1999

MOC PRIRODNOG PRAVA

Uvodna usmena rec koju je autor odrzao na Dvanaestom susretu Kopaonicke skole prirodnog prava kojije bio posvecen temi "MOC I NEMOC PRAVA" u okviru stalnog naslova skole "Pravda i pravo" koji je odrzan 13-17. decembra 1999. godine. Predmet ovog Susreta cinili su referati pripremljeni za 1998. godinu, jer se Susret te godine nije odrzao iz razloga koji su u ovoj knjizi istaknuti pod naslovom "Umesto uvodne reci" za 1998. godinu.

Na ovom simpozijumu podneseno je 328 referata rasporedjenih u 6 tematskih oblasti (katedri) Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na zivot (zivot, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (krivicno-pravna i procesna zastita licnosti, sloboda licnosti, upravno-pravna zastita slobode, pravo i tehnolohija); III. Pravo na imovinu (svojina, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosli, ugovor, steta, osiguranje, bankarski poslovi, privredna drustva, privredni ugovori, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu ivorevinu; V. Pravo na pravdu (sud u koneksitetu pravde - ustavno sudstvo, sudska praksa i uloga suda, arbitraze, medjunarodni odnosi i pravda - elementi inostranosti, pravo Evropske Unije, medjunarodni aspekti vodnog prava); VI. Pravo na pravnu drzavu.

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan (sa oznacenjem medjunaslova) i publikovan u casopisu "Pravni zivot", br. 1-2. iz 2000.godine.

Postovane kolege,

Uglednici Kopaonicke skole prirodnog prava,

Glasnici pravednog prava,

Dame i Gospodo,

Covek je rodjen slobodan, a svuda je u okovima. Prirodno pravo, zasnovano na autoritetu razvijenog razuma i zajednicke umnosti, obezbedjuje mu racionalnu slobodu u svim oblicima njegovog socijabiliteta.

Okove mu donosi pozitivno pravo i to ono koje je zasnovano na volji, samovolji i nasilju jednih u odnosu na druge. Okove mu skida ono pravo koje je zasnovano na paradigmi prirodne i socijalne pravde.

Proizilazi: datost pravednog prava ne razdvaja, vec spaja. lako prirodno pravo nije nigde i nikada bilo postavljeno kao celovit sistem koji bi se primenjivao po metodu pozitivnog prava, ipak prirodno pravo svuda i svagda delovalo je i deluje kao neka vrsta modela ili uzorka, kao kriterijum za ocenu pozitivnog prava u smislu njegovih dobrih ili manje dobrih ili rdjavih resenja.

Ta stalna terapija svedoci o tome da se pozitivno pravo ponasa kao hronicni bolesnik u odnosu na uzorne, opste i apriorne ustanove prirodnog prava. Postoje, dakle, neka visa nacela po kojima se i sami zakoni upravljaju.

Snagom i autoritetom uma, moguca razdvojenost ova dva stabla, ne vodi, ili ne bi trebalo da vodi, u antagonizam, vec u kompoziciju transcendentnog i empirijskog svojstva prava u kojoj racionalna i umna priroda gradi evoluciju prava u smislu njegove pravednosti, opstosti i nadnacionalnosti.

Postovane Kolege, samo princip umnosti, ali ne i culnosti, moze nas suociti sa notornim faktorom da su svi Ijudi deo i delo prirode i da oni u osnovi imaju ista prirodna prava, pre svega, pravo na zivot i pravo na slobodu, bez obzira na sve razlike koje postoje u fizickim i umnim svojstvima Ijudi, njihovim asocijacijama i sirim zajednicama, sve do drzavnih asocijacija.

Ali, sve te razlike gube se pred dostojanstvom coveka, a nase dostojanstvo sastoji se u misli, a ne u prostoru i fizickom trajanju koje nismo kadri da ispunimo. I po tome, prostorom vasiona me obuhvata i guta kao jednu tacku, mislju ja obuhvatam nju - prepoznajete reci Paskalove.

