1991

SVOJINSKO PITANJE

Uvodna usmena rec koju je autor odrzao na V sesiji Kopaonicke skole civilnog prava koja je bila posvecena temi "SVOJINSKI ODNOSI U PRAVNOM PORETKU" u decembru (12-14) 1991. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 60 referata rasporedjenih u 7 tematskih oblasti: polozaj svojine u savremenom svetu i Jugoslaviji; svojina na nepokretnostima; promet nepokretnosti; hipoteka i obezbedjenje i evidencija nekretnina; oblici transformacije preduzeca; preduzeca organizovana na vlasnicki nacin; radno pravo i svojinski odnosi.

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan i publikovan pod naslovom "Vaskrs prava" u casopisu "Pravni zivot" br. 11-12 iz. 1991.

Uvazene Kolege,

Kazete li o kakvoj stvari "moja je" to je najvise sto kazati mozete. Tako je govorio Valtazar Bogisic pre stotinu godina. Tako je i danas. Da nije tako, zar bi Kopaonicka pravnicka skola stavila ovako veliku temu pod svoju optiku. Ova skola se ne bavi sitnicama, i njen dosadasnji opus pokazuje i dokazuje staru rimsku maksimu "de minimis non curat praetor".

Recima hronicara, ovaj skup je pentagon kopaonickih pravnickih poruka. Nazalost, poruke koje su ostale bez odazvanika onih koji stvaraju formalne izvore prava.

I ovoga puta, kao i do sada u poluvekovnoj praksi, ostali smo verni svom monizmu, tom okovu svekolikog duha. I upravo zbog toga monizma, i ne samo zbog njega, ali i zbog njega, pravni poredak i pravo nam se opredelilo za sudbinu krize.

Medjutim, ako dobro tumacim brojnost i kvalitet ovog intelekta koji se ovde po peti put okupio, to nije razlog da i pravnici dignu ruke od prava, kako to i danas cine, oni, koji to, po svom drustvenom titulusu, ne bi smeli da cine.

Naprotiv, pravnici, vec po svojoj vokaciji, moraju cuvati ideju prava i pravde i kada se ona nadje u talasima drustvene kataklizme.

Jer, pravnici sebe mogu nazvati tim imenom, samo onoliko i u onom stepenu, koliko je pravo u svom materijalnom izvoru legitimno i u svojoj primeni legalno. Izvan toga su prostori korova i tamo ne moze biti pravnika.

I ovaj decembar, dakle, okupio nas je vecitim pitanjem: kako i na koji nacin uciniti raspodelu stvari medju Ijudima, kada su "zalihe zivotnih dobara ogranicene"; kako i na koji nacin regulisati pravne odnose povodom prisvajanja tih stvari, kada pored distributivne, postoji i komutativna pravda?

Svedimo sve odgovore na dva osnovna: drzavno-svojinska dogma ili konkurencija sposobnosti u uslovima trzisne privrede.

Ova dva odgovora, kao da su "cula" za onu trecu zapovest prava koja nam dolazi iz drevnih vremena Ulpianusovog opusa: svakome dati ono sto mu pripada (suum quique tribuere). A kako dati i koliko dati?

To pitanje postavlja i Geteov junak iz grcke mitologije Epimetej (onaj koji naknadno shvata) koji pita svoga brata Prometeja (onoga koji pre shvata): "Koliko toga je tvoje"? Prometej: "0naj krug koji moja delatnost ispunjava. Nista vise i nista manje od toga".

Izmedju zapovesti Ulpianusa i odgovora Prometeja, nalazi se ceo revolucionarni svet, istorija kulture, ali i zbilja sadasnjosti, rekao bih, citava pravna i moralna civilizacija. Jer, svojina koja je visa ili manja od kruga sopstvene delatnosti, motiv je evolucionisticke ili revolucionarne raspodele ili preraspodele drustvenog i individualnog blaga.

I tu se upravo nalazi "tacka vezivanja" ovog decembra sa proslogodisnjim decembarskim kopaonickim pravnickim danima koji su bili posveceni tzv. povratku privrede trzistu i vlasnistvu.

Pre godinu dana, dakle, na ovom istom uzvisenom mestu prirode, okupljeni pravnicki svet, zapoceo je raspravu o vlasnistvu i trzistu sa dva toma publikovanih tekstova, sa skoro stotinu autora, da bi ove godine nastavio zapoceto, sireci okvire istoga genusa. Opet dva toma publikovanih tekstova i opet vise desetina autora pred hiljadu okupljenih pravnika.

Ali, proslogodisnja rasprava, na svom pocetku, ako se dobro secate, istakla je tri prepreke, koje sam imao slobodu da nazovem prepreke-zablude koje su stajale na putu povratka privrede trzistu i vlasnistvu: prvo, zarobljenost privrede kapijama nacionalistickih lokaliteta; drugo, nemogucnost trzisne privrede u uslovima postojanja drustvene svojine ili drzavne svojine u smislu imperijuma; i trece, pravna nesigumost kao izraz duboke krize pravnog sistema.

Tada, pre godinu dana, dopustio sam sebi slobodu da konstatujem: ako ove tri prepreke ne budu otklonjene, robinzonsko opredeljenje je tu, sa svim posledicama koje sobom nosi pusto ostrvo.

I upravo zbog trenutka odluke, bilo je postavljeno hamletovsko pitanje: antipravo ili renesansa prava.

Sta se zbilo za proteklih godinu dana. Prepreke nisu uklonjene. Naprotiv, uvecane, one su se pretvorile u prave bedeme. Umesto renesanse prava, dobili smo agoniju prava. Pravo vise ne funkcionise u svojim vitalnim tackama. U onim drugim, reklo bi se, jos ga ima.

Nasilna i masovna smrt, ostala je i ostaje bez primene pravne zastite. Svi pravni postupci (krivicni i drugi) ostaju nemi i gluvi pred tom stravicnom cinjenicom.

Kao da je pravo izdalo sebe, ustvari, rekao bih, i ono je ubijeno sa zrtvama. Izostala je, dakle, primena prava, a ono pravo koje se ne primenjuje, i nije pravo, vec nepravo.

Vladavina prava pretvorila se u vladavinu fakta. Doduse, na nekim sporednim prostorima pravo jos postoji, npr. uvreda casti, kleveta, platni nalog, otkup stana, naplata poreza, upravni prekrsaji, i u mnogim drugim stvarima koje su obicne besmislice prema zivotu Ijudi zbog kojih to pravo i postoji.

Prepreka povratku privrede trzistu i vlasnistvu, koja je prosle godine ovde bila istaknuta, a koja se sastojala u zarobljenosti privrede i ekonomije kapijama nacionalistickih lokaliteta, dobila je posle godinu dana enormne razmere. Od proklamovanog ustavnog principa jedinstva jugoslovenskog trzista, ostale su samo prazne reci koje vise nemaju nikakvo pravno dejstvo. Ovaj princip zamenjen je zbirom administrativnih i retorzionih mera koje sve vise popunjavaju jedno zatvoreno i nacionalno autarhicno pravno bice.

