1992
VRATIMO SE ŠKOLI PRIRODNOG PRAVA

Uvodna usmena rec koju je autor odrzao na VI sesiji Kopaonicke skole civilnog prava kojaje bila posvecena temi "STETA I NJENA NAKNADA« u decembru (14-17) 1992. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 105 referata rasporedenih u 13 tematskih oblasti: osnov odgovornosti; vrste odgovornosti; naknada materijalne stete; naknada nematerijalne stete; bankarski poslovi i naknada stete; stete u oblasti rada; naknada stete u oblasti medicine; ratne stete; naknada stete prouzrokovane radom drzavnih organa; stete izazvane oduzimanjem privatne svojine; stete zbog povrede licnih prava i prava umnih tvorevina; naknada ugovorne stete; osiguranje i naknada stete.

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije auto-movan i publikovan u casopisu "Pravni zivot" br. 1-2 iz 1993. Jedan deo ovog teksta publikovan je i u knjizi »Besede«, izdavac ABC Glas, 11 izdanje, Beograd 1993, str. 333.

 

Drage moje Kolege,

Dame i Gospodo,

Pravna civilizacija stoji pred jednom istinom. Ugovor kao saglasnost volja i delikt kao protivpravna radnja, dve su grane istog drveta zivota. Akt voljni i akt nevoljni, cin dozvoljen i cin nedozvoljen, sastavni su delovi svih Ijudskih obaveza. Za tu istinu znao je i drevni Rim, ta postojbina i kolevka prava. U svojim Institucijama Gaius ce kazati da su ugovor i delikt summa divisio svih nasih obaveza. U toj velikoj pravnickoj sintezi (dare, facere, non facere) smesten je citav horizont jedne drustvene neophodnosti.

Voljni akt koga nazivamo ugovor, izmedju ostalog, znaci i obecanje da ce se rec odrzati. A ukoliko se to ne desi, eto pitanja naknade stete. Isto tako, ako neko drugi, a ne ugovornik, svojom radnjom prouzrokuje drugome stetu, eto opet istog pitanja, kako naknaditi tu stetu.

Kao da sam vec pomalo ocrtao temelje neke zgrade, koja ce se zvati gradjansko-pravna odgovornost. Kao da sam vec otvorio neka dva predvorja te zgrade, jedno je ugovorna odgovornost, a drugo je deliktna odgovornost. I jednu i drugu odgovornost prati steta i njena naknada.

Okupili smo se ovde, da ova nasa cetiri dana posvetimo tom velikom i uvek aktuelnom pitanju naknade stete, pitanju koje se stalno regenerise i koje zivi u vecitoj mladosti. Ono je tu, medju nama, kao sto je bilo i pre nas.

Ta velika gradjevina nazvana gradjansko-pravnom odgovornoscu, sazidana je, kako rekoh, iz neka dva ugaona kamena, ali koja sluze jednoj istoj svrsi i jednom istom krovu. Prema tome, da li treba ugovornu odgovornost i deliktnu odgovornost drasticno razdvojiti, kada obe imaju istu svrhu da ostvare neku pravdu.

Stetu iz delikta i stetu iz ugovora nije uvek lako, pa ni moguce, razlikovati. Evo jednog obicnog primera: neko je u nekom hotelu izgubio svoj bagaz ili mu je bagaz bio ostecen. Naravno, to se nama ovde na Kopaoniku nece desiti, jer mi ovde uzivamo gostoprimstvo domacina koji posluje kao bonus pater familias, ali nekome se to moze desiti. Postavlja se tada pitanje, da li je ta steta proistekla iz ugovornog odnosa koji je nastao izmedju gosta i hotelijera, ili je to steta iz delikta, iz protivpravne radnje.

Hocu reci, dakle, da pravne discipline u svojim kategorijama nisu razdvojene tako grubim instrumentom kao sto je sekira, vec su cesto to neke nijanse, neki kapilari koji idu zajednickom cilju i koji se ulivaju u neke sire matice. Bez sumnje, mi cemo razlikovati te dve odgovornosti, ali ima nesto sto ih spaja: steta, uzrocna veza i naknada. To je zajednicki imenitelj obe odgovornosti.

Prema tome, mi cemo se ova cetiri dana, sasvim sigurno, rukovoditi minucioznim razlikama koje postoje na polju ovih odgovornosti, jer kada ne bi tako postupili, bojim se da bi izneverili staru pravnicku zapovest, prema kojoj ko dobro razlikuje taj dobro uci i shvata pravo - Qui bene distinguit bene docet.

Ali, data rec i steta koja moze proisteci iz izdaje te reci i akt deliktni iz koga moze proizaci steta za ostecenog - obe naknade sluze jednoj istoj pravdi. Nasem moralnom osecanju odgovara da se rec odrzi, da se obecanje ispuni, ali isto tako i da se uzdrzimo od svakog cina kojim bi drugome naneli nesrecu.