Podsecanja

Kako je nas prosli cas ovde odrzan pre pune dve godine, i kako u ovoj punoj i prelepoj dvorani ima i onih kolega koji su mozda prvi put sa nama, ili onih odanih ucesnika Kopaonicke skole koji nisu ovde bili u decembru 1997. godine, iz svih tih razloga, zamolicu vas za trenutak paznje da, u kratkim crtama, osvezimo znanja koja su ovde sticana za ovih jedanaest godina, a to sve sa zeljom da bi bolje razumeli ono sto hocu danas da izlozim vasoj paznji, a narocito da postavim skicu za jednu teoriju, usudjujem se da je nazovem teorijom tolerancije, ili prakticno, pravo na toleranciju.

Razvoj filozofije prirodnog prava

Kao sto se secate, rekli smo, da ideja prirodnog prava ima svoj koren u antickoj grckoj filozofiji, u vremenu pre Aristotela, jos u radovima grckih sofista (peto stolece stare ere), i da se odatle, dobrim delom prosirila na rimsku stoicku skolu koja je moralne vrednosti stavljala iznad svih drugih vrednosti. Otuda, i one poznate tri zapovesti prava sa kojima pocinju Digesta: posteno ziveti, drugoga ne vredjati i svakome dati ono sto mu pripada (honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere).

Shvatanje prirodnog prava izrazeno u antickoj grckoj i rimskoj filozofiji i etici, posluzilo je kao temelj za dalji razvoj filozofije prirodnog prava, i to, najpre, u dva pravca: teoloska interpretacija, narocito u smislu Tomisticke doktrine srednjevekovne sholastike, i interpretacija koja prirodno pravo odvaja od teologije (laicizacija prirodnog prava) i svodi ga na racionalno objasnjenje. Tu smo, kao sto se secate, istakli teoriju koju je u 17. veku postavio Hugo Grocijus.

U okviru racionalne koncepcije prirodnog prava, javljaju se opet dva osnovna pravca: jedan pravac koji prirodno pravo svodi na biolosko-racionalno objasnjenje, i drugi, koji prirodno pravo objasnjava iskljucivo autoritetom uma, zbog cega se i naziva cisto racionalno ili umno objasnjenje prirodnog prava.

Biolosko-racionalna doktrina pocev od 17. veka, i pored razlicitosti misljenja pripadnika ove doktrine, ispoljila je zajednicki imenitelj: prirodno pravo se objasnjava povezanoscu covekovog odredjenog bioloskog svojstva sa njegovim umom.

Ta svojstva su ili coveciji nagon drustvenosti (Hugo Grocijus), ili nagon samoodrzanja (Tomas Hobs), stanje bespomocnosti (Pufendorf), ili jedno imanentno svojstvo coveka, teznja za zivotom koje je dirigovano njegovim umom (Tomazius), ili covekovo osecanje pravde (Spenser), ili najzad, jedna koherentna teorija biolosko-umnog pravca u 19. veku (Henri Ahrens).

Evolucijom ove doktrine, teorija prirodnog prava je dosla do cisto racionalne koncepcije po kojoj je razum (Ijudski um) izvor ukupnog saznanja, sto je proizilazilo iz opste filozofije racionalizma 17. veka, kojoj predsedava Rene Dekart sa svojom sintagmom - cogito, ergo sum (mislim, dakle postojim). Ovaj pravac ce dalje sublimirati u 18. veku, u filozofiji Kanta, koja je do danas u sustini ostala jedan od glavnih izvora objasnjenja prirodnog prava.

Putem teorije saznanja, koja se prostire na culnu oblast (empirijsko saznanje) i neculnu oblast (transcendentno saznanje) doslo se do filozofske sinteze o cistom umu - pomocu culnosti predmeti nam bivaju dati, a razumom se zamisljaju. Moralni i zakonski imperativi proizilaze iz uma iz cega sledi zakljucak da je um zakonodavac prirodnog prava, po cemu se, prema ovoj filozofiji, ovo pravo i naziva umnim prirodnim pravom.

Filozofija kantizma, kao sto je dobro znano, dozivela je u daljoj evoluciji ili osporavanja ili modifikacije u obliku neokantizma, narocito od strane odredjenih predstavnika klasicne idealisticke filozofije (Fihte) po kojima se pravo izvodi iz apsolutne stvarnosti (apsolutno Ja), jer umno bice moze donositi odluke samo ako je slobodno i to u smislu racionalne slobode koja slobodu jednog ogranicava slobodom drugog.

