1996
LEGALITET PRIRODNIH PRAVA

Uvodna usmena rec kojuje autor odrzao na Desetoj jubilarnoj sesiji Kopaonicke skole prirodnog prava koja je bila posvecena temi "POSTOJECE I BUDUCE PRAVO" u okviru stalnog naslova skole "Pravda i pravo" koja je odrzana 13-17. decembra 1996. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 262 referata rasporedenih u 6 tematskih oblasti (katedri) Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na zivot (zivot, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (zakonske determinante lisenja slobode, sloboda licnosti, upravno-pravna zastita slobode); III. Pravo na imovinu (svojina, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosti, ugovor, steta, bankarski poslovi, privredna drustva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu; V. Pravo na pravdu (opste znacenje, sud u koneksitetu pravde - ustavno sudstvo, sudska praksa i uloga suda, arbitraze, medjunarodni odnosi i pravda - elementi inostranosti, pravo Evropske Unije);
VI. Pravo na pravnu drzavu.

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije auto-movan (sa oznacenjem medjunaslova) i publikovan u casopisu "Pravni zivot" br. 1-2 iz 1997.

Dame i Gospodo,

Veoma cenjeni i uvazeni gosti,

Postovane Kolege, odazvanici filozofije prava i filozofije pravde kao stozerne covekove vrline,

Prirodno pravo nadzivljava vekove. Pitanje njegovog istorijskog kraja je pitanje njegovog pocetka. Naci se pod svodom prirodnog prava, znaci biti iznad prolaznosti pozitivnog prava, njegove voljnosti ili njegove proizvoljnosti. To znaci, biti iznad oskudice sadasnjosti. Buducnost prirodnog prava je buducnost nase intelektualne kulture.

Deset godina Kopaonicke skole prirodnog prava, smestene pod nekim opstim spektrom racionalne koncepcije prirodnog prava, samo je "jedna kap medju vihorove". Ona je, da se posluzim recima Paskala, samo nejaka trska, ali trska koja misli. U njoj se izrazavaju, rekao bih, sve antinomije danasnjeg pravnickog sveta, ne samo naseg, vec sveukupnog. A u tom pravnickom svetu ratuju: savest sa iskusenjem, urodjeno neznanje sa ucenim neznanjem koje sebe spoznaje, pravedno pravo sa nocima neprava. Jednom recju, ova Skola podize umnost iznad culnosti naseg sveukupnog bica koje se zove homo iuridicus.

I po tome: ovaj vrh prirode koji nas je okupio, vise nije sam. Nasa misao je s njim. Ona misao s kojom smo pristupili filozofiji pravde kao stozerne vrline, u kojoj racionalna koncepcija prirodnog prava nalazi svoju postojbinu.

Ta misao, vec deset godina, ovde je sjedinjena sa praksom. Ona tezi da uspostavi proces preobrazaja postojeceg prava u buduce pravo jedne vise kulture, u kojoj se smisao saglasnog prava vidi u ostvarenju pravde - komutativne i distributivne. Kulture koja ce u svom pravnom sistemu smanjivati polje "zakonskog neprava" pred horizontom "nadzakonskog prava", i gde ce nadzakonsko pravo, kao univerzalno i pravedno, sve vise biti i zakonsko pravo.

Ta dva pravnicka sveta, pozitivno i prirodno pravo, dvojstvom svojih pravila i njihovim prozimanjem, javljaju se vec u samom detinjstvu nase civilizacije. Od prvih pisanih izvora, dakle, vise vekova pre nase ere, sve do danasnjih dana, pozitivno pravo dozivljava stalne promene, kako u prostoru tako i u vremenu.

Nesavrsenost individualnog i drustvenog bica koje stvara pozitivno pravo cini ovo pravo vecitim i hronicnim bolesnikom koji stalno trazi i dobija terapiju od uzornog prirodnog prava koje je nesamovoljno, univerzalno i pravedno po sebi.

Snagom i autoritetom uma, razdvojenost ova dva stabla, ne bi trebalo da nas vode u antagonizam, vec u kompoziciju onoga sto nazivamo transcendentnim i empirijskim svojstvom prava, u stalnoj teznji ka opstosti pravde i nadnacionalnosti prava u svim oblastima u kojima je to danas moguce ostvariti.

Samo princip umnosti, ali ne i nagon culnosti, drage i postovane Kolege, moze nas suociti sa jednom notornom cinjenicom: svaki covek je deo i delo prirode, svi Ijudi faktom rodjenja imaju u osnovi ista prava, pre svih, pravo na zivot i slobodu, bez obzira na njihove razlike koje postoje i koje mogu postojati u njihovim fizickim i umnim sposobnostima, razlike koje postoje u njihovim politickim opredeljenjima, i razlike koje postoje u rezimu njihovih asocijacija ili sirih zajednica.

Nijedan covek nije Ostrvo i nijedan covek nije sam po sebi celina. Smrt ma kog coveka umanjuje mene, jer sam obuhvacen Covecanstvom. I zato nikad ne pitaj "za kim zvono zvoni. Ono zvoni za tobom".

Podsecanja - evolucija prirodnog prava

Kao profesor prava, po nekoj inerciji, rekao bih, da se podsetimo sta smo proslog casa ovde izlagali. Necu to reci, vec cu vas zamoliti za trenutak paznje da, u kratkim crtama, osvezimo ono sto smo na Zasedanju ove koncentracije savesti i pravnickoga znanja imali proslog decembra ovde u nasoj Kopaonickoj skoli. Necu vise od nekoliko minuta da vas podsecam na to sto smo vec rekli, a govorili smo o evoluciji prirodnog prava, o raznim filozofskim pravcima i raznim interpretacijama koncepcije prirodnog prava. Ovo cinim samo sa razloga da bih potpunije danas mogao da govorim o prosirenju prirodnog prava u smislu njegove medjunarodne kodifikacije i teorijske i prakticne klasifikacije tih prava.

Rec je, dakle, o jednom velikom naucnom i zivotnom zdanju kome treba odrediti mesto u opstoj teoriji i bogatstvu "zelenog drveta zivota". To je ono, cemu zelim da posvetim ovaj cas.

Kao sto se secate, rekli smo, da prirodno pravo ima svoj koren u antickoj grckoj filozofiji, u vremenu pre Aristotela, jos u radovima grckih sofista; da je prirodno pravo bilo zastupljeno i u rimskoj stoickoj skoli koja je moralne duznosti stavljala na prvo mesto. To su te poznate reci: posteno ziveti, nikoga ne vredjati i svakome dati ono sto mu pripada.

Imao sam slobodu da upravo ove reci stavim u Pismo pocasti (Litteras honoris) koje cu dodeliti svim nasim clanovima koji su se za deset godina naseg postojanja bar tri puta pismeno javili, kao i drugim vernim pripadnicima ove Skole.

Shvatanje prirodnog prava izrazeno u antickoj grckoj i rimskoj filozofiji i etici posluzilo je kao temelj za dalji razvoj filozofije prirodnog prava i to najpre, u dva pravca: teoloska interpretacija, narocito u smislu Tomisticke doktrine srednjevekovne sholastike (Suma teologije) i interpretacija koja prirodno pravo odvaja od teologije (laicizacija prirodnog prava) i svodi ga na racionalno objasnjenje - Hugo Grocijus.

U okviru racionalne koncepcije prirodnog prava, javila su se, opet, dva osnovna pravca: jedan koji prirodno pravo svodi na biolosko-racionalno objasnjenje i drugi, koji prirodno pravo objasnjava iskljucivo autoritetom uma, zbog cega se taj pravac i naziva cisto racionalnim ili umnim objasnjenjem prirodnog prava.

