneske", kako bi to rekli pravnici procesualisti.

Potrebno je, dakle, prethodno, snagom imperijuma vladajucih drustvenih protagonista u licu vladajuce socijalisticke partije (bar u Srbiji), odrediti jasno njen istorijsko-ideoloski status u odnosu na prethodnika i njegovo ideolosko i pravno nasledje u smislu univerzalne sukcesije ili nesukcesije. Razume se, tu nije dovoljno samo verbalno odredjenje, vec prakticno izvrsenje.

Ovako odredjen status bi otklonio ili ne bi otklonio sve zablude - prepreke, zavisno od politickog, ekonomskog i filozofskog opredeljenja. Ali, u svakom slucaju, tada bi znali o cemu je rec.

Ovo s toga, da bi smo znali da li smo u kontinuitetu praznorecja i opste izazvane zablude (ovoga puta nesto modifikovane), da bi smo znali da li smo i dalje u vodama antiprava, kojima i dalje plovi brod nelegitimiteta i nelegaliteta, da bi smo znali da li i dalje zadrzavamo maskaradu prava, ili smo se konacno i meritorno opredelili za renesansu prava.

Sve dok to ne budemo pouzdano i naucno saznali, nasi pravnicki podnesci bice "preuranjeni", ili tacnije, ove nase minuciozne analize raznolikih pravnih situacija koje su svojstvene pravnoj drzavi trzisne orijentacije, ostace bez zeljenog efekta i drustvenog ekvavilenta.

Znacice samo jos jednu pravnu rundu, poput one iz vremena tzv. radnickog ustava (Magna carta samoupravljanja) originerne koncepcije o nekoncepciji tzv. drustvene svojine, kao koneksiteta tzv. dogovorne, udruzene, itd. ekonomije, zbog cijih posledica pokusavamo da izvrsimo ono sto pravnici zovu restitutio in integrum.

Ako bi smo ove konstatacije propustili kroz lupu nauke, kao organizovane i istinoljubive sumnje, potrebno bi bilo prepustiti se svetu izvora pravne i druge literature, svetu fusnota, itd. Medjutim posto je ovde rec o notornim istinama, uzimam slobodu da se za ovu priliku zadrzim posebno na svakoj od pomenutih zabluda - prepreka, i to samo u smislu konstatacija opste poznatih znanja i drustvenih pojava.

I. ZAROBLJENOST PRIVREDE I ZATVARANJE EKONOMIJE KAPIJAMA NACIONALISTICKIH LOKALITETA

Notorna je stvar da prostorima Jugoslavije hara nacionalisticka barijera koja se po samoj svojoj prirodi direktno suprotstavlja slobodi trzisne privrede.

Ustvari, do juce vladajuca politicka partija u Jugoslaviji, a od pre nekoliko dana jos na nekim prostorima Jugoslavije, radi svog odrzavanja, nasla se na braniku svog nacionalistickog lokaliteta. Isto su ucinile i one politicke partije u Jugoslaviji koje sebe nazivaju nesocijalistickim, a koje egzistiraju na nacionalistickom talasu.

Razume se da se ovaj fakt odrazio na sve oblasti individualnog i drustvenog zivota, a posebno na domen slobodne trzisne konkurencije.

U takvim uslovima, a pod verbalnim izjasnjenjem da se borimo za trzisnu privredu (dakle, opet jedna svesno izazvana zabluda), prevashodno se gleda na poreklo robe i nacionalnost nosioca odredjene privredne aktivnosti.

Ako roba dolazi sa teritorije zavadjenih i posvadjanih naciokratija, onda se uvoz i plasman takve robe drasticno sprecava, nasuprot svim ekonomskim zakonima, a posebno, zakonu ponude i potraznje, konkurencije, kvaliteta proizvedene robe, visine njene cene, itd.

Tada stupa na scenu nacionalna drzava i preko svog zakonodavstva (naucno nelegitimnog) uvodi posebne mere tzv. svoje zastite, pocev od posebnog poreza na promet roba i usluga koje poticu sa nacionalisticko netrpeljivih podrucja, pa preko posebnih taksa, sve do polaganja obaveznog dela depozita kod Sluzbe drustvenog knjigovodstva ako hoce da se trguje sa nekim koji je na tudjoj nacionalistickoj teritoriji.

I tako, umesto trzisne privrede dobijamo jedan zbir administrativnih mera, motivisan i inspirisan nacionalistickim lokalitetima. Nastaje jedno utrkivanje, nacionalisticka utakmica na terenu tzv. trzisne privrede, gde se poeni racunaju po broju uvedenih retorzionih mera, a ne po broju i efektu konkurencije sposobnosti trzisno utemeljenih subjekata.