Kada je rec o slobodi, doci ce Hegel da postavi sintagmu: sfera prava je sfera slobode, dodajuci "u okviru istorijske nuznosti". Karakter prava, dakle, ima umnu i istorijsku nuznost i zato ono predstavlja opstanak apsolutnog pojma samosvesne slobode. Na samom pocetku, pre vise godina, nasa Skola je postavila i kriterijume koji nam govore o odnosu prirodnog prava i marksisticke teorije drustva.

Na osnovu ovoga, zakljucili smo, da pored prava koje je izraz organizovane volje Ijudi u vidu pozitivnog prava, postoje i neka nacela po kojima se upravlja i samo pozitivno pravo. Ta nacela su opsta, autonomna, pravedna po sebi, svojstvena svim Ijudima kao bicima prirode i ona cine ono sto nazivamo prirodnim pravom.

Medju razlicitim interpretacijama prirodnog prava, prevagu smo dali racionalnoj (umnoj) koncepciji prirodnog prava, koja je i danas inspirisala brojne medjunarodne konvencije i opste deklaracije o pravima coveka. Zakljucili smo, takodje, da svako pozitivno pravo predstavlja dvojstvo elemenata - umnosti i culnosti, saobrazno Kantovoj filozofiji o transcendentnom i empirijskom saznanju. Veca kolicina umnosti priblizava pozitivno pravo prirodnom, i obrnuto, prisustvo veceg stepena culnosti udaljuje polje pozitivnog prava od vizije prirodnog prava.

Normativni deo

Sa ovom velikom filozofskom evolucijom, uporedo je, ali u mnogo manjoj meri, isao i jedan normativni deo prirodnih prava ispoljen u opstim poveljama i deklaracijama. Pre svih, mislim na francusku Deklaraciju prava coveka i gradjanina iz 1789. godine.

Te deklaracije i povelje uglavnom su predvidjale ona prava koja bi mi danas nazvali klasicnim politickim i gradjanskim pravima (zivot, sloboda, svojina, jednakost), dok su ekonomska i socijalna prava (npr. pravo na rad, odgovarajuci zivotni standard, osnovno obrazovanje, ucestvovanje u kulturnom zivotu) bila uglavnom izvan regulisanja pomenutih konvencija i povelja.

Sva ta prava i mnoga druga, kao sto smo imali prilike da ovde cujemo, dozivela su fazu skoro potpune kodifikacije posle Drugog svetskog rata u dokumentima Ujedinjenih nacija. U svakom slucaju, to je najveca kodifikacija prava coveka u istoriji civilizacije do danas.

To je pre svih i iznad svih Univerzalna deklaracija o pravima coveka iz 1948. godine, koja polazi od racionalne koncepcije prirodnog prava - da su svi Ijudi obdareni razumom i svescu, jednaki u dolasku na ovaj svet i jednaki u dostojanstvu i pravima. Ova deklaracija, pored klasicnih gradjanskih i politickih prava, predvidja i citav niz socijalnih i kulturnih prava. Na osnovu ove deklaracije usledile su mnoge druge konvencije i deklaracije, tako da danas ta kodifikacija predstavlja ogroman pravnicki svet koji nije ogranicen metodom numerus clausus, vec je to jedna otvorena lista u kojoj uvek ima slobodnih mesta.

Klasifikacije

U tom svetlu, izlagali smo i razlicite teorije o klasifikaciji prirodnih prava (Ijudskih prava) i izneli kriticke opaske tzv. generacijske podjele Ijudskih prava koja nam dolazi iz anglo-saksonskog podrucja. Nas zakljucak je ovde bio, da postoji integritet Ijudskih prava i u tom smislu ustanovili smo Heksagon Kopaonicke skole, danas poznat na sirim meridijanima pravnickog sveta: pravo na zivot, slobodu, svojinu, intelektualnu kulturu, pravdu i pravnu drzavu.

Sudbinsko pitanje

Medjutim, ono sto hocu narocito da podvucem, to je konstatacija ove Skole da izmedju ostvarenja i neostvarenja kodifikovanih prirodnih prava postoji pakao razdora i da je to sudbinsko pitanje nase pravnicke, moralne i svake druge civilizacije.