Biolosko-racionalna doktrina, pocev od XVII veka, i pored razlicitosti, ispoljila je zajednicki imenitelj: prirodno pravo se objasnjava povezanoscu covekovog odredjenog bioloskog svojstva sa njegovim umom.

Ta svojstva su ili coveciji nagon drustvenosti - appetitus so-cialis (Hugo Grocijus), ili nagon samoodrzanja (Tomas Hobs), stanje bespomocnosti (Pufendorf) ili jedno imanentno svojstvo coveka (teznja za zivotom) koje je dirigovano njegovim umom (Tomazijus) ili covekovo osecanje pravde (Spenser) ili najzad jedna koherentna teorija biolosko-umnog pravca (Henri Arens).

Evolucijom ove doktrine, teorija prirodnog prava je dosla do cisto racionalne koncepcije po kojoj je razum (Ijudski um) izvor ukupnog saznanja, sto je proizilazilo iz opste filozofije racionalizma XVII veka. Ova teorija je dozivela svoju sublimaciju u XVIII veku u filozofiji Kanta, koja je do danas u sustini ostala jedan od glavnih izvora objasnjenja prirodnog prava.

Putem teorije saznanja, koja se prostire na culnu oblast (empirijsko saznanje) i neculnu oblast (transcendentno saznanje) doslo se do filozofske sinteze o cistom umu (pomocu culnosti predmeti nam bivaju dati, a razumom se zamisljaju). Moralni i zakonski imperativi proizilaze iz uma iz cega sledi zakljucak da je um zakonodavac prirodnog prava zbog cega se ono i zove umnim prirodnim pravom.

Filozofija kantizma, kao sto je dobro znano, dozivela je u daljoj evoluciji ili osporavanja ili modifikacije u obliku neokantizma (Fihte, apsolutno Ja), jer umno bice moze donositi odluke samo ako je slobodno i to u smislu racionalne slobode.

Kada je rec o slobodi, doci ce Hegel da postavi sintagmu "sfera prava je sfera slobode" dodajuci u "okviru istorijske nuznosti". Karakter prava, dakle, ima umnu i istorijsku nuznost i zato ono predstavlja opstanak apsolutnog pojma samosvesne slobode.

Savremena teorija prirodnog prava, kao i brojne medjunarodne konvencije i opste deklaracije o pravima coveka, uglavnom prihvataju racionalnu (umnu) koncepciju prirodnog prava.

Na osnovu ovoga, zakljucili smo: pozitivno pravo predstavlja dvojstvo elemenata - umnosti i culnosti saobrazno Kantovoj filo-zofiji o transcendentnom i empirijskom saznanju. Veca kolicina umnosti priblizava pozitivno pravo prirodnom, i obrnuto, prisustvo veceg stepena culnosti udaljuje polje pozitivnog prava od vizije prirodnog prava.

To bi bio mali podsetnik (ed memoar) sa proslog casa.

Deklaracije i povelje

Sa ovim velikim filozofskim traktatom, koji se suvereno kretao prostranstvima, uporedo je, u manjoj meri, isao i jedan normativni deo prirodnih prava ispoljen u opstim poveljama i deklaracijama. Pre svih, mislim na francusku Deklaraciju prava coveka i gradjanina iz 1789. godine.

Prirodno pravo ispoljeno u opstim deklaracijama i poveljama proslih vremena, a narocito onih iz XVIII veka, koncentrise se, pre svega, na zivot i slobodu coveka, a zatim na svojinu, sigurnost, jednakost u pravima, suprotstavljanju nasilju.

Tako se prirodno pravo u svom normativnom delu u pomenutom periodu, uglavnom svodilo na ona prava koja bi danas nazvali klasicnim politickim i gradjanskim pravima, dok su ekonomska i socijalna prava (npr. pravo na rad, odgovarajuci zivotni standard, osnovno obrazovanje, ucestvovanje u kulturnom zivotu, stanje dusevnog i fizickog zdravlja), bila uglavnom izvan regulisanja pomenutih konvencija i povelja.

Sva ta prava i mnoga druga, kao sto cemo videti, dozivela su fazu skoro potpune kodifikacije posle Drugog svetskog rata u citavom mozaiku dokumenata UN cije prosirenje predstavlja nepregledni proces, a izvrsenje i prakticna primena ovih prava hronicnu teskocu koju savremeni svet jos nije u stanju da potpuno otkloni. U svakom slucaju, to je najveca kodifikacija prava coveka u istoriji civilizacije do danas.

Tom prosirenju prirodnog prava, kao sto sam vec istakao, hocu da posvetim danasnje izlaganje, ali, pre nego sto predjemo na detaljnu analizu prava predvidenu u dokumentima UN, potrebno je, da se zadrzimo na terminologiji u ovoj oblasti. To pitanje zelim ovde u ovoj Skoli da iznesem do kraja, jer ono nije beznacajno, kako bi mozda na prvi pogled izgledalo.

Ljudska prava ili prava coveka

Naime, dobro je znano da su se u proslosti, pa i danas, prirodna prava nazivala pravima coveka (npr. Deklaracija o pravima coveka iz 1789).

Medjutim, narocito posle Drugog svetskog rata, u mnogim aktima posvecenim prirodnim pravima coveka u okviru delatnosti UN upotrebljen je naziv "ljudska prava" koji se do danas odrzao u strucnoj i opstoj javnosti. I ne samo odrzao, vec svojom ucestaloscu toliko okupirao nas intelektualni i prakticni zivot, da je u izvesnom smislu postao stalni pratilac, pa i njegov sastavni deo.

Pocev od brojnih medjunarodnih i domacih normativnih akata, pa preko najraznovrsnijih medija, sve do "odbrane" nekog antipravnog cina, izraz "ljudska prava" poput "magicne reci" predsedava nasim svakodnevnim htenjima, interesima ili ocekivanjima.

Tako se u opstoj i prosecnoj svesti, "ljudska prava" shvataju kao prava pomocu kojih se moze sve objasniti i preduzeti,

cak i ona "prava" koja nisu Ijudska u smislu zivota i dostojanstva coveka kao prirodnog bica.

Takva upotreba "ljudskih prava" predstavlja ustvari zloupotrebu pojma Ijudskih prava, a ne dostojnu upotrebu ovoga prava.

Zloupotreba Ijudskih prava (o cemu se nije mnogo govorilo) postoji u slucaju kada se ona vrse protivno cilju zbog koga su ustanovljena ili priznata (objektivno stanoviste) odnosno kada se ona vrse sa namerom da se drugi povredi (subjektivno stanoviste). Prihvatamo objektivno stanoviste zloupotrebe Ijudskih prava, jer je ono sire i podrazumeva u sebi i subjektivno. O toj pojavi sada necu vise govoriti i neka to ostane za rad nasih Katedri. Tim pre, sto bi se upotreba ili zloupotreba Ijudskih prava mogla ciniti i kada bi se ona i drugacije nazivala.

Sa opstom kodifikacijom prava coveka u licu Univerzalne deklaracije o pravima coveka (1948) i svih drugih dokumenata UN koji ce kasnije uslediti, doslo je, bar u jednom delu sveta i u jednom delu odgovarajuce literature, do supstitucije terminologije na taj nacin sto se izraz "prava coveka" pretvorio u izraz "ljudska prava".

Prema izvesnoj interpretaciji taj izraz je bolji od izraza "prava coveka" jer podrazumeva i prava zene i prava muskarca.