U takvim prilikama, ostala je i druga prepreka trzisnoj privredi, a to je, postojanje drustvene ili drzavne svojine, gde se drzava javlja kao nosilac javno-pravnih ovlascenja. U tom pogledu, na planu ustavnog uredjenja, nista nije ucinjeno. I dalje se ustavom Srbije jemci drustvena svojina. U praksi, ona dozivljava izvesne transformacije, ali drzavni imperijum je ostao tu, i ova nasa tri dana, sasvim sigurno da ce biti, izmedju ostalog, posvecena i tom vaznom pitanju.

Najzad, prosle godine je bila istaknuta i pravna nesigurnost kao izraz duboke krize pravnog sistema koja je stajala na putu uspostavljanja trzisne privrede i pravne drzave. Protekla godina je od krize pravnog sistema nacinila kraj tog sistema i to u njegovim vitalnim tackama.

Sve ovo, receno je, da bih konstatovao: svojinski odnosi u pravnom poretku - tema, koja nas je, evo, jos jednom okupila, ne moze biti raspravljana izvan konteksta pomenutih, rekao bih, sudbonosnih pitanja. Sva ta pitanja, danas, nazalost, pruzaju manje naucnog optimizma i manje nade, nego sto je to bilo prosle godine, u ovo isto vreme i na ovom istom mestu.

Ocigledno, pod ovim nasim nebom, bogovi nam nisu bili naklonjeni. Glas pravnika bio je isto sto i glas vapijuceg u pustinji.

Ali, kako vec rekosmo, pravnici nemaju pravo na abdikaciju pred najezdom antiprava i metaprava. I zbog toga, pravnicki svet je opet tu, da kaze i iskaze sve svoje golgote, vezane za ustanovu svojine i njenu pravnu organizaciju, pocev od rimskog proprietas-a, pa nadalje, sve do drzavno-svojinske dogme i tzv. nesvojinske koncepcije drustvene svojine, privatne, mesovite, akcionarske, i svake druge, koja se javlja na zalazecem horizontu onoga sto mi danas jos nazivamo pravnim sistemom.

U tom smislu, neka mi bude dopusteno, da u kratkim crtama, ukazem na markantne tacke evolucije pitanja u tzv. posleratnom razvoju socijalistickog prava sve do danasnjeg dana. Mislio sam se, da li je potrebno da vas zamaram, makar i sumarnim, pogledom te evolucije, ali zaista to shvatite samo kao moju nameru da proniknemo u koren ustanove koja je stavljena ovde pod ovu nasu optiku. Necu se, dakle, zadrzavati ni na kakvoj dosadasnjoj hronologiji zakona i podzakonskih propisa, koji su se, inace, menjali poput mesecevog sjaja, itd. To je druga tema. Hteo bih samo da sagledamo bitne tacke ove evolucije, kako bi razumeli poziciju danasnjeg prava i danasnjeg stanja stvari u ovoj materiji.

Drugim recima, jedan pogled retrospektive je nuzan da bi otkrili kontinuitet ili prekid kontinuiteta danasnjeg prava zasnovanog na Ustavu Srbije od 1990. godine, sa pravom prethodne epohe.

Da li se ta evolucija odvijala po zakonima divergentnih linija ili po zakonima kruga kao zatvorene krive linije. Da li je danasnja tzv. vladavina prava proklamovana Ustavom Srbije, distancirana od marksisticko-lenjinistickog koncepta prava koji je bio ugaoni kamen partijske drzave, ili je ona izraz pravne drzave pluralisticke politicko-socijalne orijentacije.

Razume se, da se odgovori na postavljeno pitanje moraju zasnivati na utvrdjenju tipa svojine koji je temelj drustvenog i pravnog uredjenja odnosne zajednice.

I zbog toga, pokusao bih, prvo da izlozim pravne osobine drzavno-svojinske dogme, zasnovane zakonima diktature proleterijata, a zatim, pravnu organizaciju tako nastalog svojinskog fonda u obliku nesvojinske koncepcije drustvene svojine, i najzad, pravni oblik i znacaj obe te svojine sa stanovista aktuelnog prava.
Sve to sa ciljem da se ucini teorijski pokusaj u smislu pronalazenja mogucih resenja.

Poznato je, da je drzavna socijalisticka svojina u Jugoslaviji i Srbiji, nastala u prvim posleratnim godinama, kao rezultat pobede socijalisticke ideje nad dotadasnjim tzv. gradjanskim drustvom zasnovanim na privatnoj svojini.

To je bio period "eksproprijacije eksproprijatora" po ugledu na drzavnu socijalisticku svojinu staljinistickog tipa. Ta svojina je bila matica i matrica za izgradnju zakonodavstva tada zvane - nove Jugoslavije.

Otuda, da bi se svojinski i drugi pravni odnosi mogli izgraditi u skladu sa jednopartijskim diktatom, potrebno je bilo izvrsiti radikalni i potpuni prekid pravnog kontinuiteta sa pravnim sistemom predratne Jugoslavije. To je i ucinjeno, kao sto je dobro poznato,

Zakonom iz 1946. godine, o nevaznosti svih pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine, a taj zakon je imao svoju osnovu u odgovarajucim odlukama Avnoja. Tim zakonom je izvrsena potpuna abrogacija prava predratne drzave, koja se, izmedju ostalog, u sferi drustveno-ekonomskih odnosa, zasnivala na trzisnoj privredi.

Na taj nacin su izgubile pravnu snagu i sve ustavne i druge zakonske odredbe koje su se odnosile na pravnu organizaciju svojine.

Te odredbe su inace bile jasne i sasvim dovoljne da zadovolje potrebe cak i danasnjeg vremena. Tako, prema Ustavu Kraljevine Jugoslavije od 1931. godine, svojina je zajemcena, a njena sadrzina i obim odredjuju se zakonom. Eksproprijacija privatne svojine u opstem interesu dopustena je na osnovu zakona, uz pravicnu naknadu. Prema Vidovdanskom ustavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 1921. godine, takodje, svojina je zajemcena, a iz svojine proisticu i obaveze. Njena upotreba ne sme biti na stetu celine, a sadrzina, obim i ogranicenja privatne svojine odredjuju se zakonom. Slicnu odredbu imali su i svi ustavi Knjazevstva i Kraljevine Srbije pocev od 1835. pa sve do 1903. godine.

Dakle, prvi ustav FNRJ od 1946. godine, radjen po modelu sovjetskog ustava iz 1936. godine, ignorise dotadasnje svojinsko-pravne kategorije i uvodi pojam opstenarodne imovine, tj. imovine u rukama drzave. Prema izricitim odredbama ovoga ustava, opstenarodna imovina je glavni oslonac drzave u razvitku narodne privrede. Ta imovina stoji pod narocitom zastitom drzave. Kurioziteta radi, treba primetiti, da je i ovaj ustav jemcio privatnu svojinu, pa cak i privatnu preduzimljivost u privredi, ali je istovremeno predvideo i nacionalizaciju pojedinih privrednih grana ili preduzeca, sto je i ucinjeno na najgrublji nacin.