Ima u tome neceg viseg nego sto je suvoparna i monotona pravna norma sa svojom dispozicijom i sankcijom. Postoji tu jedan dublji osecaj pravde koji mora biti zadovoljen. I sada, ako tako postavimo pitanje, cemu ta zgrada koja je pocela da se gradi u drevnom pravnickom Rimu, koje vise ciljeve ona treba da postigne, onda, cini mi se, da moramo otici u filozofiju anticke Grcke, i tu traziti prave odgovore.

Za Aristotela i njegovog ucitelja Platona, pravda je potpuna vrlina covekova, to je jedna "stozerna vrlina" koja podrazumeva postovanje zakona i postupanje prema drugim kao sebi jednakim. Kao takva, pravda je visa od svih vrlina i ni "vecernja ni jutarnja zvezda nije tako sjajna kao ona". Kao moralna odredba, pravda je vrlina koja u sebi sadrzi sve druge vrline.

Iz ovog opsteg pojma pravde, prema Aristotelovoj filozofiji, proizasle su dve kategorijc, koje su prezivele vekove i koje su i danas tu. To je komutativna i distributivna pravda. Zasnovana na etickom principu jednakog postupanja sa jednakim stvarima, komutativna pravda se uvek ostvaruje u nekoj proporciji odnosa, u aritmetickoj jednakosti, tako da svaka strana u odredjenom pravnom odnosu dobija podjednako u smislu jednakosti onoga sto daje sa onim sto prima. Ako je neko prouzrokovao stetu drugome, onda treba od tog stetnika oduzeti onoliko, koliko je steta ucinjena ostecenom.

Medjutim, pored ove, postoji i distributivna pravda, koja vodi racuna o individualnim svojstvima lica u pitanju, o "zaslugama" njihovim, o relevantnim svojstvima licnosti, ugovornika, stetnika, ostecenog.

U filozofiji prava izrecena je jedna "dogma" prema kojoj se komutativna pravda odnosi na privatno pravo i poslovne odnose, a distributivna na javno pravo, kojom se regulisu odnosi izmedju pojedinca i zajednice. Ja ne mislim tako. Nalazim da je daleko dublja misao grcke filozofije, pre svega Aristotelove, prema kojoj ove dve pravde moraju biti komplementarne i delovati u smislu filozofske simbioze. Cini se, da je ceo pravnicki svet tu, da nam potvrdi ovu konstataciju.

Da bi se, dakle, primenio matematicki princip jednakog postupanja sa jednakim stvarima, mora se pozvati u pomoc i distributivna pravda i njeno nacelo uvazavanja individualnih svojstava, jer je tesko zamisliti da su Ijudi matematicke brojke i njihove proporcije. Ljudi imaju svoju dusu, imaju svoj autoritet i individualitet, svoj integritet i svoja svojstva, koja pravo ne moze zanemariti, ako hoce da odgovori svojoj vokaciji. Otuda, smatram da se pravda kao potpuna vrlina moze postici dejstvom i celinom komutativne i distributivne pravde, bez obzira kojeje pravno podrucje u pitanju.

Pokusacu to da pokazem navodeci samo neke elementarne misli u domenu ugovorne i deliktne stete. Kada govorimo o ugovornoj steti, mozemo li ijednog momenta biti izvan velike ustanove koja se zove savesnost. Savesnost je licno svojstvo, a to je atribut distributivne pravde. Nadalje, mozemo li reci da je jedan ugovornik koji nije uredno izvrsio svoju obavezu duzan da naknadi svu stetu koju je pretrpeo njegov saugovornik i koja moze ici do nepredvidljivih granica. Jos je Dimulen u 16. veku kazao, ako je neko kupio burad za pivo, a u njih stavio vino, pa je vino isteklo iz buradi koja nisu bila ispravna, onda njegov saugovornik moze da snosi stetu samo u vrednosti piva, a ne i vina, jer je to bilo u sferi njegove predvidljivosti. Prema tome, i ustanova predvidljive stete, pored savesnosti i drugih ogranicenja, upravo je dokaz da komutativna pravda mora biti korigovana obzirima distributivne pravde, ako se hoce da ostvari taj zajednicki imenitelj koji se naziva pravdom kao potpunom vrlinom.

Kada je rec o deliktnoj steti, zeleo bih da kazem, da je po nasoj zamisli, ovaj Simpozijum trebalo uglavnom da bude posvecen deliktnoj steti i njenoj naknadi. On to ustvari i jeste, sto se vidi i iz referata publikovanih u ova dva toma "Pravnog zivota" sa preko 1.200 stampanih stranica, ali, kako sam vec istakao, nema energicnih granica izmedju deliktne i ugovorne odgovornosti.