Ne upustajuci se u ovo povrsno objasnjenje (svako Ijudsko bice je covek) potrebno je istaci dva momenta:

izmedju izraza "prava coveka" i izraza "ljudska prava" nema razlike u pojmovnom smislu. Kao sto nema Ijudskih prava bez coveka, tako nema ni prava coveka u hipotezi robinzonske vizije. Covek je, dakle, jedinka koja cini Ijudsku skupinu u pretpostavci neke brojnosti;

ova dva izraza dolaze iz razlicitih jezickih podrucja. Tako, izraz "ljudska prava" je u upotrebi na sirokom polju anglo-americkog prava i jezickog podrucja (Human Rights), dok se u francuskom jezickom podrucju upotrebljava izraz "prava coveka" (Droits de L'Homme).

Polazeci, dakle, od pojmovne istovetnosti i jezicke razlicitosti moze se zakljuciti da izmedju ova dva izraza nema sustinskih razlika i da se oba mogu podjednako koristiti za imenovanje istog fakta.

Prirodno pravo kao genusni pojam

Medjutim, ono sto je vaznije: bez obzira na razlicitost terminologije, filozofija prirodnog prava zajednicka je i jednom i drugom izrazu. Nema, dakle, teorije "ljudskih prava" ni teorije "prava coveka" bez teorije prirodnog prava. To je jedna pojmovna celina, jedno stablo koje se zove prirodno pravo i koje svojim razgranatim gornjim granama donosi naziv "ljudska prava" ili "prava coveka".

Prema tome, svaka doktrina i svaka praksa Ijudskih prava ili prava coveka, mora biti utemeljena na riznici prirodnog prava i to onog koji svoj izvor nalazi u Ijudskom razumu, u autoritetu uma kao sublimiranog prirodnog svojstva coveka.

Sve to upucuje na zakljucak, da kada je u pitanju izbor terminologije kojom ce se imenovati prava coveka koja proizilaze iz cinjenice da je on deo prirode, treba zadrzati drevni, ali uvek aktuelni sveobuhvatni i misaoni princip prava koji se zove prirodno pravo.

Razume se, izrazena su i druga misljenja i neke suptilne razlike izmedju ovih izraza koje su, u krajnjem ishodu i nebitne.

U sirokoj javnosti sva tri izraza se danas upotrebljavaju i nema naucnog razloga koji bi ovu trihotomiju trebalo da spreci.

Izraz "prirodno pravo" je genusni pojam i iza njega stoji pravna i filozofska civilizacija od Aristotela i pre njega do Kanta i posle njega sve do Univerzalne deklaracije o pravima coveka (1948) i posle nje.

Vec ta sirina prostora i vremena hrabri nas da zadrzimo ne samo koncept, vec i izraz "prirodno pravo".

Medjutim, ako se u kontinuitetu i prosirenju ovoga prava kao njegova tekovina javljaju i drugi izrazi, kao sto su "ljudska prava" ili "prava coveka", a ovo posebno zbog razlicitosti velikih jezickih podrucja koji u svetu postoje, onda nema nikakvog razloga, da se uzdrzimo od upotrebe bilo kog od pomenutih izraza i pojmova.

Sa ovim objasnjenjima koristicemo sva tri pomenuta izraza.

* * *

A sada da predjem na neka, ako smem da kazem, dublja neterminoloska pitanja koja se pokrecu filozofijom i praksom prirodnog prava. Izlozicu ih ovim redom:

kodifikacija i klasifikacija Ijudskih prava predvidjenih u brojnim dokumentima cija je matica UN;

odnos tako kodifikovanih Ijudskih prava prema regionalnom i nacionalnom zakonodavstvu, ili: legitimitet kodifikovanih Ijudskih prava i legalitet u njihovoj primeni;

uloga suda u ostvarenju Ijudskih prava u postupku njihove zastite i prakticne primene.

Kodifikacija ljudskih prava

Mnogi pisci javnog i medjunarodnog prava skloni su da cine razlicite klasifikacije Ijudskih prava koja su predvidjena opstim konvencijama i medjunarodnim dokumentima UN. Tu se narocito istice klasifikacija o tri generacije Ijudskih prava.

Da bi znali o cemu govorimo potrebno je, da se ukratko upoznamo, tacnije, ponovimo osnovna Ijudska prava predvidjena u tim dokumentima.

Odmah da kazem da mi nije namera, niti ima ikakve svrhe, da cinim beskonacno nabrajanje izuzetno velikog broja dokumenata UN koja predvidjaju Ijudska prava i njihovu zastitu. To bi bila faktografija i hronologija koja do danas traje i koja je, posle velikih kodifikacija Ijudskih prava u okviru delatnosti UN, donela i mnoge druge "kapilare" koji dosezu do nasih dana, do zavrsnih dokumenata KEBS-a (Helsinki, Madrid, Bec) i posle njih, sve do danas. Razume se, da je za osnovnu misao koju ovde hocu da izlozim vasoj paznji, potrebno istaci samo osnovne stvari.

I pored kodifikacija prirodnih prava koja su se u proslosti ispoljila ili preko opstih deklaracija ili teorijsko filozofskih opusa, sigurno je, da je kodifikacija ovih prava u okviru UN dozivela sveobuhvatnost koja znaci pravi slavoluk legitimitetu Ijudskih prava.

Tu je, pre svih i iznad svih, Univerzalna deklaracija o pravima coveka iz 1948. godine. Polazeci od racionalne koncepcije prirodnog prava - da su svi Ijudi obdareni razumom i svescu - jednaki u dolasku na ovaj svet i jednaki u dostojanstvu i pravima, ova deklaracija kodifikuje, dakle, utvrdjuje, uglavnom ona prava koja se tradicionalno nazivaju gradjanskim i politickim pravima, to su: pored osnovnih, pravo na zivot, slobodu i bezbednost licnosti, i pravo na slobodu misli savesti i veroispovesti, pravo na slobodu mirnog zbora i udruzivanje, pravo na asocijaciju misli. Tu se sigurno istice i odredba po kojoj volja naroda cini osnov drzavne vlasti i to tako da se ova volja izrazava na povremenim i slobodnim izborima koji se sprovode odgovarajucim postupkom kojim se obezbedjuje sloboda glasanja; dalje, pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja (azil, drzavljanstvo i sl.), i najzad, pravo na podjednaku zastitu zakona sto znaci i pravo na pravicno i javno sudjenje.

Za razliku od dotadasnjih kodifikacija, Deklaracija predvidja i citav niz socijalnih i kulturnih prava, kao i onih koja proizilaze iz rada: socijalno osiguranje, pravo na rad, odgovarajuci zivotni standard, sindikat, pravo na skolovanje i obrazovanje, zdravlje, ucesce u kulturnom zivotu zajednice.

Kao sto se vidi, Deklaracija je obuhvatila citav zbornik prava iz oblasti politickih i gradjanskih sloboda, kao i iz oblasti ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

Na osnovu ove Deklaracije usledile su dve konvencije i to: Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima i Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, oba iz 1966, koja su precizirala Ijudska prava iz Deklaracije, i dalje ih prosirila, sve do danasnjih dana.

Dakle, Ijudska prava nisu ogranicena u broju; to m]e.numerus clausus, na toj Mendeljejevoj tablici uvek ima otvorenih mesta.

KIasifikacije ljudskih prava

Kada je rec o klasifikaciji ovih prava, cini se, da se tim pravima prilazi na nacin egzegeze, komentara, dakle, pragmatski, od slucaja do slucaja, bez ulazenja i sagledavanja njihove filozofske dubine.