Na osnovu ovog ustava usledilo je revolucionarno zakonodavstvo koje ce stvoriti ogroman fond opstedrzavne svojine, a koji ce kasnije, preko tzv. drustvene svojine, istrajati sve do resenja postojeceg ustava Srbije i pozitivnog zakonodavstva Srbije.

Razume se, da je tako formirani fond drzavne, odnosno drustvene svojine, vremenom menjao pravne rezime u pogledu koriscenja i prisvajanja predmeta svojine, ali je on, sustinski, vise po izvoru nego po obimu, ostao isti, i kao takav, dobro je dosao u "nasledje" danasnjem pluralistickom ustrojstvu koje se deklarise za trzisnu privredu i privatnu, odnosno mesovitu svojinu.

Taj fond drzavne svojine formiran je uglavnom putem zakona kojima je izvrsena agrarna reforma, nacionalizacija, konfiskacija, eksproprijacija, kao i po drugim osnovima.

Da se podsetimo, Zakonom o agrarnoj reformi iz 1945. godine, presli su u ruke drzave poljoprivredna i sumska dobra preko odredjenog agrarnog maksimuma (3 do 5 hektara za vlasnike koji nisu zemljoradnici); zemljisni posedi u svojini banaka, preduzeca, akcionarskih drustava i drugih privatno-pravnih lica; zemljisni posedi crkava, manastira, verskih ustanova i svih vrsta zaduzbina, svetovnih i verskih; visak obradive zemlje zemljoradnickih poseda iznad zakonom odredjenog maksimuma; zemljisni posedi koji su u toku rata ma iz kog razloga ostali bez sopstvenika.

Zemlja koja je oduzimana presla je, prema ovom zakonu, u ruke drzave, sa svim zgradama i postrojenjima na njoj i sa celokupnim zivim i mrtvim poljoprivrednim inventarom (traktori, masine i krupne poljoprivredne sprave sa ovih poseda ulaze u inventar drzavnih poljoprivrednih masinskih stanica).

Ovako formiran zemljisni fond iznosio je tada oko milion i sest stotina hiljada hektara, koji se kasnije uvecao oduzetom imovinom po osnovu tzv. obaveznog otkupa, i kasnije, po osnovu oduzimanja poljoprivrednog zemljista iznad 10 hektara, sto je usledilo 1953. godine. Zemljiste iz poljoprivrednog zemljisnog fonda dodeljivano je poljoprivrednim organizacijama na trajno koriscenje, a poljoprivrednim zemljisnim fondom opstenarodne imovine upravljao je narodni odbor sreza.

Sto se tice drugog koloseka podrzavljenja, odnosno podrustvljenja, on se odvijao putem Zakona o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeca iz 1946. i 1948. godine, i Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i gradjevinskog zemljista iz 1958. godine.

Na osnovu ovih zakona, nacionalizovana su i presla u drzavnu svojinu sva privatna preduzeca u 54 grane privrede. Tu su, najpre, krupne industrijske grane, kao sto su npr. rudarstvo, metalurgija, industrija nafte i njenih derivata, prerada uglja, industrija masina i alata, brodogradnja, automobilska industrija, metalopreradivacka industrija, elektro industrija, tekstilna industrija, prerada drveta, graficka i stamparska industrija, industrija secera, biljnih ulja, mlinska industrija, prehrambena, industrija duvana, pivarska industrija, bankarstvo i osiguranje, transport, industrija lekova i kozmetickih sredstava, itd., a zatim (1948) tu su i: mala trgovina, svi bioskopi, litografije i cinkografije, javna kupatila, sva kreditna i osiguravajuca preduzeca, sve do ribarskih brodova i jedrenjaka i nekih malih objekata, itd., itd.

Posle ovoga, sta je jos ostalo iole znacajno, a da nije preslo u drzavne ruke, na nacin i po kopiji starijeg pravno-ideoloskog brata iz sovjetskog oktobra.

Stambene zgrade i gradjevinska zemljista, bila su predmet sledece nacionalizacije (1958), ali, ujedno i poslednje, jer vise nije bilo nicega materijalno vrednog, sto nije uslo u fond drzavne, odnosno drustvene svojine. Kako je dobro poznato, ovim zakonom je bio odredjen stambeni maksimum, preko koga su sve zgrade i poslovne prostorije preko odredjenog maksimuma, presle u drustvene, odnosno drzavne ruke.

Istim zakonom, u fond drustvene svojine, nacionalizovano je bilo i gradjevinsko zemljiste, a pod njim se podrazumeva izgradjeno i neizgradjeno zemljiste koje se nalazi u uzim gradjevinskim podrucjima gradova i naselja gradskog karaktera. Poznato je, da su u praksi tzv. uzi gradjevinski rejoni obuhvatali gotovo svo gradjevinsko zemljiste, koje je, po svojoj lokaciji i prirodi, bilo znacajno za izgradnju.

Na taj nacin je bila okoncana posleratna nacionalizacija privatnih privrednih preduzeca i nacionalizacija stambenog i poslovnog prostora i gradjevinskog zemljista.

Ovako formiranom drzavnom, odnosno drustvenom fondu treba dodati i onu imovinu koja je presla u taj fond putem konfiskacije na osnovu zakonskih propisa iz 1945. i 1946. godine, kao i kasnijih propisa koji se odnose na ovaj nacin prinudnog oduzimanja imovine bez naknade. Podsetimo se, konfiskacije su, pored gradjanskih i vojnih sudova, sprovodile i gradske i sreske komisije formirane od strane narodnih odbora.

Pravni rezim na fondu drzavne svojine bio je organizovan na nacin koji je tipican za drzavnu socijalisticku svojinu sovjetskog tipa. Tako, prema Osnovnom zakonu o drzavnim privrednim preduzecima iz 1946. godine, preduzecima upravlja administrativno-operativno rukovodstvo odredjenog drzavnog organa, a drzavna imovina data je preduzecima na upravljanje. Radom preduzeca neposredno upravlja direktor, koji je, kako je dobro poznato, uvek bio partijski odan i proverena licnost.

II

Taj pravni rezim je pocetkom pedesetih godina dobio znacajne deklarativne modifikacije sa ciljem da se drzavna svojina predstavi kao neka posebna i nova svojinska kategorija svojstvena samo jugoslovenskom socijalistickom samoupravnom drustvu. Ona je, shodno ideolosko-pravnim pozicijama vladajuce politicke partije u to doba, imala za zadatak, da se, s jedne strane, distancira od tzv. administrativnog socijalizma koji pociva na drzavno-svojinskoj dogmi, a s druge strane, da se udalji od klasicne privatne svojine koja je karakteristicna za trzisnu privredu. Kao takva bila je, i ostala, usamljena u komparativnom pravu, a ostace zapamcena kao neuspeli produkt tzv. jugoslovenskog socijalistickog samoupravnog drustva, koji je, izmedju ostalog, doveo i do dezorganizacije pravnog sistema i negacije prava kao nuzne tekovine civilizacije prosvecenih zemalja.