U tom smislu, dopustam sebi slobodu, da u kratkim crtama pokusam da oznacim gde se danas nalazimo u teoriji odgovornosti za deliktnu stetu.

Ako se opet vratim postojbini prava, videcu da pravo prvih pisanih izvora nije poznavalo naknadu stete kao reparaciju u danasnjem smislu. Ono je znalo za osvetu putem nacela "isto za isto" (sistem taliona) kojim se u tadasnjoj kolektivnoj svesti ostvarivala komutativna pravda kao neka vrsta danasnje naturalne restitucije. Medjutim, vec sredinom III veka stare ere, u rimskom pravu uspostavljeni su temelji naknade stete kao imovinske reparacije, a ne samo kao privatne kazne. Sa pojavom Akvilijevog zakona o steti, zapocinje detinjstvo jedne ustanove koja ce preziveti vekove i koja je i danas sa nama - to je krivica.

Na tom putu, znacaj krivice je imao svoje oscilacije, ali svoj puni smisao krivica je dobila s pocetka XIX veka, kada je, pod uticajem individualisticke filozofije bila shvacena kao neophodni uslov svake naknade. Tada, krivica osvaja sve prostore i veliki Jering ce kazati "ne obavezuje na naknadu sama steta, vec krivica". Kao individualna kategorija na kojoj je zasnovana tzv. subjektivna odgovornost, ona uspeva da obuhvati sve stetne dogadaje jer su ovi "retki" u poredjenju sa savremenim zivotom.

Dugo se verovalo da se nista ne moze desiti da pokoleba veru u jedno takvo pravilo. Ono je odgovaralo i pravnom i moralnom osecanju da nista nije prirodnije nego da neko odgovara za stetu koju je drugome svojom krivicom prouzrokovao. /

Ipak, desilo se nesto sto je izgledalo da biti ne moze. Kraj proslog veka i pocetak naseg veka doneo je i kraj apsolutne vladavine krivice kao osnova odgovornosti. To vreme belezi pad krivice kao osnova subjektivne odgovornosti i nastajanje objektivne odgovornosti, odgovornosti bez krivice. Sokantna vest za to vreme. Kako moze neko da odgovara, a da nije kriv.

Veliki ucitelj prava i ucitelj naseg profesora Mihaila Konstantinovica, Luj Zoseran (Louis Josserand), dugogodisnji profesor prava u Lionu, s pocetka ovoga veka zasnovao je teoriju objektivne odgovornosti. Tacnije, ne samo on, tu su i drugi autori toga doba (Salej) koji su bili u prilici da se putem teorije objektivne odgovornosti odazovu nalogu zelenog drveta zivota.

Drugim recima, objektivna odgovornost za prouzrokovanu stetu putem posedovanja ili upotrebe tzv. opasnih stvari ili vrsenja opasnih aktivnosti, javila se kao apsolutna neophodnost u uslovima visoke tehnicke civilizacije XX veka. U takvim uslovima, krivica se, kao jedini osnov odgovornosti, pokazala nedovoljnom i nejakom da pravno obuhvati citav novi svet slucajeva u kojima uzrok stete ostaje anoniman. Krivica postaje opsta, jer smo svi "krivi" sto tehnickom progresu podnosimo danak u krvi. Steta postaje neminovan pratilac opsteg progresa tehnickog uma i nacina zivota savremenog coveka. Antinomija napretka i opasnosti, progresa i zrtve, predstavlja pravu epidemiju od koje je savremeni svet nesposoban da se izleci.

To su bili povodi i razlozi sto je pravna organizacija odgovornosti za stetu morala da pretrpi bitne izmene. Klasicna skola o dokazanoj krivici stetnika, kao uslova naknade, nije mogla da izdrzi snazan talas tehnickog napretka, a da ne ostavi zrtvu bez naknade.

Uveden je dualitet osnova odgovornosti koji traje vec punih sto godina i nase pravnicke generacije tu pojavu vide kao sasvim normalnu i uobicajenu: odgovornost bez krivice kada je u pitanju steta od opasnih stvari i opasnih aktivnosti, i odgovornost na osnovu krivice kada steta dolazi iz drugih izvora.

Mislim da je danas i ovaj dualitet osnova odgovornosti nejak da obuhvati sve enormne, cesto i katastrofalne stete. Ako je objektivna odgovornost, vezana za opasne stvari i opasne aktivnosti, proistekla iz aktuelnog stepena razvoja tehnickog uma i zahteva vece socijalne pravde, onda je njeno prisustvo danas samo uvod u snazniju fazu socijalizacije odgovornosti zasnovane na nacelu distributivne pravde i stete koja proizilazi iz "opste krivice".