U tom smislu, u polju razlicitih klasifikacija koje pripadaju istom rodu egzegeze, (o cemu ovde necu izlagati zbog kratkoce vremena), javlja se i jedna, danas mnogo pominjana, mozda i omiIjena klasifikacija Ijudskih prava, koja svojom "generacijskom formulom" vidi i klasira sva Ijudska prava na tzv. tri generacije.

Generacijska podela

Prva generacija su gradjanska i politicka prava, druga generacija su ekonomska, socijalna i kulturna prava, i treca, cini se, sve ono sto nije uslo u prve dve (variae causarum figurae) a to su: pravo na razvoj, pravo na mir, pravo na zdravu okolinu, pravo na komuniciranje, pravo na samoopredeljenje, upravljanje nacionalnim resursima, itd. Ona se jos nazivaju prava naroda ili prava solidarnosti. Spor je u karakteru titulara, dakle, kolektiv kao titular tih prava, kao i druga sporna pitanja o kojima ovde necu govoriti.

Bitno je naglasiti, da prema izrazenim misljenjima, izmedju ova tri generacijska prava postoji hijerarhijski red, pa se tako dolazi do jacih i slabijih prava, niskostatusnih, samoproklamovanih, i sl.

U svakom slucaju, ova klasifikacija uvodi neku vrstu linearnosti u Ijudska prava, u njihovom nastanku i zivotu. Otuda, bolji bi bio izraz parentela Ijudskih prava, ako hocemo time da ukazemo na zajednickog pretka, hocu reci, neki stozer koji ih okuplja kao neki rodonacelnik.

Medjutim, nije u tome stvar kako cemo ih zvati: generacijama prava, sto podseca na kompjutersku terminologiju, ili parentelama, sto podseca na neku opstu kategoriju klasicnog prava.

Integritet ljudskih prava

Ono sto ovde hocu da istaknem, to je da nema Ijudskih prava nizeg i viseg ranga. Razume se, po prirodi stvari, pravo na zivot i slobodu je izvor svih Ijudskih prava. Ali, klasiranje Ijudskih prava u smislu hijerarhije tzv. tri generacije Ijudskih prava unosi dekompoziciju u integritetu Ijudskih prava. To dolazi od pragmatskog i egzegetskog metoda prilazenju ovoj oblasti Ijudskih prava.

Dizem glas protiv takve hijerarhije. Zalazem se za potpuni integritet svih Ijudskih prava, a ne za njihovu dekompoziciju koju nam donosi povrsina pragmatskog i egzegetskog metoda, bez dubine filozofije racionalne (umne) koncepcije prirodnog prava.

Drugo je pitanje, stepena ostvarenja svih Ijudskih prava, bez obzira kojoj "generaciji" pripadaju. U nekim oblastima Ijudska prava se vise i pravicnije ostvaruju u odnosu na druge, ali to je pitanje ostvarenja legaliteta Ijudskih prava, a ne njihovog kvalifikovanja u smislu izrecene hijerarhije.

Zar treba konstatovati: ekonomska i kulturna sfera covekove licnosti ne moze biti razdvojena od njegove gradjanske i politicke licnosti.

Celina prirodnog prava na svom horizontu ne poznaje generacijske podjele prava, vec utvrdjuje sva prirodna prava coveka kao univerzalna, nesamovoljna, stalna, umna i pravedna po sebi.

Zakljucujemo: Ljudska prava predstavljaju integritet svakog coveka kao dela prirode i pitanje stepena ostvarenja tih prava (jace, slabije ili neostvarenje) ne moze uticati na dekompoziciju recenog integriteta.

Pri tome, klasifikacije Ijudskih prava su moguce i potrebne - doktrinarne, hronoloske, edukativne, pa i prakticne, ali uvek u smislu njihovog parentelarnog i genusnog pojma, a ne u smislu hijerarhijske prednosti i vrednosti.

Heksagon Kopaonicke skole

U tom smislu i na toj postavci je zasnovan i Heksagon prirodnog prava u ovoj Skoli (zivot, sloboda, svojina, intelektualna kultura, pravda, pravna drzava), koji obuhvata citav do sada poznat traktat prirodnih prava coveka.

U njemu nema i ne moze biti nikakvog rangiranja ovih prava u smislu tri generacije Ijudskih prava.

Heksagon prirodnog prava predstavlja "ruzu vetrova" u kojoj se prepoznaju boje ove ili one parentele, dakle, posebnosti, ali istovremeno i jednake izvorne opstosti i iste i celovite pravne sudbine u sadasnjosti i buducnosti.

Ostvarenje i neostvarenje

Kada je rec o ostvarenju Ijudskih prava, namece se cinjenica: izmedju utvrdjenih Ijudskih prava u medjunarodnim konvencijama i opstim deklaracijama i fakta ostvarenja tih prava, postoji duboka nesaglasnost u sarenilu mnogih drzava koje su te konvencije prihvatile odnosno ratifikovale.

Ustvari, rec je o tome, da danas, zbog suverenosti drzava clanica, ne moze biti ustanovljen jedan siguran pravni mehanizam koji bi bio u stanju da na nacin nadnacionalnog organa izvrsava i sprovodi u zivot povredjena ili ugrozena Ijudska prava ili da "suvereno" kontrolise primenu tih prava u pojedinim zemljama.

Ipak, i u tom pogledu ucinjeno je dosta u odnosu na period pre UN. Dobro je znano, da postoji i funkcionise Komitet za Ijudska prava, Evropska komisija za Ijudska prava, Evropski sud za Ijudska prava i mnoge druge ustanove, ali sve to nije dovoljno da se Ijudska prava potpuno zastite u postupku njihovog ostvarenja.

Implementacije i internacionalizacija

Otuda, kod primene Ijudskih prava javlja se problem tzv. implementacije i problem odgovornosti drzave za povredu Ijudskih prava, na cemu se veoma dugo i ozbiljno radi u smislu odgovarajuce konvencije. U tom pogledu postoji i odgovarajuca literatura i komentari tekstova kao nacrta te odgovornosti.

Tako, s jedne strane, imamo internacionalizaciju Ijudskih prava prvenstveno na planu "slova zakona", i s druge strane, u velikoj meri nepostovanje tih prava u postupku ostvarenja i konkretne primene.

Taj odnos disproporcije izmedju usvojenog i izvrsenog, najslabija je tacka u celom sistemu Ijudskih prava.

Polazeci od realnog stanja stvari, ove konvencije cesto sadrze klauzule po kojima se drzava-potpisnica obavezuje da "preduzme korake i odgovarajuce mere" ili da fakultativno pristupi postovanju konvencija koja predvidjaju odgovarajuca Ijudska prava.

Prema tome, pitanje prakticne primene Ijudskih prava sa stanovista njihovog prostornog vazenja, u sustini se svodi na karakter konkretnog drzavno-pravnog poretka.

I tu vidim tri pravca primene ili neprimene (medjunarodno kodifikovanih i legitimnih Ijudskih prava).

Ekstremno siromastvo

U jednom znacajnom delu covecanstva nije moguce danas ostvarivati Ijudska prava zbog ekstremnog siromastva, zbog apsolutne bede koja cini atak na fizicku egzistenciju Ijudi,

Na osnovu jednog empirijskog utvrdjenja Medjunarodnog monetarnog fonda, rec je o 950 miliona Ijudi (slobodno recimo, jedna milijarda) koja zivi u uslovima apsolutne bede, gde se o dostojanstvu licnosti ne moze govoriti.