Ta prohujala zabluda jugoslovenskih politekonomista dobila je svoju kulminaciju u Ustavu iz 1974. godine, i Zakonu o udruzenom radu iz 1976. godine.

To je poznata nesvojinska koncepcija svojine, koja vecu svom nazivu ukazuje na konfuziju pojma, i na njoj se Necu zadrzavati, ali da se podsetimo njene definicije, ako je uopste ima. Dakle, prema toj tezi, niko nema pravo svojine na drustvena sredstva za proizvodnju i niko ne moze ni po kom pravno-svojinskom osnovu prisvajati proizvod drustvenog rada, i upravljati ni raspolagati drustvenim sredstvima za proizvodnju i rad, niti samovoljno odredjivati uslove raspodele. Drugim recima, drustvena svojina je svacija i nicija. To su bile omiljene reci protagonista ove teze.

Oko trideset godina, sve do pre nekoliko godina, bilo je pomodno, a iznad svega politicki merkantilno, siriti javnu zabludu tzv. dogovorne i dohodovne ekonomije.

U takvim prilikama, nastajalo je, i sirilo se, na hipertroficnim talasima zamaskiranog praznorecja, jedno zakonodavstvo u kome je ideja prava bila pogazena. Tek tada je ova maskarada prava, sa drustvenom svojinom kao centralnom drustveno-ekonomskom ustanovom, pokazala katastrofalne rezultate u privredi, stekli su se uslovi da se objektivno sagledaju sve konsenkvence jednog neuspelog eksperimenta.

Ustvari, iza tih nagomilanih reci u milionskim brojevima tzv. samoupravnih propisa i opstih akata, stajala je u osnovi opet partijska drzava, koja je prisvajala najvecim delom plodove te svojine. Razlika prema prethodnoj drzavnoj socijalistickoj svojini, ogledala se u citavom nizu razlicitih pravnih manifestacija, ali je sustina ostala ista: partijska drzava bila je glavni akter prisvajanja.

III

Kako ¸je danas u zakonodavstvu Srbije? Ustav Republike Srbije od 1990. godine, kao sto je dobro poznato, ne spominje socijalizam i socijalisticko samoupravno drustvo, ali predvidja i zajemcuje drustvenu svojinu, koja je svojstvena jedino tom drustvu.

Na taj nacin, Ustav Srbije, i pored mnogih distanci u odnosu na prethodni ustav, cini bitnu "tacku vezivanja" sa institucijama ranijeg socijalistickog prava. Prihvatanjem drustvene svojine kao pravne kategorije, ovaj ustav je nacinio most kojim je uspostavio kontinuitet, ne samo sa ustavnim uredjenjem iz 1974. godine, veci sa ranijim uredjenjem, sve do samog izvora koji se nalazi u revolucionarnom pravu.

Ovu konstataciju ne remeti cinjenica sto Ustav, pored drustvene, poznaje i druge vrste svojina. Bitno je, da on predvidja drustvenu svojinu i da je zajemcuje, sto znaci da je to jedna ustavno-pravna kategorija, cije postojanje i trajanje nije nicim uslovljeno. S druge strane, kada su u pitanju odredjena materijalna dobra, kao sto je npr. gradjevinsko zemljiste, onda Ustav predvidja, da ono moze biti samo u drzavnoj ili drustvenoj svojini, cime iskazuje svoju naklonost prema ovoj vrsti svojine.

Prema izvesnim aktuelnim politickim dokumentima (Program Socijalisticke partije Srbije), drustvena svojina, zbog svog velikog udela, vrsi odlucujuci uticaj na privredna kretanja. Nesto slicno je predvidjao i Ustav iz 1946. godine, rekavsi da je opstenarodna imovina glavni oslonac u razvitku narodne privrede. Pored toga, prema istom izvoru, posle vise godina zucne teorijske rasprave, pronadjen je titular drustvene svojine: to je Narodna skupstina Srbije, kao najvisi organ vlasti. Ona moze obavljanje vlasnickih funkcija poveriti nekom strucnom telu, koga ce ona postaviti i kontrolisati. Kao sto se vidi, opet neka vrsta slicnosti sa resenjem iz revolucionarnog zakonodavstva, konkretno, sa resenjem iz Osnovnog zakona o drzavnim privrednim preduzecima iz 1946. godine, koji je predvidjao drzavu kao titulara opstenarodne imovine, a ona tu imovinu moze dati drugome na upravljanje. Ali, ostavimo za trenutak to po strani.

Aktuelna je danas i ideja da drustvenu svojinu treba pretvoriti u akcijski kapital, jer, prema tekstu istog izvora, u upravljanju i poslovanju, a ne u vlasnistvu, lezi tajna efikasnosti. Zakljucak je, dakle, da drustvena svojina ostaje kao pravna i ekonomska kategorija, ali ona menja svoj oblik.

Medjutim, teza o razdvajanju upravljanja i vlasnistva, ne moze biti prihvacena sa stanovista pravne teorije. Naime, upravljanje i poslovanje je u sustini raspolaganje, a to je upravo atribut svojine (drzanje, koriscenje i raspolaganje). Prema tome, ako se tvrdi da je upravljanje i poslovanje razdvojeno od vlasnistva, onda je potrebno da se pravno uoblici to novo subjektivno pravo koje se zove upravljanje i poslovanje, a to do sada niko nije ucinio.

U tom smislu treba razumeti i odredbe Zakona o uslovima i postupku pretvaranja drustvene svojine u druge oblike svojine iz 1991. godine. Po tom zakonu, drustvena svojina je. dobila novo ime (opet muka s recima), a to je drustveni kapital. Promena imena izvrsena je na taj nacin sto je zakon upotrebio tehniku mimikrije: "drustvena svojina - u daljem tekstu drustveni kapital".

Time se valjda htelo prikriti ono sto je do skoro bio ponos i Magna carta jugoslovenskih politekonomista. Ali, ostavimo i to za sada po strani.

Ocigledno je, dakle, da se ovim zakonom predvidja da se ova svojina moze transformisati i u akcijski kapital u smislu organizovanja u mesovito ili privatno deonicko ili drustvo sa ogranicenom odgovornoscu. U svakom slucaju, putem izdavanja deonica i njihove prodaje, vrsi se otudjenje, odnosno transformacija i privatizacija drustvene svojine, ili, recima zakona, drustvenog kapitala.

Otvorena je dakle, mogucnost da se putem pribavljanja deonica na zakonom predvidjeni nacin, vrsi privatizacija drustvene svojine i ta pojava je upravo aktuelna. Tako je data mogucnost, da oni, koji imaju dovoljno sredstava, a to ce po pravilu biti bivsi direktori i rukovodeci kadar u drustvenom preduzecu (koji su ga mozda i lose vodili) kupe kontrolni paket akcija i sada postanu privatni vlasnici i kao takvi i dalje rukovode mozda istim Ijudima sa kojima su do juce bili u tzv. udruzenom radu.