Moze li se putem objektivne odgovornosti danas makar i delimicno naknaditi steta koja dolazi kao posledica velikih katastrofa, ekoloskih, nuklearnih, i koje ne znaju za drzavne, pa ni za prirodne granice. Gde su izlazi. Cini se, da je u takvoj situaciji, socijalizacija odgovornosti jedini put kojim ce se pravo u ovoj oblasti ubuduce kretati. Samo snazni socijalni fondovi, organizovani od strane nekog kolektiviteta (drzava, osiguravajuca drustva) i po pravilima jedne nove pojave i nove teorije socijalizacije odgovornosti, mogu u izvesnim slucajevima da budu efikasni i pravicni, dok u drugim (slucajevi velikih katastrofa) to mogu samo delimicno da ostvare, a u trecim nikako. U ovom poslednjem slucaju, pravo je potpuno bespomocno, i stetu tada treba prihvatiti kao vis maior, kao slucaj sudbine koji ostaje bez naknade.

Sve ovo govori u prilog teze da se u izvesnim slucajevima masovnih i katastrofalnih steta, naknada odvaja od odgovornosti. Toje dakle, pravna revolucija, ako smem tako da kazem u evoluciji odgovornosti. Ogromne stete zahtevaju i drugaciji raspored dosadasnjih teorija u ovoj oblasti. Ja znam da i to nije dovoljno. I bice sigurno slucajeva koji se ni obuhvatom teorije socijalizacije odgovornosti ne mogu resiti i gde nece biti adekvatne, pa cak i bilo kakve naknade. Kako cemo, i pored svih socijalnih fondova, naknaditi one stete koje dolaze, recimo, usled nekog kvara u nekoj atomskoj centrali. Tu ne vidim nista drugo, nego da kazem, da je resenje u prevenciji, ili ako i ona izostane, onda stetu treba shvatiti kao cin sudbine, gde naknade nema.

Ali, da u ovom delu privodim kraju, cini se da je put, kojim ce se kretati dalja teorija odgovornosti, u njenoj trihotomiji. Bice uvek slucajeva gde ce krivica ostati osnov odgovornosti, tamo gde nema opasnih stvari i opasnih aktivnosti (subjektivna odgovornost). Tamo gde se steta javlja kao posledica opasnih stvari i opasnih aktivnosti, evo nam objektivne odgovornosti (odgovornost bez krivice) koja je tu vec stotinak godina i koju pravnicki svet vec dobro poznaje. I najzad, teorija socijalizacije odgovornosti treba da obuhvati onu oblast deliktne stete koja dolazi kao posledica grupne ili individualne opasne aktivnosti kojom se u vecem stepenu ugrozavaju brojna licna i materijalna dobra. Tu se, po prirodi same stvari, krivica ucinioca gubi kao titulus odgovornosti. Za razliku od "obicnih" opasnih stvari i aktivnosti, ovde su posledice i stetni efekti takvi da dovode u pitanje licnu i materijalnu egzistenciju veceg broja Ijudi, sve do stepena moguce katastrofe (npr. izvori akumulirane energije).

Kod ovakvih steta, primenom teorije socijalizacije odgovornosti, potrebno je organizovati obavezno osiguranje i formiranje socijalnih fondova iz kojih ce se, po posebnim pravilima, vrsiti naknada svakom licu koje je zrtva odredjenog stetnog dogadjaja.

U tom smislu, u jednom broju drzava (npr. Novi Zeland, ¸Svedska, Kvebek), ucinjen je prvi korak u pravcu obaveznog osiguranja od steta koje dolaze iz automobilskog saobracaja, i to, ne samo obavezno osiguranje od odgovornosti, vec obavezno potpuno osiguranje i potpuna naknada stete zrtvama saobracajnih udesa. Tvorac jednog projekta zakona o naknadi stete prouzrokovane saobracajnim nezgodama bio je Andre Tenk (Andre Tunc), profesor Pravnog fakulteta na Sorboni, koji polazi od nove koncepcije osiguranja, prema kojoj sve zrtve saobracajne nezgode treba da dobiju odgovarajucu naknadu, ne vezujuci se, pri tome, za krivicu kao osnov odgovornosti.

Ovi prvi vesnici opste teorije socijalizacije odgovornosti, dokaz su, da predlozena trihotomija pravno organizovane odgovornosti ustvari odgovara danasnjoj razudjenosti izvora opasnosti i lepezi njihovih stetnih posledica. Ako bi se postavilo pitanje buducnosti medjusobnih odnosa u izrecenoj trihotomiji, cini se, da socijalizacija odgovornosti ceka da na sira vrata ude u pravni zivot dvadesetprvog veka.

Reklo bi se, da bi takvom putu buducnosti, pripadalo i nase pravo i nas pravni poredak u oblasti odgovornosti za prouzrokovanu stetu.