Na jednu administrativnu meru odgovara se retorzijom. Na tu retorziju odgovara se super-retorzijom, a na super-retorziju odgovara se super, super-retorzijom. I takav harac, razume se, da nema granica. Njegov ishod je bezdan, kriza, i agonija nacela slobodne trzisne konkurencije u uslovima trzisne privrede.

Jugoslavija je, dakle, na retrogradnom talasu atomizirane ekonomije i prava, sputana u nacionalne autarhicne okvire, preko kojih, vec zaboravljeni feudalizam, dozivljava neku vrstu svoje obnove i reinkarnacije.

Zakasnele nacije kasne i sa slobodom prometa. Njihova narcisoidna samodovoljnost prihvata danasnje tokove trzisne privrede samo kao akcesorijum i samo u onoj meri koja je dovoljna da ih predstavi kao autonomna i suverena nacionalna bica.

Sve ostalo je farsa. U prvom i neprikosnovenom planu izgraduje se nacionalisticka ekonomska i svaka druga autarhicnost, zarobljena bedemima sopstvenog lokaliteta.

Takvo stanje na planu ekonomsko-privrednih odnosa, ocigledno, ne moze racunati na krila pravnog sistema koji treba te odnose da regulise i prati, vec na njegovu nemoc, degradaciju i krizu, sto se sve zavrsava istorijskim porazom takvog prava.

Istorija poznaje takve primere. Dokle moze ici ta monisticka nacional-drzavna iskljucivost, neka nam posluzi kao primer definicija prava koju je dao kongres nemackih pravnika 1933. godine - "pravo je sve ono sto koristi nemackom narodu, a nepravo je sve ono sto mu skodi".

Pri tome, da li je nesto korisno ili skodi nemackom narodu procenjuje se sa stanovista iskljucivosti nacional-ideologije. Razume se da je tu sahranjena svaka pomisao na pravnu drzavu i njen legitimitet.

Nacionalisticke retorzione mere, vec pomenute u ovoj reci, prema oficijelnom objasnjenju, izmedju ostalog, imaju za podlogu jedan fakticki automatizam.

Ako neki drugi nacional-drzavni subjekt u okviru Jugoslavije krsi ustav i cini delikt, onda se taj delikt uzima kao pravni osnov za isto takvo ponasanje od strane drugog subjekta istog statusa.

Ovakvo postupanje moze imati objasnjenja na nekim prostorima metaprava, ali na terenu pravnog poretka zamisljene pravne drzave takav akt bi zbunio pravnu misao.

Jedan ucinjeni delikt moze samo proizvesti pravne posledice na nacin i pod uslovima kako je to predvideno za konkretnu pravnu situaciju. Ali, taj delikt nikada ne moze biti pravni osnov za isto tako deliktno ponasanje od strane drugog subjekta.

Cela pravna civilizacija je tu da posvedoci ovo elementarno pravilo. Razume se, sa izuzetkom da to pravilo nije funkcionisalo u najranijim i najprimitivnijim sistemima, gde je vazio sistem taliona - "isto za isto". Ali, valjda, ne treba dokazivati da je sistem taliona relikt proslosti.

Administrativno uplitanje u privredne tokove, sa motivom nacionalnog ocuvanja svoje autarhicnosti, ponekad prevazilazi domace granice pojedinih nacionalnih suvereniteta, i upusta se u ogranicenja i zabrane i kada su u pitanju inostrani subjekti.

Navescemo samo jedan primer. Prema vazecem zakonu u Srbiji, Izvrsno vece Skupstine Republike Srbije moze (doduse privremeno) stosta propisati u smislu ogranicenja i zabrane uvoza, ali jedno je u direktnoj suprotnosti upravo sa stanovista trzisne ekonomije i samostalnosti trzisnih subjekata, a to je: Izvrsno vece moze urediti poslovne odnose domacih lica sa odredenim stranim licima u inostranstvu koja se bave spoljnotrgovinskim poslovanjem.

Posto je ovaj zakon nedavno donesen, ostaje da se vidi, kako ce to prakticno izgledati, ali je sada vec sasvim jasno da je ovo jedna od mera antitrzisne orijentacije.

Spisak takvih mera bi nas daleko odveo, i nema nikakvog razloga takve mere nabrajati ovde i ovom prilikom.

Bitno je u ovom delu, kada se govori o zarobljenosti privrede okvirima nacionalistickih lokaliteta, konstatovati i zakljuciti: istorija trzisne privrede i pravni sistem kao deo njene nadgradnje pokazuje nam da se ona uvek povlacila pred agresijom lokaliteta, bez obzira da li se ti lokaliteti zvali feudi ili autohtoni nacional -ekonomski suvereniteti.