Drugim recima, ako se ceo proces pretvaranja drustvene svojine u druge oblike svojine, posmatra sa stanovista relevantne socijalne strukture, moguc je i takav zakljucak, da se ovim procesom, dojucerasnji odani direktori i drugi rukovodioci drustvenog preduzeca, pretvaraju u poseban sloj mocnih Ijudi, koji sada, sa jos vecim kompetencijama prisvajaju "plodove" prava svojine. Nesto slicno kao u Kafkinoj prici "Preobrazaj" kada se covek pretvorio u bubu.

Pored ovoga, istovremeno se odvija jos jedan, daleko znacajniji proces pretvaranja drustvene svojine u drzavnu svojinu putem organizovanja siroke mreze javnih preduzeca.

Prema Zakonu o javnim preduzecima iz 1990. godine, otvoren je citav horizont mogucnosti osnivanja javnih preduzeca koja posluju sredstvima u drustvenoj i privatnoj svojini.

Ona se osnivaju za one privredne delatnosti koje se smatraju delatnostima od javnog interesa, a to su delatnosti u oblasti infrastrukture (elektroprivreda, zeleznicki i PTT saobracaj, vazdusni saobracaj, radio-televizija...). Pomenute oblasti Zakon navodi exempli causa jer stavlja tri tacke, sto znaci da tu mogu doci i druge oblasti infrastrukture. Nadalje, tu je i oblast koriscenja i upravljanja dobrima od opsteg interesa (vodoprivreda, putna privreda, sumarstvo...). I ovde nabrajanje nije taksativno, a zatim, tu su i komunalne i druge delatnosti na odredjenom podrucju, kao i obavljanje privrednih delatnosti od strateskog ili posebnog znacaja za Republiku, ili kad je to neophodno za rad drzavnih organa.

Nadalje, prema noveliranom ustavnom zakonu iz 1991. godine, prirodna bogatstva, dobra u opstoj upotrebi i druga sredstva u drustvenoj svojini koju koriste javna preduzeca ili javne sluzbe, za koje se to utvrdi zakonom do 31. decembra 1991. godine, u drzavnoj su svojini.

Kao sto se vidi, sirina kruga u kome deluju javna preduzeca sa drzavnom svojinom je takva da su tu obuhvacene izuzetno znacajne oblasti privrednog zivota. Pri tome, nabrajanje tih oblasti nije taksativno, sto znaci da u taj krug mogu uci i druge delatnosti za koje se oceni da poseduju kvalifikaciju javnog interesa.

Ako se tome dodaju i drugi slucajevi postojanja drzavne svojine, a posebno svojine na gradjevinskom zemljistu, onda se sa sigurnoscu moze reci da se drzavna svojina danas u Srbiji prostire na bitnim poljima privredne delatnosti. Po nekim izjavama datim na zvanicnim mestima, drzavna svojina vec danas dostize procenat od 46 po vrednosnom kriterijumu u odnosu na druga podrucja.

Sto se tice pravnog rezima koji vazi ovde u sektoru drzavne svojine javnih preduzeca, treba primetiti da je on u mnogome slican sa rezimom drzavnih privrednih preduzeca iz posleratnog perioda. Tako, javnim preduzecem koje se osniva ili posluje iskljucivo sredstvima u drzavnoj svojini, upravlja drzava. Organijavnog preduzeca su upravni odbor i direktor koje imenuje i razresava drzavni organ odredjen aktom o osnivanju.

Tako npr. Javno preduzece za naftnu industriju Srbije ("Sluzbeni glasnik RS", br. 37/91) raspolaze sredstvima koja su u drzavnoj svojini. Upravni odbor ovog preduzeca imenuje Vlada Republike Srbije, a generalnog direktora imenuje Narodna skupstina Srbije na predlog Vlade.

I sada dolazimo do kljucnog pitanja. Da li je u ovoj sferi svojinskih odnosa drzava nosilac dominijuma ili imperijuma. Drugim recima, da li drzava kao titular drzavne svojine izlazi na trziste i ima isti jednak tretman sa ostalim akterima koji se tu javljaju, sa svim mogucnostima uspeha ili rizika, dakle, da li ona tu ostvaruje samo gradjansko-pravna ovlascenja, ili ona istovremeno (ili pre svega) vrsi i tzv. javno-pravna ovlascenja karakteristicna za socijalisticku drzavnu svojinu.

U svakom slucaju, ako je tacan podatak da je drzava kod nas u tolikom stepenu vec ovladala drustvenim blagom, to ne moze biti dobra pojava, bez obzira da li se javlja u ulozi dominijuma ili imperijuma. Jer, cak i kada se javlja u ulozi dominijuma, preti opasnost da, umesto pravne, dobijemo zatvorenu trgovacku drzavu (o kojoj je Fihte pisao jos 1800. god.). Tada bi se ona svojom trgovackom delatnoscu prostirala na najznacajnijim privrednim i drugim meridijanima.

Naprotiv, ako bi se u ovolikom procentu javila u ulozi imperijuma, dobili bi dobro poznatu socijalisticku drzavu cvrste orijentacije.

U uslovima trzisne privrede koja je kod nas, bar deklarativno proklamovana, drzava moze biti titular svojine u smislu dominijuma, ali opste iskustvo nam govori, da se ona na trzistu ne moze pohvaliti da posluje kao bonus pater familias, pa otuda, u mnogim zemljama, ona se toga "balasta" oslobadja putem izdavanja akcija i slicnih nacina privatizacije. Otuda, opravdan bi eventualno mogao biti mnogo manji procenat drzavne svojine u odnosu na ukupnost drustvenog blaga.

S druge strane, kada se drzava javi u ulozi svoga imperijuma, a posebno ako je kvantum drzavne svojine toliko veliki da dostize ili prestize polovinu vrednosti drustvenih sredstava, i kada se taj imperijum teorijski osloni na marksisticko-lenjinisticku teoriju, onda dobijamo drzavno partijsku diktaturu, odnosno diktaturu proleterijata.

Polazeci od resenja pozitivnog zakonodavstva u Srbiji (Zakon o javnim preduzecima, novelirani Ustavni zakon iz 1991), moze se zakljuciti da je drzavnoj svojini dato presiroko mesto, ne samo po nabrajanju oblasti u kojima se ona javlja, veci po tome, sto to nabrajanje oblasti nije taksativno ucinjeno, vec je lista ostala otvorena. Kako ce se ona popunjavati i ko o tome odlucuje, za sada nema pouzdanih kriterijuma.

IV

Prema tome, proces pretvaranja drustvene svojine u druge oblike svojine ima dva svoja lica: izdavanje deonica i organizovanje preduzeca kao drustva (mesovita, privatna deonicka, drustva sa ogranicenom odgovornoscu), i osnivanje javnih preduzeca gde drzavna svojina igra dominantnu ulogu.