Trebalo bi, dakle, i kod nas ispitati i utvrditi sve relevantne momente za osnivanje teorije socijalizacije odgovornosti u kontekstu izlozene trihotomije pojmova u oblasti odgovornosti za prouzrokovanu stetu. I to, razume se, kako sa stanovista prakse i njenih mogucnosti i potreba, tako i sa stanovista naucnih zakljucaka.

Ali, ovde cu stati sa daljim izlaganjem pitanja odgovornosti. Sigurno je da vasa paznja popusta pred agresijom jednog fakta i jednog pitanja: da li danas, u Golgoti nasoj, ima ikakvog smisla da brinemo o kapilarima, kada nam je krvotok ugrozen.

I zato, duzan sam da kazem: sve ovo sto sam do sada izlozio, mozda bi mogao biti uvod ili jedna uvodna rec u pravo gradjansko-pravne odgovornosti na jednom Simpozijumu kao sto je ovaj nas.

Ali, pretpostavka za takvu uvodnu rec, jeste, da postoji pravo, pravni sistem i pravni poredak i ostvareno nacelo pravne sigurnosti u nekim granicama drustvene tolerancije.

Gde smo mi u svemu tome? Sta se u medjuvremenu dogodilo, u poslednje tri godine, a narocito za poslednjih godinu dana, od naseg proslogodisnjeg decembra, do danas.

Boginje pravde i pravednosti prognane su, a na njihovo mesto nastanili su se bogovi rata, bogovi srdzbe. Rat se uselio u nase domove, u nase duse. Ljubav je zamenjena mrznjom.

Rimska boginja Justicija i grcka boginja Dike, te personifikacije mira i spokojstva, pravednosti i pravde kao potpune vrline u Aristotelovom smislu, napustile su nase meridijane pred najezdom boga Aresa, boga rata i srdzbe i boga Marsa, boga rata iz rimske mitologije.

Poslednjih cetrdesetsedam godina naseg prava u kome smo kao pravnici rodjeni i pod njim ziveli, iskazali su sve odlucne momente koji su pravo doveli do antiprava, prakticno, do njegovog kraja. Zasnovano je bilo jedno pravo, nazvano socijalistickim, utemeljeno na jednoj ideologiji, prema kojoj se pravo shvata kao volja vladajuce klase. Protagoniste takve ideologije nije potrebno imenovati, oni su svima znani.

To i takvo pravo pokazalo je da smo u velikoj meri imali nelegitimno pravo i drzavu i u velikoj meri ugrozen princip legaliteta. Jednom recju, imali smo nepravnu drzavu, ali ipak drzavu, nelegitimno pravo, ali ipak pravo.

Taj konglomerat neprava u bitnim i prava u nebitnim podrucjima drustvenog i individualnog bica, doziveo je sudbinu krize, tu prelomnu tacku u kojoj se odlucuje o zivotu ili kraju. Iz te tacke bilo je izlaza u pravcu renesanse prava, ali na tom raskrscu bio je i drugi pravac koji je vodio u agoniju prava.

Imao sam priliku da tu hamletovsku opsesiju izreknem ovde, na ovom mestu 1990. godine, kada sam uzeo slobodu da oznacim tri zablude-prepreke uspostavljanju pravne drzave: nacionalisticko zatvaranje, rezim drustvene svojine i pravnu nesigurnost. U medjuvremenu, stvari su bivale jos gore, sve do stepena tragicnosti.

Prosle godine, u ovom istom mesecu i na ovom istom mestu, kada je jos makar i na papiru bilo Jugoslavije, primetili smo da je blizu kraj prava, da se ono uputilo pravcem agonije, a ne pravcem demokratskog ozdravljenja.

Sve je to bio glas vapijuceg u pustinji. Robinzonski polozaj brzo i stravicno se priblizavao.

I danas, okupljena savest ovog pravnickog sveta, okupljena ovde oko ovih simbola prirode, moze da konstatuje - da smo izbrisani iz spiska zivih, da je nasa pravnicka misao proterana iz univerzuma prava. Mi vise nemamo cega da se plasimo - kao da cujem reci majora Gavrilovica sa Kalemegdanske tvrdave.

Sta nam ostaje? Posle kraja dolazi Vaskrs, za nas ili nase potomke. Svejedno za koga, ali on je na redu. I to je onaj vaskrs koga sam ovde proslog decembra pomenuo i s njim zavrsio proslogodisnju uvodnu rec na ovoj Kopaonickoj skoli civilnog prava. U cemu bi se taj vaskrs prava sastojao.