Tako, zakljucili smo, da kodifikacija Ijudskih prava, s jedne strane, predstavlja velicanstvenu misaonu zgradu savremenog coveka, ali istovremeno i gazenje tih prava, i varvarski nacin unistavanja te i takve zgrade.

U tom smislu, izveli smo jednu tipologiju: jedna milijarda Ijudi zivi u ekstremnom siromastvu i umire od gladi - tu Ijudska prava dozivljavaju sudbinu reke ponornice. Druge milijarde Ijudi zive u antipravnim drzavama u kojima su mnoga od ovih prava implementirana u domace zakonodavstvo, ali se ona ili grubo gaze ili se ne ostvaruju u meri potrebne tolerancije - tu Ijudska prava dozivljavaju sudbinu mutne reke. I najzad, konstatovali smo da se samo u jednom manjem delu sveta Ijudska prava ostvaruju u granicama drustvene tolerancije.

Terminologija i zloupotreba Ijudskih prava

Posebno bih hteo da vam vratim paznju na jedno terminolosko pitanje koje smo ovde pre nekoliko godina apsolvirali.

Naime, u opstoj i strucnoj javnosti posle Drugog svetskog rata, za prirodna prava coveka, u upotrebi je naziv "ljudska prava", koji je u velikoj upotrebi, ali u jos vecoj zloupotrebi. Ovde smo bili izneli i teoriju zloupotrebe Ijudskih prava koja postoji kada se ona vrse protivno svrsi zbog koje su ustanovljena ili sa simulovanom namerom da se ona postuju, a ustvari je disimulovan motiv da se ona gaze - objektivno i subjektivno shvatanje zloupotrebe Ijudskih prava.

Medjutim, izraz "prava coveka" je prethodio izrazu "ljudska prava" kroz istoriju i danas je u upotrebi u mnogim sredinama. Zakljucili smo, da je filozofija prirodnog prava zajednicka i jednom i drugom izrazu. Jer, nema teorije Ijudskih prava ni teorije prava coveka, bez teorije prirodnog prava. To je jedna pojmovna celina, jedno stablo koje se zove prirodno pravo i ono je genusni pojam za Ijudska prava ili prava coveka. Svaka doktrina i svaka praksa Ijudskih prava ili prava coveka, mora biti utemeljena na riznici prirodnog prava i to onog koji svoj izvor nalazi u Ijudskom razumu.

Zakljucak je nas bio da treba zadrzati drevni ali uvek aktuelni sveobuhvatni misaoni princip prava koje se zove prirodno pravo. Doduse, nema naucnog razloga da se upotrebljavaju sva tri izraza i ova Skola ih upotrebljava, ali pri saznanju da je prirodno pravo genusni pojam i u filozofskom smislu najvise opravdan naziv, pa se ova Skola upravo i zove po tom nazivu.

Trostruki odnos

I jos jedno podsecanje. Ova Skola je postavila i obrazlozila teoriju triparticije koja se tice odnosa prirodnog i pozitivnog prava. Prirodno pravo moze biti uzorno i trebalo bi sto vise da bude uzorno pozitivnom pravu. Prirodno pravo je cesto supsidijarni ali neposredni izvor prava. Najzad, odnos izmedju prirodnog i pozitivnog prava moze biti i korektivni u tom smislu sto se interpretacija normi pozitivnog prava treba da vrsi u kontekstu prirodno-pravnih kategorija koje su pravedne per se. S tim u vezi je ova Skola, narocito kod supsidijarnog i korektivnog odnosa iznela obrazlozenu tezu o sudijskoj nezavisnosti i u tom smislu postavila je zakon 12 tablica sudijske nezavisnosti.

Zivotopis

To su nekoliko markantnih tacki nase Skole za ovih desetak godina koje su nas ovde okupljale i koje su bile stalne inspiracije naseg radja. Sva ova i mnoga druga pitanja za proteklih jedanaest godina, a poslednjih pet ili sest godina, odvijala su se pod opstom temom "pravda i pravo" i konkretno: pravda i postojece pravo (1994), sud i pravo (1995), postojece i buduce pravo (1996), pravo i stvarnost (1997), i evo danas posle pauze 1998. godine, tema je moc i nemoc prava (1999).