Medjutim, trzisna privreda, kao privreda robne proizvodnje koja sobom nosi instituciju privatne svojine, potpuno je eliminisana u uslovima drzavno-planske privrede koja sobom nosi instituciju drzavne svojine, gde je drzava i u tom (ili pre svega u tom) sektoru nosilac imperijuma, a ne nosilac dominijuma.

II. NEMOGUCNOST TRZISNE PRIVREDE U USLOVIMA POSTOJANJA DRUSTVENE SVOJINE ILI DRZAVNE SVOJINE KAO NOSIOCA IMPERIJUMA

I tu pocinje druga barijera trzisnoj privredi koja je ovde, u ovoj reci, nazvana zabluda - prepreka, a koja se vidi u zadrzavanju i daljem produzavanju ustanove tzv. drustvene svojine, ili njenom transformisanju u drzavnu svojinu gde je drzava nosilac imperijuma.

Naime, Ustav Republike Srbije, koji je pre nepunih tri meseca donesen, zadrzava tzv. drustvenu svojinu recima da se drustvena svojina zajemcuje.

Razume se da je ova ustavna odredba okrenuta buducnosti, i da se iz teksta ustava ne moze nista drugo zakljuciti, a ponajmanje da se predvidja njeno transformisanje ili eliminisanje.

To ne proizilazi ni iz ustavnog zakona koji, u neku ruku, predstavlja zavrsne i prelazne odredbe ustava.

Dakle, sa stanovista pravne egzegeze, drustvena svojina je ustavna kategorija koja nije nicim uslovljena niti joj je vek trajanja na bilo koji nacin odredjen.

Doduse, prema ovoj ustavnoj odredbi, pored drustvene svojine predvidja se jos i drzavna, privatna i zadruzna, kao i drugi oblici svojine, koji svi imaju jednaku pravnu zastitu.

Ako se ostave po strani neki tonovi koji ne bi mogli izdrzati jednu probu nauke i njenu optiku, kada je u pitanju pomenuta ustavna odredba, cini se da nije ni trebalo nabrajati razne svojinske oblike. Oni se ne mogu definisati, niti su oni izvan jedinstvenog genusa svojine i njenog nosioca kao nosioca dominijuma. Svojina je jedinstven pojam u tom smislu sto ona svom, i to bilo kom, titularu kao nosiocu dominijuma daje pravo drzanja, koriscenja i raspolaganja nad predmetom svojine. Razume se da se propisima moze razlicito regulisati pitanje okvira sadrzine i ogranicenja svojine, pa i s obzirom na razlicite statuse pojedinih titulara, ali to nije bitna odrednica kada je rec o svojini koju ustav treba da predvidi kao opstu ustanovu.

Ocigledno je, dakle, da se drustvena svojina zadrzava u novom ustavnom poretku Srbije. To sto je data jednaka pravna zastita svim svojinskim oblicima nabrojanim u ustavu, to je opet prodiranje laicizma u pravo, jer je istorijska notorna istina da svojina ima svoju zastitu, koja je, grosso modo, gledano, takodje jedinstvena kao sto je jedinstven i sam pojam svojine.

Ali, ostavimo to po strani. Bitno je primetiti da je tzv. drustvena svojina, kao originerno resenje jugoslovenskih politekonomista, koja je dobila svoju zaokruzenu formu u Ustavu iz 1974. godine, i Zakonu o udruzenom radu (toj Velikoj Povelji slobode i samoupravljanja, kako se ovaj zakon svojedobno nazivao od strane politekonomista i krivokletnika) - nuzno i neraskidivo vezana za socijalisticko samoupravno uredenje.

Nema, dakle, drustvene svojine izvan tog uredjenja, u kome jedino moze biti smestena u kontekstu sa tzv. samoupravnom socijalistickom robnom proizvodnjom (opet jedna zabluda cije posledice i danas ispastamo) i dogovornom i dohodovnom ekonomijom udruzenog rada.

Krunu takve ekonomije upravo cini tzv. nesvojinski koncept drustvene svojine, koji je od necije stvorio svaciju i niciju svojinu. Pod udarom te koncepcije eliminisane su, pod vidom prava, tekovine pravne civilizacije i na taj nacin pravo je u ovoj oblasti bilo pretvoreno u neku vrstu svoje suprotnosti.