Pre nego sto nastavim ovu misao, ja vas molim za trenutak paznje, da bi intimno doneli jednu odluku. Zamislimo da su ova cetiri dana izvan nase zbilje, ili, drugim recima, ponasajmo se bar ova cetiri dana kao da postoji pravo, kao da imamo pravnu drzavu.

Ovo, samo zbog toga, da bi nasim potomcima, mozda dalekim, ostavili ono sto imamo, ono sto ce biti ishod i rezultat ovde koncentrisane pravnicke inteligencije, koja bi, da su druga vremena, mogla predstavljati i medjunarodni kongres pravnika o pitanjima gradjansko-pravne odgovornosti.

I upravo zbog te buducnosti, zbog onih koji ce doci posle nas, pitajmo se, ima li puteva obnove prava i pravicnosti, mozemo li verovati u vaskrs prava.

Dozvolite mi, da u tom smislu jos koji minut pridrzim vasu paznju i pred vama polozim neke misli i neka utvrdjenja.

Poceo bih sa jednim od mnogih pitanja, jer ono, pre svih, ceka da dobije odgovor.

To je pitanje same sustine prava i njegovog materijalnog izvora koji je kod nas vladao gotovo pola veka i koji i danas vlada. To pitanje nas postavlja, ako smem tako da kazem, u neke dubine i u neke prostore gde se nalazi definicija prava, sta je pravo i cemu ono sluzi. Razume se, necu ovde pominjati razne definicije prava, ali jednu hocu. To je nasilnicka definicija prava, prema kojoj, pravo je volja vladajuce klase (u praksi, komunisticke partije) putem koga drzava ostvaruje monopol za fizicko nasilje; ili, pravo sluzi za odrzavanje onog nacina proizvodnje koji je u interesu vladajuce klase. Uceni smo, da sve druge teorije koje objasnjavaju pravo, ne mogu se smatrati tacnim (tako npr. Radomir Lukic, u svim izdanjima udzbenika Uvod u pravo).

Nase pravo poluvekovnog trajanja pripadalo je skoli socijalistickog prava koja se zasnivala na pravu kao volji vladajuce klase odnosno partije. Takav pristup prava, kao sto je poznato, doneo je veliki Oktobar, koji je veliki upravo i po tome sto je pravo pretvorio u nasilje, u sluskinju vladajuce komunisticke partije.

Ta nasilnicka praktika prava, koja je zaboravila sve druge vrednosti osim volje vladajuce partije, omiljena je bila kod svih sledbenika Oktobra i sirila se po sistemu "zajednicke krvi" u cijoj parenteli je bio njen Rodonacelnik.

Posle sedam decenija vladavine takvog prava, ono danas silazi sa pozornice, ali i pre i vise u svojoj matici, nego u nasoj matrici.

Takvo shvatanje prava, dakle, prava kao volje vladajuce partije duboko je usadjeno na ovim nasim prostorima. Sprovodi se od vremena Broza, avnojevskih dana i prvih posleratnih zakona tzv. revolucionarne svesti, pa, u raznim modifikacijama, sve do danas.

U tom smislu, svojina je najvazniji primer. Zakonima revolucionarne svesti, na jedan nasilnicko antitrzisni nacin, uvedena je drzavno-partijska svojina staljinistickog tipa, da bi pedesetih godina dobila deklarativne modifikacije kroz tzv. drustvenu svojinu, da bi se danas, preko tzv. javnih preduzeca, ponovo vratili drzavnoj svojini, gde drzava ima imperijum, sto je osobenost drzavne socijalisticke svojine. Pri tome, drustvena svojina i dalje ostaje ustavno-pravna kategorija.

Ali, ostavimo to po strani. Jedno je tacno. Danasnja zakonodavna vlast, dakle, vlast Ustava Srbije iz 1990. godine, ne pominje socijalizam, niti socijalisticko drustvo, iako zajemcuje drustvenu svojinu koja je svojstvena jedino tom drustvu. Ali, ostavimo i to po strani i verujmo da ce proces transformacije ove svojine ici putevima dominijuma, a ne drzavnog imperijuma.

Stavimo samo jednu tacku u ovaj fokus i konstatujmo: pravno nije moguce odrzavati na snazi zakone revolucionarne svesti zasnovane radi izgradnje socijalizma i komunizma, a ovoga danas nigde nema u slovima Ustava. Juristicki gledano, ti zakoni ne mogu izdrzati probu njihove ustavnosti.

I zato, prvi korak ka vaspostavljanju prava i uspostavljanju zakona komutativne i distributivne pravde u uslovima konkurencije sposobnosti, jeste i formalno-pravni prekid sa zakonima perioda revolucionarne svesti.

To znaci, da bi mogli da primenimo ustanove sadasnjeg ustavnog uredjenja u Srbiji, potrebno je prethodno doneti zakon o prestanku vazenja svih pravih propisa donetih od strane Avnoja, Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, koji do sada nisu prestali da vaze. Time bi se oslobodili okova retrogradnih vrednosti i stekli mogucnost da pravno regulisemo te odnose po savremenim nacelima.