To bi bio mali podsetnik (ed memoar) sa proslog i sa proslih casova. To je mali curiculum vitae Skole, a onaj opsirniji, a to znaci izvorni, nalazi se u 36 tomova biblioteke ove Skole koja je predata najsiroj pravnickoj i drugoj javnosti.

Sa stanovista danasnjeg Dvanaestog casa, koji za sobom broji dvanaest godina, i tri puta po dvanaest tomova pisanog teksta skoro hiljadu autora domacih i inostranih gotovo iz svih zemalja sveta - Kopaonicka skola, nalazeci se pod svodom prirodnog prava racionalnog smera, svojim dosadasnjim delom, postavila je granicu koja deli polje prava od pustinje neprava. Na taj nacin, ona se sadrzinski i naucno zastitila od svake metapravne i dnevno politicke agresije koja na polju drustvenog zbivanja vidi samo sebe i svoje interese.

Locus communis resistentiae

Kopaonicka skola prirodnog prava danas je mesto na kome se sfera prava shvata i naucno obrazlaze kao sfera samosvesne slobode, mesto na kome se utvrdjuje zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo i to putem aksioma komutativne i distributivne pravde. A ne putem formule mnogih detentora vlasti koja glasi: drzava je aparat za fizicko nasilje, a pravo je samo instrument volje vladajuce klase.

Ta formula, teorijski (ponavljam, teorijski) nije prezivela ni zivot jednog stogodisnjaka, ali prakticno (ponavljam, prakticno), u ovom ili onom vidu, ona je i danas na sceni u velikom delu sveta, i to, samo ponegde, jos kao matica, a mnogo vise kao matrica, sto je u sustini, ista stvar. Dojucerasnja kritika matice ove formule, postaje danas matrica tih kriticara.

Kao takva, Kopaonicka skola danas u svetu paklene nesloge, vladavine antiprava i carstva nasilja kao opozicije umnosti, predstavlja samo jednu slamku, ali slamku koja misli. A misao je onaj deo covekove licnosti koji nadzivljuje telo i fiziku sile.

I po tome: naucna misao Kopaonicke skole nije mogla biti ubijena akumuliranom energijom strane sile iz vazduha, bas kao sto na zemlji nije mogla biti ubijena domacom destrukcijom sa obe strane ujedinjenog nerazuma.

Ogoljena culnost ili bezumnost

Dva zla, a jedan motiv: ugasiti svetlost, prekinuti dan. Jer, u tmini "junaci" se bolje junace, a u mracnim oblacima bombasi se lakse dokazuju. Tako traje trka usmrcenja, takmicenje nerazuma.

U tom kosmaru, svaka strana kaze da je dobila. Kopaonicka skola sa ovog vrha bombama narusene prirode, sa porusenog Pancicevog vrha, upucuje pitanje: ako ste dobili, ko je izgubio. Na cijem gubitku je sagradjen vas dobitak.

Ishodiste

Odgovor je tu, tragican epilog je jasan: pir nerazuma odneo je trogodisnju Milicu, Anu Frank svih milica i mirjana i miroljuba i svih koji mir Ijube. Njihovo prirodno pravo na zivot i slobodu uskratili su posredno ili neposredno svi oni koji su od iste prirode dobili to isto pravo.

Licemerje

Tragicna greska koja se licemerno naziva "kolateralnom stetom" ustvari je agresivno neznanje kao proizvod diskriminacije Ijudi po rodjenju ili njihovom ubedjenju, neznanje koje smatra da je svemocno na osnovu cega daje sebi pravo da usmrcuje.

Ekvivalencija nasilja

Tako, opsesija ideoloske dogme sa svojom tzv. teorijom ogranicenog suvereniteta dobila je svoju sestru Simetriju u tzv. zastiti Ijudskih prava Otvorenog drustva. Rezultat je isti: nasrtaj na prirodno pravo coveka, pravo na zivot i pravo na slobodu.

Tehnika je sledeca: jedna povredja Ijudskih prava "leci" se drugom povredom tih prava. Jedno ubistvo motiv je i "opravdanje" drugog ubistva i tako u nedogled. Cist sistem taliona, odmazde, svojstven primitivnom pravu iz perioda svakog stupnja divljastva.