Ako proces transformacije bude isao kolosekom uvecanja fonda drzavne svojine i to u smislu drzavnog imperijuma, onda se moze zakljuciti da je evolucija svojinskih odnosa, pocev od perioda revolucionarnih zakona do danas, u osnovi zatvorila krug: drzavno-socijalisticka, preko samoupravno-drustvene svojine nastavlja da zivi kao drzavna, ali sada u sklopu javnih preduzeca, gde sredstvima u drzavnoj svojini upravlja drzava. Razume se, da su brojne pravne manifestacije razlicite u tom evolutivnom krugu, ali sve te razlike imaju zajednicki imenitelj: titular svojine je drzava sa svim posledicama koje otuda proizilaze, a narocito u sferi prisvajanja.

V

U postojecem mozaiku svojinskih odnosa koga cine drzavna, drustvena i privatna svojina sa mogucim medjuoblicima, sta je sa posleratnim revolucionarnim zakonodavstvom kojim je formiran fond drzavne i drustvene svojine? Da li ti tzv. istorijski zakoni vaze i danas i kako se njihovo pravno dejstvo objasnjava sa stanovista aktuelnih procesa privrednih i politickih prilika u zemlji. Konkretno, pitanje je: kako vrsiti transformaciju i privatizaciju drustvene svojine, u sustini, denacionalizaciju i slicne mere, ako zakoni koji su ih uvodili u posleratnom periodu vaze i danas. Pa cak, ukoliko formalno i ne vaze, kako vrsiti ove procese kada jedan istorijski fakt stoji kao spomenik jednog vremena, a koji i do danas stoji, bar kao pravni izvor fonda drzavno-drustvene svojine.

Jos do pre nekoliko godina, u politickoj i pravno-politickoj javnosti, a posebno na najkompetentnijim telima, kao sto su Ustavni sud Jugoslavije i Savezno vece Skupstine SFRJ, utvrdjene su ocene, da su tzv. istorijski zakoni "imali odlucujuci znacaj za revolucionarni preobrazaj naseg drustva u socijalisticku samoupravnu zajednicu" (dopis Ustavnog suda Jugoslavije Skupstini SFRJ od 15.11987), odnosno da su oni "ozakonili revolucionarni zahtev oduzimanja sredstava za proizvodnju od eksploatatora i njihovu predaju proizvodacima" (zakljucci Saveznog veca Skupstine SFRJ sa 4. sednice odrzane 23. IV 1986).

U pogledu formalno-pravne snage ovih tzv. istorijskih revolucionarnih zakona, treba primetiti, da neki od njih ni do danas nisu stavljeni van pravne snage, npr. zakon o nacionalizaciji. Medjutim, o njihovoj vaznosti izrazena su razlicita misljenja. Prema misljenju Ustavnog suda Jugoslavije, Zakon o nacionalizaciji i drugi tzv. istorijski zakoni ne mogu se primenjivati posle stupanja na snagu Ustava iz 1974. godine, iako nisu formalno ukinuti, a ovo s toga, sto taj ustav ne poznaje nacionalizaciju i druge slicne vidove oduzimanja imovine. Naprotiv, prema stanovistu Skupstine SFRJ, ovi zakoni vaze i treba da se primenjuju sve dok ne budu ukinuti, odnosno stavljeni van pravne snage.

Polazeci od stanovista teorije vremenskog vazenja zakona i njihovog sukoba u vremenu, moze se zakljuciti, da je jedan zakon na pravnoj snazi sve dok ne bude, na zakonit nacin, stavljen van pravne snage. Prema tome, svi oni tzv. istorijski zakoni koji nisu pravno stavljeni van pravne snage, vaze i danas. Doduse, cesto citavi strucni timovi pravnika ne mogu da ustanove da li je jedan zakon izgubio pravnu snagu ili nije, ali to je vec drugo pitanje koje ide na adresu lose zakonodavne politike i loseg nepreciscenog stanja zakonodavstva.

Od ovoga treba razlikovati situaciju kada jedan zakon ne moze vise da se prakticno realizuje, odnosno primeni, jer nema vise slucajeva koji se pod zakon mogu podvesti. Tada, cesto se cuju neki izvanpravni pojmovi, kao sto su "prestanak zakona zbog dotrajalosti" ili prestanak zakona zbog toga sto se "potrosio", ili zbog "socijalne nepodobnosti", "politicke tendencije", itd.

Sa stanovista pravne drzave, ovi tzv. nacini prestanka zakona nisu poznati. Oni mogu biti poznati samo u onom pravnom sistemu u kome je nacelo legitimiteta / legaliteta zakona pogazeno sredstvima politickog ili nekog drugog izvanpravnog autoriteta, a to je upravo karakteristika antipravne drzave.

Kada, dakle, jedan zakon vise ne odgovara drustvenom zbivanju i opstem htenju, njega treba menjati ili ga, pravnim putem, staviti van pravne snage. Sve dotle, dok se na takav nacin ne stavi van pravne snage, on pravno postoji, pa cak i onda, kada vise nema, ili vrlo malo ima slucajeva koji se pod zakon mogu podvesti - dura lex, sed lex (Ulp. Dig.). Kada ne bi bilo tako, onda bi nacelo oportuniteta zamenilo nacelo legaliteta.

Otuda, svi zakoni iz tzv. postrevolucionarnog perioda, kao i svi drugi, koji, na zakonit nacin nisu stavljeni van pravne snage, vaze i cine sastavni deo pozitivnog prava. Primenom nekih od tih zakona nastale su mnoge situacije tzv. svrsenog fakta (facta praeterita), ali ima i takvih situacija koje su "u toku" (facta pendentia), kao i onih na koje se neposredno primenjuje taj zakon jer su se tek sada ostvarile hipoteze za primenu predvidene dispozicije i sankcije, npr. odredba Zakona o nacionalizaciji iz 1948. godine, prema kojoj prelazak u strano drzavljanstvo povlaci za sobom gubitak prava svojine na nepokretnim stvarima koje prelazi u drzavnu svojinu.

 

VI

Medjutim, zakonodavna vlast u Srbiji, cak ni posle Ustava iz 1990. godine, nije na jasan i opsti nacin iskazala svoj pravni stav u smislu kontinuiteta ili prekida kontinuiteta sa revolucionarnim zakonodavstvom, bez obzira na prirodu situacija koje su stvorene pod rezimom tog zakonodavstva.

U tom pogledu vlada, naizgled, konfuzija, a u sustini je odrzavanje pravne i socijalne nesigurnosti u kojoj je jedino siguran pravnopoliticki voluntarizam.

Tako, pocetkom ove 1991. godine, u Srbiji je donesen Zakon o vracanju ranijim sopstvenicima zemljista koje je preslo u drustvenu svojinu po osnovu Zakona o poljoprivrednom zemljisnom fondu iz 1953. godine, a nije donesen zakon koji bi to isto ucinio u oblasti nacionalizacije stambenih zgrada i poslovnih prostorija, kao i u drugim oblastima koje su bile zahvacene nasilnim i prinudnim aktima jednog ideoloski obojenog zakonodavstva.