Druga stvar, krupna po svojim posledicama, nastala takode po metodu prava kao volje vladajuce partije, a koja se dogodila od proslog do ovog decembra, to je tzv. Ustav SRJ ili bolje reci, oktroisana politicka odluka.

Naime, desilo se nesto sto biti ne moze. Za nekoliko dana, skriveni od ociju pravnicke javnosti, izvesni cinovnici, za vreme koliko traje mesecev sjaj na Zabljaku, pravno su uoblicili jedan tekst koji je bio proglasen ustavom od strane nenadleznog organa, i kojim je odredjena ustavno-pravna sudbina naroda.

Taj oktroisani tekst, nazvan ustavom SR Jugoslavije, doneo je mrtvo telo, jedne mrtve drzave koje se zvalo Savezno vece Skupstine SFRJ, i to trecina delegata toga tela sa isteklim mandatom, itd., itd. Evo, jos jednog ustavnog prava po meri vladajuce partije.

Dakle, nije rec samo o nedostatku legitimiteta, sto je bila osobenost svih posleratnih ustava, vec i elementarnog legaliteta u postupku donosenja ustava, sto znaci, da pravno ovaj ustav predstavlja primer apsolutno nistavog akta.

To prakticno znaci da sve situacije koje se pravno oslanjaju na ovaj nistav akt, su fakticke, a ne pravne situacije. Ta pojava se naziva stavljanje fakta iznad prava, to je primer antipravne drzave, to je pobuna prava protiv samovolje fakta.

Donosenjem ovog oktroisanog ustavnog teksta, otvorena je nova stranica antipravne drzave, ali se nista znacajno u prakticnom zivotu nije desilo posto se ovaj korak samo pridodao opstem putu prava kao izrazu volje vladajuce partije na kome se nalazimo skoro pedeset godina. Doduse, raniji ustavi, i pored toga sto nisu imali legitimitet, oni su bar imali legalitet, za razliku od ovoga, koji cak ni to nema.

Dakle, taj kosmar u kome smo se nasli, taj hibrid razmeksanog prava iz perioda diktature proleterijata pomesanog sa ostacima maskarade prava iz perioda socijalistickog samoupravnog drustva i deklarativnog prava postojeceg ustava Srbije i nepostojeceg ustava Jugoslavije - nije ni mogao da dozivi drugu sudbinu od one koju je doziveo.

Jednostavno, skola tzv. socijalistickog prava nije izdrzala probu zivota. Zivot jednog stogodisnjaka, pamti pocetak i kraj te skole.

Za razliku od ove, postoji jedna druga skola koja nam dolazi iz davnina, iz najvecih kolevki prava, zivota i filozofije. To je skola prirodnog prava. To je skola koja se stalno regenerise odrzavajuci vecitu mladost, i to bez obzira na prostorno vremensku dimenziju.

Nastala u antickim vremenima (Sokrat, Platon, Aristotel, Ciceron, Seneka, Tacit, Plutarh), protezala se kroz srednjevekovno hriscanstvo (Toma Akvinski), da bi se narocito iskazala u doba racionalizma i evropskih revolucija (Dzon Lok, Tomas Hobs, Ruso, Grocijus, Pufendorf, Kant). Necu da nabrajam dalje, jer tu skoro i da nema kraja, ali je potrebno primetiti da skola prirodnog prava doseze sve do danas aktuelnih pojmova "ljudskih prava" koja se nalaze u raznim medjunarodnim aktima i deklaracijama.

Bez namere da se ovom prilikom uputimo u veliku zgradu prirodnog prava, za ovu priliku potrebno je istaci samo osnovnu misao ove skole. Zasnovana na osnovnoj ideji da postoji jedno prirodno, univerzalno i autonomno pravo, nepromenljivo i nezavisno od Ijudske volje koje proizilazi iz same prirode Ijudi i drustva, bila je kroz vekove izgradjivana, modifikovana i vise puta obnavljana, tako da postoje razliciti pravci ove skole: biolosko-racionalno (umno) prirodno pravo; racionalno prirodno pravo (tzv. Kantova reforma prirodnog prava); bozansko sholasticko racionalno prirodno pravo; kasnije reforme posvecene pluralitetu prirodnog prava, itd.

U svakom slucaju, prema skoli prirodnog prava, pozitivno pravo moze biti u skladu sa prirodnim, i to je onda jedan idealan spoj prirodnog i pozitivnog prava. Medjutim, ako je pozitivno pravo u sukobu s prirodnim, prednost je na strani prirodnog, sto znaci da se iskljucuje svaka samovolja zakonodavca pozitivnog prava. Univerzalne vrednosti su autonomne i one imaju prednost nad konvencionalnim. Pozitivno pravo treba da sluzi univerzalnom i nepromenljivom prirodnom pravu.