Tri stupnja kulture

Ova Skola je upravo u tom smislu i oznacila tri epohe u razvoju prava:

• ako je pravo u svom prvobitnom izvoru, noseno principom odmazde, naredjivalo cini zlo;

• ako je pravo sledece epohe, vodjeno principom hriscanske civilizacije, naredjivalo ne ucini zlo;

onda pravo naseg vremena, nadahnuto autoritetom uma prirodnog prava, danas kodifikovano u medjunarodne standarde Ijudskih prava, cini zacetak trece epohe koja naredjuje ucini dobro.

Te sintagme: ucini zlo, ne ucini zlo, ucini dobro - tri su stupnja opste kulture, tri su stupnja kulture prava i njegove zakonitosti. One grade moralnu triparticiju prava.

Cmi oblaci

Polazeci od ove tipologije, na mnogim meridijanima ovoga sveta, kao da se pravo vraca svom primitivnom izvoru - ucini zlo. Prema opusu Kopaonicke skole, ovi crni oblaci koji prete da nam zarobe trecu epohu prava koja naredjuje ucini dobro, mogu se izbeci samo vecim dejstvom organizovane umnosti u smislu zastite i postovanja osnovnih prirodnih prava coveka, sto je trajna inspiracija ove Skole.

Nemoc pozitivnog prava

Vratimo se nasoj temi Moc i nemoc prava. Nemoc je na strani pozitivnog prava i to onog koji je plod volje, samovolje i nasilja jednih u odnosu na druge. Razume se, nemoc u smislu kulture prava, a ne u smislu nasilja kao metoda antiprava. Moc je na strani prirodnog prava. I cela stvar je u tome, koliko je jedna zajednica u mogucnosti i spremnosti da u vecem delu svog pozitivnog prava akceptira moc prirodnog prava. To zavisi od "istorijske nuznosti" odgovarajuce zajednice, od njenih atributa opste i pravne kulture. Jer, svako pozitivno pravo, kao empirijska stvarnost i relativna datost, predstavlja izraz presudnih determinanti koje dolaze iz metapravnih podrucja: stepen filozofske pro-svecenosti, moralna zasnovanost, ekonomska konstitucija, politicka emancipacija, tradicija opstih pravila ponasanja, tehnicka civilizacija.

Sve te determinante slivaju se u jednu sintezu i cine "istorijsku nuznost" odredjene drustvene i drzavne asocijacije. I po tome: fenomen prava nosi onaj legitimitet i legalitet koji odgovara konkretnom stupnju opste kulture.

Prema tome, atribut nemoci vezuje se samo za pozitivno, ali ne i za prirodno pravo. Ovo pravo prati intelektualna i filozofska moc, koja, kao autonomna, univerzalna i pravedna po sebi, stoji uvek iznad pozitivnog prava.

Moc prirodnog prava

Otuda, moc prirodnog prava ogleda se u sledecoj datosti:

Prirodno pravo poseduje moc da nam obezbedi sferu prava kao sferu samosvesne slobode.
Prirodno pravo poseduje moc da bude univerzalno, sveljudsko, nadnacionalno. Prirodno pravo poseduje moc da nam pravo vrati pravdi, jer pravo potice od pravde kao od svoje majke.
Prirodno pravo je u stanju moci da nam postavi temelje za pravnu drzavu. Prirodno pravo poseduje moc da nam obezbedi i razvije ekolosku etiku kao neophodnost ocuvanja zivota na nasoj planeti.
Prirodno pravo poseduje moc da nas uvede u prostore demokratske kulture i ostvari pravo na toleranciju.

Koegzistencija sloboda

Sfera racionalne slobode pretpostavlja da se zivot covekov odvija u zajednici i da svaki covek, po prirodnom zakonu, ima pravo da zivi u zajednici. To je posledica njegovog socijalnog nagona koji proizilazi iz njegovog bioloskog svojstva. Samim tim sto zivi u zajednici, covekova sloboda je ogranicena slobodom drugih, ogranicena je koegzistencijom sloboda.

Slobodu, dakle, treba shvatiti kao mogucnost da se cini sve ono sto ne skodi drugome, a to znaci da su granice vrsenja prirodnih prava odredjene granicama tih istih prava koja poseduju drugi Ijudi.