Ako se, dakle, podje od cinjenice da na nasoj planeti svakodnevno umire ogroman broj Ijudi i dece, zbog nedostatka hrane i osnovnih higijenskih uslova zivota i rada, onda ta humanitarna katastrofa ozbiljno dovodi i do katastrofalnog neostvarenja Ijudskih prava, i to u svakom pogledu: pocev od ekonomskih, socijalnih i kulturnih, sve do gradjanskih i politickih prava.

Antipravne drzave

U drugom, takodje, znacajnom delu covecanstva, koji nije na stupnju ekstremnog siromastva, Ijudska prava su uglavnom prihvacena putem pristupa njihovom medjunarodno kodifikovanom obliku, i prenesena u "slovo domaceg zakona". Tako, ovi pravni sistemi imaju legitimitet prihvacenih Ijudskih prava.

Ali, casa meda nikad ne ide sama. Tu je i ona druga, koja se ovde zove legalitet u primeni tih prava. I po tom kriterijumu se danas razlikuju pravne i nepravne drzave.

Oni pravni sistemi u kojima nadvladava culnost nad umnoscu prava i koje vladavinu prava zamenjuju vladavinom volje ili samovolje bilo kog "vlasnika vremena" - dakle, kada oportunost bilo koja: nacionalna, ideoloska, verska, klasna, zameni legalitet u primeni prava, i ta zamena se cini u tolikoj meri da ona postaje notorni drustveni fakt koji prelazi sve granice drustvene tolerancije, onda ostvarenje Ijudskih prava uzmice pred silom antiprava.

Kada, dakle, to prekomerno ostecenje (laesio enormis) izmedju fakta i prava i njegove primene, prekoraci granice drustvene tolerancije, onda dolazi do "pobune fakta protiv takvog prava".

Prema tome, proklamovana legitimna Ijudska prava i proklamovana vladavina prava, u hipotezi njihovog neostvarenja preko granice drustvene tolerancije, pretvara nacelo vladavine prava u hrast bez lisca i vrt bez vode zivota.

Pravne drzave

I najzad, treca grupa zemalja koja je svoje pravne i drustvene ustanove tako postavila i tako ih ostvaruje (sistemska i socijalna integracija) da se princip legitimiteta i legaliteta krece na stupnjevima drustvene tolerancije, Ijudska prava su ostvarena u onoj meri u kojoj to omogucuje svest i savest savremenog coveka.

Dakle, to su one zemlje za koje kazemo da su pravne drzave u smislu legitimiteta i legaliteta njihovog prava u granicama drustvene tolerancije. Sigurno je da tu ima nesto vise umnosti na racun culnosti. Ali, idealnog ostvarenja svih Ijudskih prava, zbog nesavrsenosti coveka kao dela prirode, nema niti ga moze biti, sve dok covek, kako kaze Ulpianus, ne sazna sve Ijudske i bozanske stvari, a to znaci dok ne sazna prirodu u celini i svrhu postojanja coveka kao dela te prirode.

Legitimitet i legalitet

U svakom slucaju neprimena, delimicna primena ili nepravicna primena ili zloupotreba Ijudskih prava u savremenom svetu, govori o veoma dubokoj rupturi koja razdvaja legitimitet Ijudskih prava od legaliteta u ostvarenju tih prava.

Velika kodifikacija Ijudskih prava ucinjena delatnoscu UN tokom druge polovine naseg veka predstavlja najveci kodeks Ijudskih prava (u odnosu na celokupnu proslost) i nadmoc umnosti nad culnoscu. Ili, drugim recima: ta kodifikacija znaci puni legitimitet prava u smislu racionalne ideje Prirodnog prava.

Ali, ona druga strana koja se zove legalitet u primeni, celu stvar dovodi u pitanje sa stanovista izlozene klasifikacije drzava.

Prema tome, duznost je nasa i individualna i opsta, i svekolika i sveta, da ucestvujemo u procesu priblizavanja legitimiteta prema legalitetu prava.

Ako to ne ucinimo, postojece kodifikacije Ijudskih prava ostace u istoriji zabelezene, ne samo kao iluzije i siromasno slovo zakona i spisak neostvarenih zelja, vec i kao cin skupne odgovornosti onih koji odlaze pred onima koji dolaze.

Komutativna i distributivna pravda

Ali, kako doci i kako krociti na zajednicki put legitimiteta i legaliteta Ijudskih prava.

Nikako pragmatski, a jos manje upotrebom bilo koje nadmoci culnosti. Dubina filozofije pravde koja stoji u drevnim temeljima umne koncepcije prirodnog prava, cini se, da predstavlja pouzdan i siguran putokaz.

Legalitet u primeni Ijudskih prava zahteva, dakle, primenu filozofije komutativne i distributivne pravde ciji je rodonacelnik Aristotel.

Pravda kao stozerna vrlina uvek pretpostavlja neku proporciju koja znaci jednakost odnosa u smislu komutativne i distributivne pravde.

Za nase pitanje, dakle, za pitanje kako postici legalitet u primeni Ijudskih prava, resenje se vidi u komutativnoj pravdi koja se zasniva na principu jednakog postupanja sa jednakim stvarima odnosno nejednakog postupanja sa nejednakim stvarima, srazmerno njihovoj nejednakosti. S druge strane, distributivna pravda koja se ostvaruje u odnosima izmedju zajednice i pojedinca, u sklopu sa komutativnom, stice se u ishodu pravde realizovanih Ijudskih prava.

Prema tome, tesko je ostvariti legalitet Ijudskih prava i pribliziti ga legitimitetu, bez filozofije prirodnog prava, pocev od Aristotela i pre njega, pa sve do danasnjeg pisanog i nepisanog prava UN.

Svako drugo pragmatsko i nefilozofsko postupanje u konceptu i ostvarenju Ijudskih prava, cini se, da nas vodi rezultatu kratkog efekta koji se gubi i u prostoru i u vremenu.

Sud i princip legaliteta

I sada dolazimo do sudije koji primenjuje pravo uopste i posebno Ijudska prava, u koneksitetu prirodnog i pozitivnog prava. 0 tome je bilo reci na proslogodisnjem zasedanju Skole koje je bilo posveceno velikoj temi "Sud i pravo". Ipak, neke markantne tacke ponovicu i ovom prilikom zbog aktuelnosti stvari.

Prethodno moramo konstatovati jednu nespornu cinjenicu. Prema nasem ustavnom sistemu, izricno stoji da ova drzava ispunjava u dobroj veri sve obaveze koje proizilaze iz medjunarodnih ugovora u kojima je ona strana ugovornica.

Medjutim, kao sto znate, te ustavne odredbe idu i dalje, sto je za nase pitanje od izuzetnog znacaja: medjunarodni ugovori koji su potvrdjeni i objavljeni u skladu sa Ustavom, kao i opsteprihvacena pravila medjunarodnog prava, sastavni su deo unutrasnjeg pravnog poretka.

To znaci da je sa gledista posmatranog pitanja, nase pozitivno pravo sastavljeno od: normi izvornog materijalnog prava, normi ratifikovanih i objavljenih medjunarodnih ugovora, i od opsteprihvacenih pravila medjunarodnog prava gde, takodje, imamo i pravila koja se odnose na Ijudska prava.

Kada se sud ili drugi organ u postupku primene prava uopste, a posebno Ijudskih prava, nade pred problemom primene pravednog ili nepravednog prava, onda se do pravde dolazi naucnom istinom teorije triparticije koju sam na proslogodisnjem zasedanju Kopaonicke skole postavio i pokusao da blize naucno odredim.