Istovremeno, taj koncept je u praksi odstranio pravni promet izmedju odredjenih subjekata i doprineo podeli i zatvaranju trzista, pocev od republicko-pokrajinskih pa sve do regionalnih i opstinskih granica. Time je bila dekomponovana i poslednja cestica tzv. jedinstvenog jugoslovenskog trzista, sto je dovelo do neprimene niza saveznih zakona koji su trebali da prate to trziste.

Tu, dakle, treba traziti "jabuku razdora" izmedju proklamovanih i ostvarenih ideologija.

Prevlast dogovorne nad trzisnom privredom u svojoj konsekvenci doveo je do eliminisanja notornih pravnih kategorija koji su izraz sveopste pravne i moralne civilizacije.

Tako je obligacioni ugovor, kao neminovni pratilac robnonovcane cirkulacije koji je preziveo vekove, bio dekretom dogovorne i drustvene svojinske ekonomije proteran sa pozornice jugoslovenskog pravnog zivota. Umesto njega, uvedeni su neki kvazipravni ili metapravni drustveno-ekonomski instrumenti.

Ugovorno pravo, agresijom ovih faktora, dozivelo je svoju istorijsku degradaciju na prostorima Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije. Snaga i opsesija jedne dogme bacila je u zaborav jednu neminovnost: uloga i domasaj obligacionog ugovora u jednom drustvu objektivno su ustanovljeni stepenom razvoja robnonovcanih odnosa.

U takvim prilikama, dakle, u prilikama prevlasti tzv. drustvene svojine, nastajalo je i sirilo se, na hipertroficnim talasima zamaskiranog praznorecja, jedno zakonodavstvo koje je izdalo ideju prava i koje je, potcinjavajuci se snazi politickog monizma i ekonomizma, izgubilo sve atribute prava i njegovog legitimiteta.

Ceo ovaj koncept dogovorne i dohodovne ekonomije, sa nesvojinskom koncepcijom drustvene svojine i udruzenim radom kao atributom socijalistickog samoupravnog uredjenja, nije izdrzao probu zivota.

Zeleno drvo zivota i snazni drustveni titulus upravo je doneo i radikalne promene i u ovoj sferi drustvenih odnosa.

Sirom Jugoslavije promenili su se ili se upravo menjaju ustavi kao konstituante drugacijih pogleda na organizaciju drustva u politickom, pravnom i ekonomskom pogledu.

Tu je i Ustav Republike Srbije koji prezivljava tek svoj treci mesec. Mnogim svojim ustanovama on se distancirao u odnosu na prethodni ustav. Dovoljno je reci da ovaj ustav u svojim odredbama ne pominje socijalizam kao drustveno uredjenje, niti ga pominje u samom nazivu Republike. Cini se da to nije bilo tesko uciniti, jer "pogresno obelezavanje ne skodi" (falsa demonstratio non nocet).

Ali, upravo tu nastaje jedna konfuzija ili svesno izazvana zabluda. Taj isti ustav ne spominje socijalizam i socijalisticko samoupravno drustvo a zajemcuje drustvenu svojinu koja jedino moze opstati u kontekstu takvog drustva.

S obzirom da je ovaj ustav donesen u uslovima jednopartijskog sistema, potrebno je pogledati odredbe Programa Socijalisticke partije Srbije koje se odnose na drustvenu svojinu.

Pre svega, ovaj program predvidja trzisnu privredu, ali predvidja i drustvenu svojinu, i to sa mnogo vise obelezja nego sto to cini Ustav Srbije.

Tako, ovaj program priznaje jednaku pravnu zastitu svim oblicima svojine (o cemuje vec bilo reci), ali istovremeno predvidja da drustvena svojina, zbog svog velikog udela, vrsi odlucujuci uticaj na privredna kretanja.

Nadalje, prema ovom programu, Socijalisticka partija smatra da subjekt drustvenog vlasnistva treba da bude Narodna skupstina kao najvisi organ vlasti. Ona moze obavljanje vlasnickih funkcija poveriti nekom strucnom telu, koga ce ona postaviti i kontrolisati.

Nadalje, Socijalisticka partija Srbije smatra da drustvenu svojinu treba pretvoriti u akcijski kapital, ili drugacije receno, prema ovom programu, u upravljanju i poslovanju, a ne u vlasnistvu, lezi tajna efikasnosti.

Kao sto se vidi, pitanje organizacije drustvene svojine odredjeno je Ustavom Republike Srbije i Programom Socijalisticke partije Srbije.

Zakljucci su sledeci: drustvena svojina ostaje kao pravna i ekonomska kategorija.

Umesto do sada vazeceg koncepta po kome ona nema svog nosioca, sada se taj nosilac nalazi u Narodnoj Skupstini Srbije.