Takav odnos izmedju prirodnog i pozitivnog prava, oznacen je jos u V veku stare ere, u Sofokleovoj Antigoni koja stolecima ne prestaje da dubinom svojih znacenja zaokuplja uvek novi auditorijum.

Taj odnos izmedju pojedinca i drzave, izgovoren pre 25 vekova, aktuelan je i danas. Dozvolite da vas podsetim na jedno mesto iz Antigone koje upravo taj problem postavlja i resava ga u korist prirodnog prava.

Na pitanje Kreonta: da li si znala za nalog naredjenja mog? Antigona odgovara: Za mene takav nalog nije dao Zevs. Niti je pravda, kao ukucanka sveta podzemnog, odredila da takve zakone Ijudi postuju. I ne mislim da su tvoji nalozi tako jaki, da ti, smrtnik, mozes prestupiti bozanske nepisane i nepogresive zakone. Nisu oni od danas, niti od juce, vecni su, i niko ne zna od kada su. Zato me strah od bilo cije oholosti ne moze navesti da ih pogazim (Sofokle: Antigona, prevod B. Klaica, "Svjetlost", Sarajevo 1990, str. 27).

Kao sto se vidi, ideja o prirodnom pravu imala je snaznu proslost da bi se kroz vekove probijala sve do danasnjeg dana. Narocito je bila prihvacena u 18. veku u raznim deklaracijama, kao sto je npr. Deklaracija o pravima coveka i gradjanina iz 1789. godine prema kojoj, Ijudi su rodjeni i ostaju slobodni i sa jednakim pravima. Svrha svih politickih udruzivanja je ocuvanje prirodnih i neotudjivih prava coveka. Ta prava su sloboda, svojina, sigurnost i suprotstavljanje nasilju, a po nekima i nastojanje da covek ostvari srecu.

Ova i ovakva prava mnogi ustavi sadrze, pa cak i oni koji su izraz diktature manjine nad vecinom. Hocu, dakle, da konstatujem, da i oni pravni sistemi koji su izraz nasilja i samovolje vladajuce klase, u svom nekom ustavu ili zakonu napisace te univerzalne vrednosti. Ali, u tome i jeste sustina. Jedno su, samo deklarisana prava a neostvarena, a drugo su ostvarena prava.

Ovde se priblizavamo pojmu pravne drzave koja se zasniva na legitimitetu i legalitetu prava i ustanova koje stvaraju i primenjuju pravo. Drzava ne stice svojstvo pravne drzave na taj nacin sto je upisala u neki svoj akt ili u svoj ustav da je pravna drzava, vec ona to postaje kada ishodiste prava ukazuje na to, da je pravo legitimno u svom izvoru i da je legalno u svojoj primeni.

Prema tome, dolazimo do velike teme: moze li pravne drzave biti bez skole prirodnog prava. Univerzalna prava oznacena i utvrdjena od strane ove skole, upravo predstavljaju legitimitet prava bez obzira na prostor i vreme. To je vec prvi korak ka pravnoj drzavi, ali korak bez koga se ne moze, i koji zahteva dugi korak na putu legaliteta u primeni takvog prava, a to znaci jednako postupanje u jednakim slucajevima u smislu komutativne i distributivne pravde. Skola prirodnog prava prihvacena i ostvarena u demokratskom drustvu i sigurnom pravnom poretku, oznacava prostor na kome obitava pravna drzava.

I najzad, postavljam pitanje: ako se nalazimo na izdisaju jedne skole koja se zvala skola socijalistickog prava i kojoj smo revnosno pripadali u svom poluvekovnom trajanju, gde smo sada pod ovim nasim pravnickim nebom. Kojim putem pravnicke skole treba poci, kada smo vec izgubljeni u bespucu u koje smo stigli iduci stranputicom jedne istorijske zablude.

Moramo se vratiti pravnoj civilizaciji, mi moramo pratiti sudbinu celine. Nase pravo sutra ne sme opet biti zrtva nekog sledeceg opita, kao sto ni egzegeza nije put kojim treba koracati. Moramo se vratiti u bastinu univerzalnih vrednosti, u kolevku pravne kulture. Skola prirodnog prava, prilagodjena nasoj tradiciji, prekinutoj avnojevskom revolucionarnom svescu, moze biti izabrani put nase renesanse. I zato, vratimo se Skoli prirodnog prava.

Ako nam individualno i zajednicko htenje nalaze da se nadjemo na tom putu, onda je za nas pravnike izbor vec ucinjen: pomocu prava ka pravdi kao potpunoj vrlini.

back to top