Gde je sudija danas u kontekstu i koneksitetu pozitivnog i prirodnog prava, posebno sa stanovista usvojene teorije triparticije.

Neka mi bude dozvoljeno, da i ovom prilikom ponovim reci sa proslogodisnjeg zasedanja ove Skole.

Ici sudiji, znaci ici pravdi

Kada smo svi deo i delo prirode, kada smo svi jednaki u dolasku i jednaki u odlasku, kome onda ici po pravdu.

Ici sudiji, znaci ici pravdi. U ovih pet antickih reci smestena je citava civilizacija prava i pravosudja. Iskazana je svrha prava i odredjen je polozaj sudije u ostvarenju te svrhe.

Sudije vrseci svoju duznost, izjasnjavaju se o zivotu i slobodama Ijudi i samim tim ucestvuju u upravljanju pravdom.

Vece duznosti od te nema.

Sudija, dakle, vise nego drugi, svojom savesnoscu, i svojom strucnoscu i svojom mudroscu primenjuje pravo tako da njegova rec (necu reci, ona svakodnevna, ali ona koja se odnosi na neke znacajne drustvene odnose) poput svete reci ostaje da prezivi ili ne prezivi svoje vreme. Za onu sudsku rec koja ce nadziveti svoje vreme, potrebno je, izmedju ostalog, i nezavisno sudstvo, o cemu je, takodje, bilo reci na proslogodisnjem zasedanju.

Ali, ako bih ovde stao, ta konstatacija ostala bi isuvise uopstena bez veceg prakticnog znacaja.

Teorija triparticije

Zato ponovo dolazimo do triparticije odnosa pozitivnog i prirodnog prava putem koje sud dolazi do pravednih resenja.

To je, kako vec znate, uzorni, supsidijarni i korektivni odnos prirodnog i pozitivnog prava, kojim sud pristupa resavanju konkretnih slucajeva.

Necu ponavljati celu teoriju triparticije. Ali, hocu da istaknem njen korektivni odnos, gde sudija putem interpretacije zakona dolazi do pravde.

Sud ce supsidijarno i neposredno primeniti pravila prirodnog prava (sudjenje po pravicnosti) u slucaju pravnih praznina. Medjutim, korektivni odnos izmedju pozitivnog i prirodnog prava podrazumeva da sud, ili primenjuje izvesne vanpravne norme jer ga sam zakon na to upucuje, ili sud do pravde dolazi putem interpretacije zakona (Radbruh).

Kada, dakle, sud pred sobom ima jednu nepodnosljivo nepravednu odredbu pozitivnog prava, on ce, primenom razlicitih metoda tumacenja, a posebno ciljnim tumacenjem, doci do pravednog resenja.

Pri tome, kada je rec o Ijudskim pravima, tesko je pretpostaviti slucaj, da ce sud biti u situaciji da primeni neku nepravednu normu pozitivnog prava, kada je pred njim i pravo i duznost da u ovoj oblasti postuje i prevashodno primenjuje pravila usvojenih, ratifikovanih i objavljenih konvencija. Odredbe tih konvencija su sigurno legitimne po karakteru predvidjenih Ijudskih prava, a s druge strane, one cine sastavni deo naseg pravnog poretka.

Sirina i legitimitet Ijudskih prava u ovim konvencijama je, toliki po svom obuhvatu i stepenu legitimiteta svih, pa i nas, da je prosto nemoguce primeniti neko "svoje" pravo, a da se time ne narusi strucnost i savest onoga koji to pravo primenjuje.

Jednako u jednakim slucajevima

Drugim recima, princip legitimiteta Ijudskih prava moze se pribliziti principu legaliteta na taj nacin sto ce se predvidjena Ijudska prava jednako primenjivati na jednake slucajeve.

Sudovi su duzni da sa vise paznje i energije u postupku primene pravila o Ijudskim pravima, imaju pred sobom i onaj deo pravnog poretka koji je sastavljen od normi usvojenih medjunarodnih konvencija.

Aktuelnost izbora

Kako postupiti po pravilu "jednako u jednakim slucajevima" u konfliktnoj situaciji nastaloj povodom novembarskih izbora za lokalne organe vlasti u Srbiji (1996) s obzirom da je cela materija, bar jednim delom, dobila mesto i na pozornici sudskog prava i pravde.

Pre svega, treba poci od legitimiteta i legaliteta onog Ijudskog prava koje se u Univerzalnoj deklaraciji o pravima coveka, zove pravo na slobodno glasanje. Naime, prema ovoj odredbi, ponovimo je jos jedanput, volja naroda je osnov drzavne vlasti. Ova volja treba da se izrazava na povremenim slobodnim izborima, ali putem i na nacin takvog postupka kojim se obezbedjuje sloboda glasanja.

Sigurno je, da pored ove opste norme koja je sastavni deo naseg zakonodavstva, postoje i druge konkretne norme kao izraz opstijih pravnih principa, koje obezbedjuju ovu i drugu slobodu Ijudi kao jedno od znacajnih Ijudskih prava. Prema tome, svakom sudu u ovoj materiji nije bilo tesko naci normu sa potrebnom dozom legitimiteta.

Medjutim, legalitet i ovde "hramlje" pred legitimitetom. Ali, bez obzira na mogucu spornost cinjenicnog stanja u pojedinim sudskim odlukama (pre pocetka mog izlaganja, Kolega Orlic, predsednik Udruzenja pravnika Srbije, obavestio vas je da je, Izvrsni odbor Udruzenja imenovao jednu ad hoc Komisiju sa zadatkom da u kratkom roku utvrdi relevantne cinjenice), postoje izvesne notorne cinjenice koje, per definitionem, ne treba dokazivati, a koje su izuzetno znacajne, pa u izvesnom smislu i dovoljne, za utvrdjenje zakljucka o validnosti konkretnog postupka u ostvarenju ovog Ijudskog prava.

Notorne cinjenice

Dozvolite da istaknem te notorne cinjenice: izbori o kojima je rec poceli su 3. novembra ove godine, a koliko znam (tesko je znati istinu zbog pristrasnosti medija), oni traju do danas.

Tom izbornom postupku, kojim se obezbedjuje "sloboda glasanja", evo, potrebno je 40 dana, i ko zna jos koliko je dana pred nama da bi doznali kako se ta sloboda zavrsila.

U toj neizvesnosti, na nekim mestima tzv. krugovi glasanja se multipliciraju do te mere, da sloboda glasanja gubi svoju kauzu i sustinsku dimenziju ovog Ijudskog prava.

Kao sledecu notornu cinjenicu, belezim stotine i stotine prigovora na sprovedeni izborni postupak. Bez obzira na titulare tih prigovora, vec sama njihova brojnost i nacin postupanja od strane nadleznih i nenadleznih, ocigledno ukazuje na okolnost da nije samo rec o propustu tehnicke organizacije izbora, vec i o povredi pravila demokratske procedure.

Savest i iskusenje

I sada dolazi za nas pravnike, za sudije, najbolnije pitanje: u tu politicku hrestomatiju "uvucen" je sud kao najvisa pravedna institucija sa posledicom da njegov autoritet bude doveden u pitanje ishodom borbe savesti i iskusenja koju svaki covek nosi u svom nesavrsenom bicu.