I najzad, drustvena svojina treba da izmeni svoj pojavni oblik i pretvori se u akcijski kapital, jer je bitno upravljanje i poslovanje u smislu potrebe za vecom efikasnoscu.

I kao opsti zakljucak ovoga programa - drustvena svojina i dalje vrsi odlucujuci uticaj na privredna kretanja.

Antinomija je tek sada potpuna. S jedne strane, uvodi se trzisna privreda, a s druge strane, zadrzava se centralna drustvena ustanova, koja je, svim svojim atributima, upravo suprotna toj privredi.

Izdvojena iz tkiva socijalistickog samoupravnog udruzenog rada, gde je imala neku logiku i pored svih konfuzija, i gde je predstavljala organski deo tog organizma, transplantira se najedno drugo drustveno, pravno i ekonomsko bice, gde jedino moze imati sudbinu stranog tela, i gde, po logici same stvari, ne moze opstati.

S obzirom da je trpela prigovor da egzistira bez titulara, Programom joj je taj titular odredjen. To je Skupstina Srbije kao najvisi organ vlasti.

Vrlo sam oprezan pri davanju bilo kakvih misljenja i ocena i kada je u pitanju moja najuza struka, obligaciono pravo. Ali, mislim da ovde mogu sasvim sigurno da konstatujem da je ovo jedna improvizovana konstrukcija, naucno totalno neproverena i u sustini nemoguca u uslovima trzisne ekonomije. Kako moze Skupstina Srbije da se pojavljuje na trzistu i da koristi i prisvaja predmete te svojine, pa makar to bilo i preko nekog strucnog tela, kao organizatora funkcionisanja drustvene svojine? Sta drugo reci nego: jos jedna vise tzv. zabluda - prepreka.

Olako je improvizovana i konstatacija da je kroz akcijski kapital bitno upravljanje i poslovanje, i da tu lezi tajna efikasnosti, a ne u vlasnistvu.

Ta tvrdnja je, pre svega, podlozna kritici u tom smislu da je upravljanje i poslovanje u sustini raspolaganje, a to je onaj treci klasicni atribut svojine koji se zove abusus.

Dakle, transformisanjem drustvene svojine u akcijski kapital, prema ovom programu, sustinski se ne dira u opstojnost drustvene svojine, vec se samo menja njen izraz, i to samo radi, po recima Programa, bolje efikasnosti.

Ako se tome doda i siroka lepeza tzv. javnih preduzeca, nije tesko uvideti sustinu stvari.

Putem zadrzavanja drustvene svojine, kao odlucujuceg faktora u privrednim kretanjima (bez obzira na proces njenog pretvaranja u akcijski kapital), i proglasavanjem mnogih preduzeca javnim preduzecima, drzava ostaje i jos vise postaje vlasnik najveceg dela drustvenog blaga, i to kao nosilac imperijuma, a ne kao nosilac dominijuma. Koji je to onda drustveni sistem, nije tesko reci, imajuci u vidu komparativna i istorijska iskustva u organizaciji svojinskih odnosa u jednom drustvu.

To znaci da drzava kao subjekt ove svojine ima javno-pravna ovlascenja da, kao takva, ignorise zakone trzista i da zadrzava ili jos vise pojacava svoju nadmoc i svoju upravu nad privrednim poslovima.

I u tome lezi sedes materiae ove tzv. zablude - prepreke trzisnoj ekonomiji. Insistiram, dakle, na razlikovanju drzave kao nosioca imperijuma i drzave kao nosioca dominijuma u sferi privrednih odnosa.

U planskoj netrzisnoj ekonomiji istocno-evropskog tipa, drzava je nosilac imperijuma dok u trzisnoj ekonomiji drzava moze biti samo nosilac dominijuma, ali tada se ona javlja na trzistu kao i svaki drugi trzisni subjekt, sa svim pravima i rizicima koje nosi trzisna ekonomija.

I upravo kada se drzava javlja kao nosilac dominijuma u uslovima trzisne privrede, praksa je pokazala da se ona na trzistu ne snalazi dobro i da na tom trzistu ona nije dobar gospodar, ona nije bonus pater familias. Upravo zbog toga, drzava u statusu nosioca dominijuma gleda da na neki nacin pretvori to svoje pravo u neko otudjenje.

Naprotiv, kada se drzava javlja u sferi svojinskih odnosa kao nosilac imperijuma, onda ona upravlja i diriguje svojom politikom nad privredom. Posebno se to upravljanje ogleda u postavljanju tzv. svojih, politicki proverenih Ijudi, koji po pravilu i nisu dobri privrednici, ali su zato dobri poslusnici i izvrsioci naloga politickih mocnika. I tada vise nema trzisne privrede, pa ni pravne drzave koja treba da prati tu i takvu privredu.