Ocigledno, izostao je, i jos danas izostaje, jedan opsti pravni stav prema vaznosti tzv. istorijskih zakona i situacija koje su tim zakonima stvorene. Taj stav, morao bi da proistekne iz duha i slova postojeceg Ustava Srbije, ali je teskoca u tome, sto taj ustav, kako je vec istaknuto, ne poznaje socijalizam, a poznaje drustvenu svojinu koja je upravo svojstvena samo socijalizmu, i to samoupravnom socijalizmu. Tu se, ustvari, nalazi "tacka vezivanja" sa ranijim poretkom stvari, ali, istovremeno tu je i "jabuka razdora" izmedju proklamovanih demokratskih principa pravne drzave i trzisne privrede, s jedne strane, i postojece stvarnosti, s druge strane.

I upravo zbog takvog stanja stvari, moguce je i odrzavati pravnu nesigurnost i nejednako postupanje u jednakim pravnim situacijama. Nije potrebno dokazivati da vracanje poljoprivrednog zemljista nije bilo motivisano pravnim razlozima, jer da je to bio motiv, zakonodavac bi taj isti kriterijum primenio i na druge oblasti tzv. podrustvljavanja imovine. Motiv vracanja poljoprivrednog zemljista nalazi se negde na izvanpravnim prostorima, gde vlada politicki oportunitet, a ne princip pravne sigurnosti.

To se ogleda, ne samo u razlozima donosenja ovog zakona, veci u njegovim osnovnim resenjima. Vrsi se povracaj zemljista ranijim vlasnicima na taj nacin sto se bez pravnog osnova lisavaju prava svojine na istom zemljistu lica koja su to pravo stekla sasvim legalno, jos 1953. godine, na osnovu zakona (ex lege), pa ako nikako drugacije, ona su to pravo stekla putem odrzaja. Kako je, dakle, moguce izvrsiti neku vrstu nove nacionalizacije, kada ona nije ustavom predvidjena. Medjutim, metapravni motiv je toliko snazan, da se ova cela situacija resava na taj nacin sto se izmenom Ustavnog zakona (26. III 1991), a ne ustava gde bi to jedino bilo moguce, unosi mogucnost faktickog oduzimanja zemljista od sadasnjeg titulara prava na tom zemljistu.

Na ovaj nacin se u pravni poredak uvodi ustanova oduzimanja, sto nikad, cak ni u revolucionarnim zakonima, nije bilo predvidjeno, jer je tamo fakticki oduzimanje bilo "obuceno" u neku "pravnu odecu", kao sto je nacionalizacija i sl. S druge strane, ova odredba ustavnog zakona, koji inace ima za cilj samo da sprovede odredbe ustava, u suprotnosti je upravo sa tim ustavom koga treba da sprovede u zivot, jer taj ustav ne poznaje ustanovu oduzimanja, pa cak ni nacionalizaciju.

Sve te, i slicne konfuzije i nedorecenosti, u ovoj sferi pravnih odnosa, proizilaze, dakle, iz odsustva jednog opsteg pravnog stava aktuelnog zakonodavstva Srbije, u odnosu na pravne situacije nastale pod rezimom ranijeg prava, koje, u izvesnim domenima, nadzivljuje decenije i ulazi u pore sadasnjeg prava.

To pravo, koje je bilo zaceto revolucionarnim zakonodavstvom i koje je razvijeno u jednopartijskoj drzavi, bilo je pod snaznom presijom vladajuce ideologije. Marksisticko-lenjinisticki koncept drustveno-ekonomskih odnosa diktirao je izgled i prirodu pravnih normi, narocito u domenu svojinskih odnosa.

Pravo je zavisilo od ideolosko-politicke orijentacije jedne partije koja je bila na vlasti. Otuda, kategorija opstenarodne imovine po ugledu na sovjetsko pravo; i nadalje, otuda i kategorija drustvene svojine u kontekstu samoupravljanja i udruzenog rada, sto je doslo kao kasniji izraz ideolosko-politicke orijentacije iste partije na vlasti, ali sa razlicitom interpretacijom izvora marksizma. U oba slucaja svojinsko pravo je samo objekt u rukama vladajuce ideologije, ali uvek sa ciljem izgradnje socijalizma kao prelaznog perioda do ostvarenja potpunog komunizma.

Celokupno pravo, a narocito svojinsko pravo, bilo je dakle, izgradivano u cilju ostvarenja socijalizma, najpre, drzavnog, a kasnije samoupravnog, ali socijalizma u svakom slucaju.

Postojeci ustav Republike Srbije ne pominje socijalizam kao cilj kome tezi. Prema odredbama ovog ustava, Republika Srbija je demokratska drzava svih gradjana koji u njoj zive, zasnovana na slobodama i pravima coveka i gradjanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi.

Ekonomsko uredjenje zasniva se na slobodnom privredjivanju svim oblicima svojine na jedinstvenom trzistu robe, rada i kapitala; na samostalnosti preduzeca; na upravljanju i prisvajanju po osnovu svojine i rada. Dakle, na sirokom horizontu je proklamovana trzisna privreda, za razliku od nekadasnje drzavno-administrativne i socijalisticko-samoupravne i dogovorne ekonomije. Privredne delatnosti obavljaju se slobodno i pod jednakim uslovima. U pogledu prava na nepokretnostima, dosadasnja ogranicenja u vidu raznih maksimuma, ili su ukinuta ili su znatno prosirena.

Na planu slobode i prava coveka i gradjanina, izmedju ostalog, zajemcena je sloboda politickog i drugog organizovanja, cime se jednopartijska drzava transformisala u drzavu sa visepartijskim sistemom, sto cini antipod vremenu kada su bili donoseni revolucionarni zakoni kao izraz diktature proleterijata.

Sve to ukazuje na cinjenicu da je poslednjih godina izvrsena jedna snazna i korenita evolucija, tacnije "tiha" revolucija, uopste, a posebno u domenu svojinsko-ekonomskih odnosa, koja se po svom drustvenom animusu do te mere udaljila od socijalizma, da ga cak i ne pominje u svom ustavnom aktu. Samim tim, sadasnji ustavno-pravni poredak Srbije bitno se udaljio i od onoga sto je cinilo ratio legis nekadasnjih revolucionarnih zakona, sada, popularno nazvanih "istorijskih zakona".

Medjutim, kako je vec receno, taj ustav zadrzao je kategoriju drustvene svojine kao relikt proslosti, koji u kontekstu drugih relevantnih ustavnih odredbi, deluje kao "strano telo", pa bi ga, s toga iz ustava trebalo odstraniti.

Kod takvog stanja stvari, nuzno je uneti vise reda i vise pravne sigurnosti u zakonodavstvo Srbije koje se izgraduje na bazi ovog ustava, a to, izmedju ostalog, znaci, i vecu pravnu sigurnost u odnosu na formalno-pravnu vaznost tzv. istorijskih zakona i pravnih situacija koje su stvorene dejstvom tih zakona.