Pitam, zasto je sud uopste ovde neki sudionik? Moze li jedno sudsko vece prvostepenog suda, koje je potpuno izvan ove materije, na osnovu oskudnih i konfuznih propisa, da presudjuje i odlucuje tako ozbiljne stvari, da bi odredjena drustvena moc istakla takvu presudu kao dokaz svoga prava i svoje pravoljubivosti.

Nedovoljnost propisa

Sudska nadleznost, kao sto znate, ovde je ustanovljena odredbom jednog zakona koji ocigledno nije do kraja sagledao sve stvari i koji je jednostavno cutke presao preko svih relevantnih situacija. Taj zakon, cak nije toliko jasan da se ne zna u kom sudskom postupku se resavaju sporovi nastali podignutom zalbom zbog odbijanja prigovora od strane nadlezne izborne komisije, sto je od bitne vaznosti, izmedju ostalog, i sa stanovista upotrebe odgovarajucih pravnih lekova.

Saznajemo iz dnevne stampe da su neki sudovi ove stvari resavali u vanparnicnom postupku. Nema parnice! Mozda i tako moze, ali se pitam zasto se sud stavlja u pravno neregulisanu situaciju koja ga moze odvesti na polje izgubljenog autoriteta.

Nemojmo ovaj i ovakav teret dokazivanja (onus probandi) prebacivati na pleca suda koji je najsvetija ustanova uvek bila i ostala.

I zato predlazem da nase katedre, koje od sutra pocinju da rade, stave pod ozbiljnu strucnu i naucnu optiku da li uopste pro futuro sud treba da ovde ucestvuje. Ako treba, onda na osnovu minuciozne naucne i strucne argumentacije, treba predloziti tekst zakona koji bi celu ovu materiju regulisao saobrazno medjunarodnim standardima i pravilima demokratske procedure.

Ali, kada se sud vec nasao u situaciji da primenjuje ove sture i nejasne propise, trebalo je, kako je vec istaknuto, da pristupi interpretaciji tih propisa u kontekstu usvojenih i ratifikovanih medjunarodnih konvencija i standarda, kako bi primenio pravilo jednakog postupanja u jednakim slucajevima, sto je zahtev komutativne pravde.

Kako je sud postupio i kakve j'e presude doneo uglavnom znamo, bar u dispozitivu, a manje u pogledu obrazlozenja i relevantnog cinjenicnog stanja. I zbog toga, ne treba a priori uzeti da se nekome deli pravo, a da ne znamo fakta, jer je jos u rimskom pravu receno - do mihi facto, dabo tibi ius.

I upravo zbog toga, kako znate, Udruzenje pravnika Srbije je zamolilo nekolicinu svojih clanova da ucine, koliko je to moguce, uvid u cinjenicno stanje, kako bi se stekla potpunija slika o celoj stvari da bi se izrazilo strucno misljenje. Ta stvar je u toku, i ona ne treba da rad Kopaonicke skole stavi u stanje iscekivanja, jer tu, ocigledno, nije kraj sa stanovista struke i nauke.

Naucna i strucna sloboda

Kopaonicka skola, dakle, nezavisno od svega toga, i iznad toga, otvara najsiru raspravu o svim Ijudskim pravima, pa i o pravu slobodnog glasanja uopste, i posebno u sklopu aktuelnog problema izbora, ali uvek sa naucnom i strucnom argumentacijom i osecanjem samosvesne slobode, sto podrazumeva da je sloboda jednog, granica slobode drugog.

Ona je ta, koja ce svojom umnoscu, strucnoscu i naucnoscu zauzeti svoj stav o svim tim pitanjima. Sve ono sto nije naucni i strucni argument ne ulazi u anale ove Skole, a svaki vidik sa nekih metapravnih prostora moze biti predmet i paznje i postovanja, ali ne u smislu argumenta ove Skole. Ona se zasniva na samosvesnoj slobodi naucnog argumenta u integritetu filozofije pravde kao temelja i postojbine umne koncepcije prirodnog prava.

Vera u pravedno pravo

U tom smislu, a istim povodom, jedan broj kolega sudija (medju njima su i dugogodisnji odazvanici Kopaonicke skole) o ovoj stvari je javno izrekao svoju rec, koja je dosla kao izraz njihove savesti i strucnosti, a iznad svega kao vera u obnovu prava kao pravde, a ne prava kao neligitimne volje ili samovolje.

Polazeci od stanja naseg zakonodavstva u ovoj oblasti i uzimajuci u obzir i medjunarodne konvencije koje su postale sastavni deo naseg pravnog poretka, kolege sudije su u sustini izrazile svoj stav po kome do nastupelog drustvenog konflikta ne bi ni doslo da su nadlezni zvanicnici uzimali u obzir Poruke ove Skole koje se cine vec punih deset godina. I dalje, po mom osecanju, Kolege sudije su izrazile i stav da se nastupeli drustveni konflikt, takodje, moze resiti na idejama i porukama ove Skole.

To je njihov stav i svako u ovoj stvari stoji pred svojom savescu i sa svojim iskusenjem.

I zbog toga hocu narocito da podvucem: svaki akt neke formalizovane odluke koji bi eventualno bio donesen na stetu njihovog strucnog i moralnog integriteta, upravo bi dokazao da nismo stigli ni do predvorja pravne drzave, da nismo jos ni u cistilistu, kako bi rekao Dante.

Stalnost naucnog pogleda

U ovom delu zakljucujem: svaki, pa i ovaj aktuelni fakt, dobice naucni i strucni zivot u Kopaonickoj skoli prirodnog prava.

Isto onako, kao sto se vec godinama u Nemackoj, na najvisem naucnom i filozofskom stepenu, vode diskusije povodom odluke Vrhovnog suda Nemacke u poznatom slucaju berlinskih "cuvara zida". Naime, za vreme postojanja "zida" dva strazara Istocne Nemacke su ubila coveka koji je pokusao da predje zid (1984) verujuci da ide u neki drugi, za njega, bolji svet. Posle toga, doslo je drugo vreme koje je izbrisalo "zid" i ujedinilo dve Nemacke, i pomenuta dva "cuvara" bila su, posle osam godina osudjena na vremenske kazne zatvora i to u poslednjoj instanci od strane Vrhovnog suda Nemacke (1992). Ovaj slucaj je, kao sto cete videti, teorijski obrazlozen i detaljno iznesen za rad nase Pete katedre koja nosi naziv "Pravo na pravdu".

Kontinuitet - brojnost

A sada, dozvolite mi, da vam uputim neke misli o nasoj Skoli i njenoj buducnosti.

Ne znam nijednu ustanovu u poslednjih pola veka koja je pod ovim nasim sumornim nebom okupila hiljade Ijudi, razlicitih politickih ubedjenja kao sto je to ucinila Kopaonicka skola prirodnog prava.

Ucinila je ona to snagom i autoritetom uma, koji pravo ne vidi optikom volje ili samovolje vladajuce klase, vec koja pravo vidi kao nauku o dobrom i pravicnom.

Svako zasedanje ove Skole, sa svojim publikovanim recima i objavljenim knjigama, otvaralo je nove prozore na starom zdanju prirodnog prava.

Opus i biblioteka

Ove godine, nova cetiri toma sa preko cetiri hiljade stranica zaokruzilo je biblioteku ove Skole na 30 knjiga.

Okupljena oko Heksagona prirodnog prava (zivot, sloboda, svojina, intelektualna kultura, pravda i pravna drzava) ona danas predstavlja originerni Univerzitet Ijudskih prava u odnosu na druge narode sa mnogo vecom pravnickom i drugom kulturom.