Ako ih zakon postavi na receni nacin, onda on predstavlja opstanak racionalne slobode kao prirodnog svojstva svakog coveka. U suprotnom, zakon bi bio izraz nasilnicke vlasti, motivisan nekim nelegitimnim interesom (razne vrste diskriminacija) sto je suprotno ideji i filozofiji prirodnog prava. Prema tome, sfera prava jeste sfera slobode, ali one slobode koja je u medjuzavisnom odnosu sa slobodom drugih. Pravda se ovde postize proporcijom sloboda.

Polazeci od ovako definisane slobode kao vecite Ijudske teznje, polazeci, dakle, od samosvesne slobode kao racionalne simetrije sloboda, utvrdjujemo pravilo: nema slobode pod nasiljem i nema slobode bez odgovornosti. To su dve tacke koje odredjuju polje slobode u njegovom racionalnom znacenju. Nasilje kao tudja prinudna samovolja antipod je slobodi. Bezgranicna sloboda antipod je drustvenoj grupi - apsolutna sloboda pretvara coveka u robinzona. Shvacena u racionalnom smislu sloboda je, dakle, nerazdvojna od odgovornosti.

Sve slobode prirodno pravo okuplja u svoj kodeks sloboda, ali uvek kao racionalne pojave. Svojinska i ugovorna sloboda dve su bitne slobode. Svojinska sloboda je deo opste slobode kao prirodnog prava coveka. Kao takva svojinska sloboda deli sudbinu opste slobode u tom smislu sto je i ona samosvesna, racionalna, dakle, ogranicena svojinskom slobodom drugih. Ona uvek znaci uzajamno priznavanje.

Prema prirodnom pravu, svojinske razlike mogu biti zasnovane i odrzavane samo na zajednickoj koristi, a ne na stetu i diskriminaciju drugog. Sve sto je izvan ove odredbe cini da svojinska sloboda nije vise u okvirima racionalne doktrine prirodnog prava.

U slucaju velike disproporcije i velikih drustvenih razlika, svojinska sloboda nije vise prirodno pravo, vec je plod nepravednog i nelegitimnog prava. Tada, postavlja se kljucno pitanje: revolucija ili evolucija.

Sledeci koncepciju racionalnog prirodnog prava, svako nasilje (revolucija) apsolutno je iskljuceno jer su nasilje i revolucija izraz culnosti, a prirodno pravo je izraz umnosti prava. Polje svojinske slobode, opsta samosvesna sloboda podrazumeva i ugovornu slobodu titulara sloboda i tu se granica autonomije volje postavlja ustanovom javnog poretka koja predstavlja imperativni izraz odredjenih opstih interesa.

Zajednicke tacke Ijudskosti

Iz samog pojma, karaktera i izvora prirodnog prava, proizilazi njegovo svojstvo da je ono univerzalno, sveljudsko, bez obzira na nacionalnost i rasu, posto su svi Ijudi pred prirodom jednaki. S toga, prirodno pravo nije ni nacionalno ni klasno, vec je nadpozitivno, primarno i originerno. Naprotiv, pozitivno pravo je neopste. Ono je parcijalno u odnosu na opstost ovoga sveta. Zato je ili nacionalno ili korporativno, u svakom slucaju nije univerzalno.

Jos je Ulpianus rekao da je prirodno pravo ono koje kod svih Ijudi ima istu snagu. U tom smislu, Sterija Popovic kaze da prirodno pravo nije delimicno ni proizvoljno, nego je opste i nepromenljivo, srazmerno je shvatanju svakog naroda i svakog coveka kao moralno-umnog stvorenja, a pozitivnom zakonu sluzi kao obrazac.

Upravo na toj intenciji zajednickih svojstava prirodnog prava, ono je u proslosti a narocito danas (Ijudska prava) izgradjivano kao univerzalno i nedeljivo pravo zasnovano na priznanju urodjenog dostojanstva i jednakih i neotudjivih prava svih clanova Ijudske porodice. Tako je danas nastao pojam univerzalnosti prava coveka (Ijudskih prava) tacnije, prirodnog prava, iza koga stoji pravna i filozofska civilizacija od antickih vremena sve do danas.