Ako se pregledaju programi tzv. privatizacije drustvene imovine sirom Jugoslavije, vidi se jedan izraziti napor da se drzava javi kao vlasnik ove imovine. Da li kao nosilac imperijuma ili kao nosilac dominijuma, ostaje da se vidi.

To zavisi i od politickih opredeljenja koja su se upravo konstituisala u svim krajevima Jugoslavije.

Kada je u pitanju Republika Srbija, a polazeci od ustavnih odredbi kojima se regulisu svojinska pitanja i odredbi Programa Socijalisticke partije Srbije, moze se konstatovati da se drzava predvidja kao vlasnik drustvene svojine (bez obzira na pojavni izgled te svojine), i to, uglavnom, kao nosilac imperijuma, sto znaci da se u Srbiji zadrzava nadmoc drzave i politike nad privredom.

I upravo zbog toga, tu cinjenicu vidimo kao zabludu-prepreku uspostavljanja trzisne privrede, sto znaci da je naslov nasih knjiga pripremljenih za ovo savetovanje "povratak privrede trzistu i vlasnistvu" vise figurativan, nego sto je objektivno izvodljiv u hipotezi opstanka ovih drustvenih prepreka.

III. PRAVNA NESIGURNOST
KAO IZRAZ DUBOKE KRIZE PRAVNOG SISTEMA

Medjutim, kada bi smo se posluzili nekom vrstom fikcije i rekli da je to ipak moguce, ceka nas tzv. treca zabluda-prepreka, koja je, sama za sebe, dovoljna da potpuno eliminise i svaku pomisao na funkcionisanje zakona trzisne privrede.

To je kriza prava i pravnog sistema, kriza koja ne pokazuje znake ozdravljenja, vec upravo znake sve vece agonije, ciji je kraj obelezen antipravom.

Kada smo pre nekoliko godina raspravljali o krizi pravnog sistema u Jugoslovenskoj akademiji znanosti i umetnosti (ovde je i moj kolega Jaksa Barbic koji je bio ucesnik te rasprave), konstatovali smo krizu u svim porama pravnog sistema koja je mogla ici u pravcu ozdravljenja ili kraja. Danas vise te dileme nema, jer ocigledno daje nas pravni sistem izasao iz stanja krize, ali, nazalost, ne u pravcu rekonvalescencije vec u pravcu agonije i kraja.

U uslovima potpune pravne nesigurnosti koja je dosla kao rezultat nedostataka u kvalitetu i kvantitetu prava, usled cega je opet doslo do neprimene ili neobjektivne primene prava uz grubo gazenje nacela ustavnosti i zakonitosti, cesto upravo od onih koji su pre svih pozvani da stite to nacelo - u takvim uslovima se nikakve privredne reforme ne mogu izvesti.

Jednostavno, pravna drzava je conditio sine qua non svakog stabilnog drustva i svakog ekonomskog sistema, a posebno onog koga bar verbalno zelimo da uvedemo i koji se zove - trzisna privreda.

Pomenimo opet Ustav Republike Srbije, koji vec u svojoj prvoj odredbi predvidja da je Srbija pravna drzava, odnosno da je Srbija demokratska drzava zasnovana, izmedju ostalog, i na vladavini prava.

Postavlja se, dakle, pitanje da li jedna drzava postaje pravna, zato ili onda, kada se negde, odnosno u njenom ustavu, napise da je pravna.

Odgovor je jasan. Pravna drzava je jedina kvalifikacija koja dolazi kao notorna drustvena ocena jednog ishodista prava i to u njegovom totatiletu - legitimiteta normi i legaliteta u primeni takvih normi.

Dakle, i pod pretpostavkom da su sve norme date u jednom trenutku legitimne, to jos ne znaci da je u pitanju pravna drzava, jer je potrebno da se saceka period primene takvih normi.

Otuda, napisati u ustavu da je drzava pravna, to je samo lepa zelja, koja moze upravo donosioca takvog ustava da deman-tuje uvek, pa i u samom detinjstvu tog ustava.

I to se upravo i dogodilo sa Ustavom Srbije koji je u svom prvom mesecu zivota doziveo demant proklamovane vladavine prava.

Naime, krajem oktobra ove godine (ustav je donesen krajem septembra iste godine), kada su se donosili zakoni kao retorzione mere u odnosu na druge odredjene republike (u javnosti poznat kao paket novih ekonomskih mera), nije bilo ustavnog osnova za njihovo donosenje od strane tadasnje Skupstine Srbije.