Zbog ove originalnosti, znacajni strucnjaci-pravnici cak i sa drugih kontinenata dolaze da vide sta se to u ovoj i ovakvoj Srbiji gradi na planu opste kulture prava i danas aktuelnih Ijudskih prava.

Glas destruktivne culnosti

Ali, kao i uvek u istoriji ovoga naroda: sve sto vredi i moze da vredi, treba srusiti radi trenutne culnosti neke strasti ili vlasti i to na nacin koji nije bona fide.

Veliki narodi su veliki i po tome sto znaju da postuju svoju hijerarhiju vrednosti, sto svoja kulturna zdanja i kulturne velicine znaju da zastite od svake oluje, od svake agresije ovog ili onog "vlasnika vremena" koji samo sebe vidi na horizontu drustvenih zbivanja.

Naprotiv, oni drugi narodi, mali su i po tome, sto svoje kulturne vrednosti stavljaju na zrtvenik nasilja i jednoumlja.

Kao da im je neko sudbinsko prokletstvo nalozilo da se klanjaju pred kamenom antiprava, umesto pred spomenikom prava i pravde kao temeljne vrline covekove.

Na udaru s obe strane

Ne znam ni za jednu od ovih deset godina, a da nije pukao glas u javnosti kako se Kopaonicka skola nece odrzati. I tako svake godine, sve jacim tempom, da bi ove desete, taj glas dobio i organizovan napor da se srusi ova Skola.

Jednom s jedne, drugi put, s druge strane, kao na Pancicevom vrhu, gde se vetrovi susrecu.

Verovatno zbog toga, sto Kopaonicka skola nikome ne salje dnevne politicke brzojave, niti menja svoju odjecu prema mesecevom sjaju, kako to cine oni koji hoce da je ruse.

A njen stav je dobro poznat: ova Skola dolazi da vrati veru u pravo koje se nalazi u dubokoj krizi i to cini putem univerzalnih vrednosti filozofije prirodnog prava, od Aristotela i pre njega, do Kanta i posle njega, sve do danas kodifikovanih prava u okviru UN, a koja se, kao sto smo videli, nazivaju jos i imenom Ijudskih prava.

Svako ima pravo da cita ili ne cita opus ove Skole. To je njegovo Ijudsko pravo. Ali, ako ga vec ne cita, onda ne moze iz svog propustanja da stvara osnov za svoju mala fidei radnju - nemo auditur propriam turpitudinem alegans.

Zlo i lepota dobrog

Kopaonicka skola prirodnog prava, na svo zlo odgovara lepotom dobrog. I vise od toga: odgovara otvorenim vratima slobode naucne i strucne misli. Granice ovoj slobodi, nasa Skola, za razliku od drugih, nikada nije postavljala, niti ih danas postavlja. Samosvesna sloboda, (sloboda jednog granici se slobodom drugog), jedno je od prvih pravila skole prirodnog prava uopste, i to pravilo predsedava i u ovoj Skoli.

Prema tome, kada su neka Ijudska prava povredjena ili ugrozena, (ne samo pravo na zivot, vec isto tako i pravo na izrazavanje volje putem slobodnih izbora i drugih prava iz domena gradjanskih i politickih, socijalnih ili kulturnih prava) - onda je ova skola pravo mesto za argumentovanu naucnu i strucnu rec. Ona je pravo mesto i za sve protivnike Skole, koji bi trebalo da dodju, da nam ovde naucno iznesu svoje vidjenje. Time bi, nadam se, obogatili i umnozili nasu pravnu misao. U tom smislu ova Skola im urucuje javni i opsti poziv.

Buducnost Skole

Ako ova Skola nastavi da ide putem naucne argumentacije i putem filozofije pravde kao stozerne covekove vrline, i ako je takvu predamo nasim potomcima i oni dalje svojim potomcima, onda ce Kopaonicka skola prirodnog prava, doziveti stotu.

Desetogodisnje poruke i oglusenja

I da privodim kraju ovu uvodnu rec. Nadam se da ce ona naci mesto na nasim katedrama koje od sutra pocinju da rade po utvrdjenom i objavljenom rasporedu.

Ali, na samom kraju pokusacu da pridrzim vasu paznju jos koji trenutak, jer je u pitanju Desetogodisnja jubilarna nasa godina. Dozvolite mi, dakle, da vas podsetim na neke kljucne reci ove Skole u proteklim godinama, da ponovim te simbolicne reci koje su ovde bile svojevremeno argumentovane.

Godine 1990. na decembarskom zasedanju Kopaonicke skole u uvodnom izlaganju rekli smo da postoje tri zablude-prepreke ustanovljenju vladavine prava i konstitucije trzisno-ekonomskih odnosa (nacionalizam, drustvena ili drzavna svojina i pravna nesigurnost koja je dosegla do stepena notornog fakta). Tada, receno je, ako se ne oslobodimo ovih zabluda da cemo doziveti sudbinu robinzonskog polozaja. U to vreme nisam znao da ce Robinzon uskoro dobiti ime "Sankcije UN".

Godina 1991. - veliko svojinsko pitanje i konstatacija krize pravnog sistema, ali ne kao prazne reci ili figure, vec kao koherentne celine sa predlozima za izlazak iz krize. U protivnom, receno je, ako pravo biva ubijeno, onda pravnici nemaju sta vise da izgube. Vapaj za renesansom prava.

Godina 1992. - konstatacija da nam pravo ne sme biti objekt nekog sledeceg opita, vec povracaj u bastinu univerzalnih vrednosti. Apel Kopaonicke skole recima koje su tada glasile - pomocu prava ka pravdi kao potpunoj vrlini; vratimo se skoli prirodnog prava.

Godina 1993. - filozofija pravde i pravo koje sluzi ostvarenju pravde, ne moze se zaobici. Legitimno pravo i pravni poredak je, pre svega, izraz jedne kulture, a kultura se ne moze uciniti nevidljivom. Da je tako, svedocile su nam reci sa Besede na gori: ne moze se grad sakriti kad na gori stoji. A ovaj nas, na sazvezdu Raskom visoko na Gori stoji.

Godina 1994. - ustanovljen je Heksagon prirodnog prava (zivot, sloboda, svojina, intelektualna kultura, pravda, pravna drzava) sa recima cogito ergo sum - mislimo, dakle, postojimo.

Godina 1995. - organizacija rada prema Heksagonu sa temom "Sud i pravo". Empirijska i transcendentna svojstva prava ili izmedju culnosti i umnosti prava, sa Bogisicevom porukom: "Pravdi je nasilje najgori protivnik".

Produzenje Heksagona

I, evo nas danas na Desetoj godini opusa Kopaonicke skole, produzenja naseg Heksagona i prosirenja Ijudskih prava uopste. Ali, dodao bih, da smo i u ovom trenutku zajedno sa mislima, sa idejama Jovana Sterije Popovica, prvog profesora prirodnog prava u Srbiji. Kao sto je poznato, on se zalagao za kosmopolitsko prirodno pravo i u tom smislu govorio je o pravu svetskog gradjanstva kao obrascu o vecitom miru koji se u pesmama opisuje kao "zlatni vek".

I kao Sterija, i mi svi znamo, da ce pre ustanovljenja i ispunjenja svih prava Ijudi koja im po prirodi pripadaju, proteci stotine ili hiljade godina. Ali, taj veciti mir ili zlatni vek ostaje kao najlepsi zadatak za Ijudski rod.

I na samom kraju, dozvolite mi da vam uputim reci dobre volje: Prolongatio vitae universitas iuris naturalis Copaonici.

 

back to top