A to se moze postici samo opstim i nacelnim stavom ovog vremena i ovog zakonodavstva, prema zakonskim aktima ranijeg vremena, a ne pojedinacnim i artbitrernim merama, kao sto je to bilo u slucaju zakona o povracaju poljoprivrednog zemljista.

Takav stav se najbolje moze izraziti donosenjem jednog zakona kojim bi se izvrsio formalno-pravni prekid kontinuiteta sa pravnim sistemom koji je vazio do 28. septembra 1990. godine, kojim bi se stavili van pravne snage propisi doneseni u tom periodu, a to znaci i propisi revolucionarnih i postrevolucionarnih zakona koji do danas nisu ukinuti.

Svrha ovog zakona bila bi, dakle, u tome da se na jedan opsti i jasan nacin postojece zakonodavstvo Srbije oslobodi svih ideoloskih zakona ranijeg vremena koji su u suprotnosti sa nacelima ustavnog poretka Srbije.

Time bi se dobila veca pravna sigurnost uopste, a posebno u domenu svojinskih odnosa. Pored toga, efekat ovoga zakona pozitivno bi se odrazio i na formiranje stabilnije pravne svesti kod svih subjekata prava.

Stupanje na snagu ovoga zakona trebalo bi odloziti na rok od sest meseci (vacatio legis), racunajuci od dana njegovog objavIjivanja u "Sluzbenom glasniku Srbije", kako bi u tom roku nadlezno skupstinsko telo moglo saciniti odgovarajuce preciscene tekstove vazecih zakona, shodno predvidjenim zakonskim kriterijumima. Posebno, u ovom roku, pored republickih zakona, pod lupu ispitivanja bili bi stavljeni i svi savezni zakoni i drugi propisi koji su na snazi, a sve prema predvidjenim kriterijumima.

Sto se tice pravnih situacija koje su nastale pod rezimom tzv. istorijskih zakona, one ne dozivljavaju restituciju samom cinjenicom da su ovi zakoni prestali da vaze.

Ukidanjem tih zakona ne nastupa povracaj u predasnje stanje ipso iure, vec se sudbina nastalih pravnih situacija odlucuje prema tome, da li su u pitanju okoncane situacije (tzv. svrsena fakta, facta praeterita), ili su u pitanju situacije u toku (facta pendentid).

Naime, kada su odredjene situacije bile stvorene pod rezimom starog zakona i kada su one pod tim rezimom potpuno okoncane, onda su to tzv. svrsene cinjenice, i svaki novi zakon koji bi ih ponovo regulisao za vreme vazenja starog zakona, imao bi retroaktivno dejstvo, a ono je u principu zabranjeno.

Nije rec, dakle, o tzv. stecenim pravima (kategorija koja je jos pocetkom naseg veka napustena u pravnoj teoriji), vec o svrsenim cinjenicama koje su punovazno nastale za vreme vazenja starog zakona i pod njegovim rezimom bile okoncane.

Za razliku od pravne situacije "svrsenog fakta" postoje \"situacije u toku" koje protezu svoja pravna dejstva i na vreme u kome se javlja novi zakon, i tada se taj novi zakon neposredno primenjuje na te situacije od dana stupanja na snagu novog zakona, ukoliko nije drugacije predvidjeno, i tu nema retroaktivnosti zakona.

Taj zakon, dakle, deluje pro futuro na zatecenu situaciju u toku, ali ubuduce tu dinamicnu i kontinuiranu pravnu situaciju neposredno regulise na drugaciji nacin.

To prakticno znaci: najveci broj pravnih situacija koje su stvorene tzv. istorijskim zakonima, postrevolucionarnog perioda (izvrsena nacionalizacija, agrarna reforma, eksproprijacija) pripadaju kategoriji "svrsenih cinjenica". Te situacije ne mogu biti drugacije regulisane sadasnjim zakonom, ukoliko raniji zakon nije ukinut, jer bi sadasnji zakon tada imao povratno dejstvo, sto je ustavnim poretkom zabranjeno. Radilo bi se, dakle, o sukobu dva zakona u vremenu.

Medjutim, ukoliko se stari zakon ukine (sto je ovde predlozeno da se ucini na opsti nacin), tada su se "svrsena fakta" oslobodila rezima starog zakona i novi zakon ih moze regulisati na drugaciji nacin, a da, pri tome, nema retroaktivno dejstvo, jer nema sukoba zakona u vremenu.

Kod pitanja svojinskih odnosa nastalih putem tzv. revolucionarnih zakona, kao sto je vec receno, uglavnom su u pitanju svrsena fakta. A to znaci, da ona ne mogu biti drugacije regulisana novim zakonima ukoliko jos vaze stari.

S toga potrebno je ukinuti stare zakone, ako hocemo da ta svrsena fakta regulisemo na nov nacin. Njihovim ukidanjem otvara se samo mogucnost da se svrsena fakta mogu regulisati novim zakonima na drugaciji nacin.

- Ustvari, to je ucinjeno u vec pomenutom primeru sa Zakonom o vracanju poljoprivrednog zemljista iz 1991. godine, na taj nacin, sto je taj zakon ukinuo Zakon o poljoprivrednom zemIjisnom fondu iz 1953. godine, pa je onda "svrsena fakta" (tj. okoncanu pravnu situaciju pod rezimom starog zakona), mogao da regulise na drugaciji nacin. Drugo je pitanje, sto taj Zakon nema validan ustavni osnov i sto je lose resio mnoga pitanja o cemu je vec bilo reci.

Ali, da bi izbegli svaki voluntarizam u ovoj vitalnoj sferi drustvenih odnosa, jer se radi o svojinskim odnosima koji cine osnov materijalne egzistencije, cini se, da bi donosenjem predlozenog zakona na nacin i pod uslovima koji su ovde skicirani, omogucili da "svrsena fakta" iz revolucionarnog i postrevolucionarnog perioda ne budu okamenjeni u vecnosti, vec da ta fakta produze da zive, ali sada u kontekstu ustavnih nacela iz 1990. godine, a da, pri tome, transformacija i uskladjivanje bude izvrseno na nacin koji mi pravnici nazivamo lege artis nacin.

Moze se postaviti pitanje, zasto danas insistirati na lege artis nacinu, kada je svuda oko nas ovladao contra legem nacin.

Odgovor bi mogao glasiti: upravo zbog toga sto nismo postovali legitimitet i legalitet pravnih normi, sto, dakle, nismo uvazavali lege artis nacin, ovladala je moc fakta nad pravom, ovladalo je contra legem postupanje u procesu primene prava.

Takvo postupanje dovelo je prvo do krize prava, a zatim i do agonije prava u njegovim bitnim dejstvima, kako na planu zastite individualiteta, tako i na planu uredjenja jugoslovenske zajednice koja je pravno organizovana jos Vidovdanskim ustavom iz 1921. godine.

Pravnici, vise nego drugi, ne mogu sudelovati u samrtnickoj nemoci prava. Jer, ako je pravo ubijeno, pravnici vise nemaju sta da izgube. Tada, ostaje nam jedino da verujemo u renesansu prava i da se borimo za vaskrs prava.