Pitanje je reseno na taj nacin, sto je nedostatak ustavnog osnova bio pokriven klauzulom stroge poverljivosti, a ustavni osnov je "nadjen" u autenticnom tumacenju od strane Izvrsnog veca Srbije, po kome se ustavni osnov za ove zakone nalazio u nastupelim okolnostima.

Dakle, umesto vladavine prava, evo "nastupelih okolnosti" kao izraza vladavine samovolje. Evo primera revolucionarne svesti kao izvora prava.

Ili, iz tog perioda, jos jedan primer. Donesen je nacrt zakona o tzv. povracaju poljoprivrednog zemljista koje je nekad (pre 40 godina) bilo oduzeto od odredjenih lica i dato drugim odredjenim licima. Politickoj i drugoj javnosti saopstena je vest o povracaju ove zemlje. Medjutim, za takav akt ne postoji ustavni osnov. Doduse, ovde se stalo pa ce se, verovatno, dopuniti ustav ili ustavni zakon sa ovom mogucnoscu; dakle, opet izmene i dopune zakona poput mesecevog sjaja.

Prema tome, nemojmo se nazivati pravnom drzavom kada ne mozemo da izdrzimo ni mesec dana, a da ne prekrsimo ustav kao osnovni pravni akt u jednom pravnom sistemu. Sta je onda ostalo za druge opste akte sa nizom pravnom snagom?

Ustvari, da bi znali o cemu govorimo, potrebno je, pre svega, upoznati se sa razlicitim znacenjima izraza "pravna drzava".

Ovo tim pre sto se u nasoj pravnickoj i jos vise u nepravnickoj javnosti, ovaj izraz cesto upotrebljava i zloupotrebljava uvek kada se htelo politicko opravdanje neke preduzete mere pravne ili antipravne drzave.

Nemam nameru da ovde sire ulazim u poreklo ovog izraza i ove pojave, mozda bi sledeca tema naseg okupljanja mogla biti "pravna drzava" ili nesto slicno. Ali, dozvolite samo dve-tri reci.

Pravna drzava se kao izraz javio u nemackoj politicko-pravnoj teoriji s kraja proslog i pocetkom naseg veka (rechtsstaat) i taj pojam nastaje u procesu ogranicavanja i zaustavljanja apsolutisticke vlasti monarha, kao nosioca celokupne vlasti, a taj proces je zapocet periodom demokratskih burzoaskih revolucija, prevladavanjem apsolutizma i ulaskom u period suverenosti parlamenta.

U vreme kada se u nemackoj pravno-politickoj literaturi zasnivao i izgradjivao koncept pravne drzave, u Engleskoj je vec bila konstituisana i izgradena doktrina o "vladavini prava". To je tzv. Dajsova teorija. Prema toj teoriji, vladavina prava je suprotstavljena svakom sistemu vlasti koji nosiocima javnih funkcija omogucava vrsenje sirokih, arbitrernih ili diskrecionih ovlascenja prinude. Kao takva, ona je bila smestena u kontekst individualizma common law sistema. O liberalistickoj sustini ove teorije postoji brojna literatura.

U francuskoj politicko-pravnoj teoriji umesto izraza "pravna drzava" i "vladavina prava" srece se izraz "ustavna drzava", a za Kelzena svaka drzava je pravna jer ona stvara pravo, ali je i sama stvorena od prava, itd.

Ovaj mali podsetnik u ovoj materiji ucinjen je samo zato da bi se u najkracim crtama pokazalo kako je krajnje nekriticki i bez odredjenog znacenja u Ustavu Republike Srbije preuzeta ta tzv. engleska teorija o vladavini prava. Ali, ona tamo ima odredjeno znacenje i nalazi se u radovima teoreticara, a mi smo tu teoriju pretvorili u prvo slovo ustava, smatrajuci da ce se na taj nacin lepa zelja pretvoriti u zbilju, sto je jos jedna zabluda vise.

Ustvari, pitanje je: koja svojstva treba da ima jedna pravno organizovana zajednica u vidu drzavne tvorevine da bi se clanovi te zajednice ponasali po onim pravilima koja odgovaraju njihovoj zajednickoj volji i to na nacin da se ta pravila jednako primenjuju na jednake slucajeve.

Odgovor na ovo pitanje lezi u potrebnoj dozi legitimiteta i legaliteta pravnih normi koja se odredjuje pouzdanim stepenom drustvene tolerancije.

To znaci da se sudbina prava ne odlucuje na plenumima i zatvorenim kabinetima i vaznim politickim sastancima, cesto izolovanim od javnosti, vec u narodno-pravnom zivotu, u drustvenom bicu kao materijalnom izvoru prava. Otuda, legitimitet prava se ne ostvaruje prmudom, nasiljem ili tzv. strojevim korakom ili zabludom jedne pravno organizovane zajednice, vec se stice drustvenim titulusom koji nastaje putem demokratskog postupka izjasnjavanja.

Kada je u pitanju legitimitet prava, cini se da je uvek aktuelan aksiom legitimiteta koji je dao Ruso: "Najjaci nije nikada dovoljno jak da uvek bude gospodar ako ne pretvori svoju snagu u pravo, a poslusnost u duznost".

Kao sto se vidi, ova formula legitimiteta prava istice njene dve osobenosti: postovanje prava, a ne sile, i potcinjenost svih, pa i gospodara, da se ponasaju u skladu sa pravom, i to u smislu duznosti. Ustvari, to su prostori pravne drzave.

Kada je rec o legalitetu kao drugoj osnovi pravne drzave, recimo jos jednom da su pred ovim zahtevom svi jednaki pred zakonom i da se povreda nacela legaliteta najbolje uocava u faktu neprimene zakona ili neobjektivne primene, sto je postala opsta pojava naseg pravnog sistema, zbog cega je on najvecim delom, i zapao u stanje agonije.

Za Aristotela, strast kvari i izopacuje i najbolje magistrate i najbolje Ijude, a zakon i njegova primena je inteligencija bez strasti. Ljudi ne crvene kada na druge primenjuju ono sto ne smatraju ni pravednim ni korisnim za sebe.

Pravna drzava, kroz zahtev legaliteta, treba, dakle, da obezbedi da ne pocrvene oni koji pravo stvaraju i koji ga primenjuju ili, drugim recima, da svaki sudija ima da sudi samo po zakonu, a ne po strahu od "carstva mi".

Prema tome, kriza pravnog sistema je antipod pravnoj drzavi. Sve ono sto cini elemenle krize pravnog sistema ("pobuna" fakta protiv prava, neuskladjenost pravnog i drustvenog fakta, neprimena ili neobjektivna primena prava, ugrozenost nacela ustavnosti i zakonitosti, pravna nesigurnost ustanovljena kao notorna drustvena cinjenica), upravo je u obrnutoj srazmeri prema svojstvima pravne drzave. Otuda, pravne drzave nikada nije ni bilo, niti je moze biti u uslovima vladavine monizma (politickog, ekonomskog i svakog drugog), koji, pre ili kasnije, dovodi jedno drustvo u stanje sveopste krize.

Pri tome, jedva je potrebno reci da obe drustvene pojave (kriza pravnog sistema i pravna drzava) nisu okamenjene u vecnosti i da su transformacije iz jednog svojstva u drugo ne samo moguce vec su u savremenom svetu one i realne i aktuelne.

Kada se, dakle, iz krize pravnog sistema, pokusajem eliminisanja njenih atributa, izade na putanju ozdravljenja, onda nije tesko pronaci put koji vodi pravnoj drzavi.

Polazeci od ove trece zablude-prepreke, koju smo nazvali krizom pravnog sistema, a kojom dominira pravna nesigurnost kao notorni drustveni fakt, zakljucujemo: povratak trzistu i vlasnistvu, kao stabilnim ekonomskim i pravnim kategorijama, nije moguc dok se ne otklone prisutni atributi krize pravnog sistema i dok se ne kroci na put pravne drzave zasnovane na nacelu legitimiteta i legaliteta. Otuda, koliko smo daleko od pravne drzave toliko smo daleko i od trzisne privrede, ekonomske i politicke demokratije.

I na kraju pitanje: kako organizovati drustvene odnose da "svako dobije ono sto mu pripada" (suum quique tribuere). Idealnu pravdu tu nije moguce postici zbog prirode coveka kao bica i zajednice kojoj pripada.

Jedna drzavno-svojinska dogma nije iskazala svoje istorijsko opravdanje, ona danas u svetu vise ustupa mesto konkurenciji sposobnosti u uslovima trzisne privrede za koju se vezuju verovanja i stremljenja da ona vodi ekonomskoj i politickoj demokratiji i pravnoj drzavi.

Ocigledno, taj proces je zapoceo i na nasim meridijanima. Ali, da bi smo mogli biti odazvanici tog procesa, potrebno je prethodno ukloniti sve one zablude-prepreke o kojima sam pokusao da govorim u ovoj uvodnoj reci.

U suprotnom, ako ne otklonimo te zablude, opredelicemo se za robinzonsku koncepciju sa svim posledicama koje sobom nosi pusto ostrvo.

A za nas pravnike, trenutak je odluke: antipravo ili renesansa prava.

 

back to top