Univerzalnost prirodnog prava nasla je mesta u Univerzalnoj deklaraciji o pravima coveka iz 1948. godine, zasnovana na racionalnoj koncepciji prirodnog prava, koja je utvrdila i prosirila covekova prirodna prava i doprinela teznji da se u ovoj oblasti pronadju zajednicke tacke razuma jednog nadnacionalnog prava koje bi demantovalo tvrdnju da su tri stupnja medju uporednicima dovoljna da poruse celo pravosudje (Paskal).

Opsta deklaracija o pravima coveka sadrzi, pre svega, odredbu prema kojoj svako ima pravo na zivot, slobodu, a zatim sva ona prava koja se danas zovu politickim i gradjanskim pravima, a zatim, niz ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava zajednickih za sve Ijude sveta.

Sto se tice problema ostvarenja odnosno neostvarenja tih prava, recimo jos jednom, da taj odnos disproporcije izmedju kodifikovanih Ijudskih prava i njihovog neostvarenja, danas je najslabija tacka u celom sistemu Ijudskih prava.

Pravda kao izvoriste prava

Pravda se nalazi u samim temeljima Skole prirodnog prava, pravda komutativna i pravda distributivna. Pravo treba da ostvaruje jednakost odnosa na etickom principu jednakog postupanja sa jednakim stvarima i nejednakog postupanja sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti - komutativna pravda. Ali, to postupanje biva tako da ova aritmeticka proporcija podrazumeva i svoju korekturu geometrijske proporcije u vidu distributivne pravde koja uzima u obzir osobenost licnosti, uvazava njenu vrednost ili zaslugu, prihvata njena relevantna svojstva i na taj nacin postize izjednacavanje.

Obe proporcije cine kompoziciju pravde. Zato se i kaze od strane Stoicara da pravo potice od pravde, kao od svoje majke. Kada se pravo shvati i ostvari u kompoziciji pravde, tada pravo postaje legitimno u svom izvoru i legalno u svojoj primeni.

Pitanje koje teorija pravde stavlja u centar zbivanja, kada je rec o pravednom ili nepravednom zakonu, glasi: pokornost nepravednom zakonu ili odziv pravdi i savesti. Dilema je stara, ali uvek ziva. Ustvari, to je Sokratovo pitanje koji je bolje prosao pred sudom istorije nego pred sudom atinske demokratije. U susti-ni, to je pitanje gradjanske neposlusnosti protiv nepravednih zakona. O tome je u ovoj Skoli bilo dosta reci, narocito kod izlaganja teorije Gustava Radbruha i teorije Dzona Rolsa, pa se ovom prilikom necemo vise zadrzavati na tim mestima.

Atribut pravne drzave

Kada se podje od univerzalnih i stalnih Ijudskih vrednosti koje cine osnovu Skole racionalnog prirodnog prava, postavlja se pitanje, moze li uopste biti pravne drzave bez primenjenog kodeksa Ijudskih prava zasnovanih na filozofiji prirodnog prava.

To pitanje bilo je postavljeno na Sestom zasedanju Kopaonicke skole (1992) u uvodnom izlaganju "Vratimo se skoli prirodnog prava" i nije predugo cekalo na odgovor. Ceo pravnicki svet, od antipravne do pravne drzave, stoji kao dokaz da se pravna drzava, pored drugih izvedenih atributa, temelji na umnoj koncepciji prirodnog prava. O tome svedoci i opus nase Skole koji je ispoljen u brojnim tomovima poslednjih godina.

Bez legitimiteta nema puta koji vodi pravnoj drzavi, ali isto tako, ako na tom putu ostane usamljen, bez drugog koraka koji se zove legalitet, nema pravne drzave. Skola prirodnog prava racionalnog pravca, prihvacena i ostvarena u demokratskoj kulturi i sigurnom pravnom poretku, oznacava prostor na kome obitava pravna drzava. A to je ona drzava koja je u svom pravnom sistemu u tolikom stepenu obezbedila vladavinu nacela legitimiteta i legaliteta, da se ona krecu u granicama drustvene tolerancije.

Ekoloska etika

Pomocu prirodnog prava i organizovane svesti i razuma mozemo sacuvati i razviti ekolosku etiku i obezbediti ekolosku buducnost planete koja je izvor naseg zivota. Rec je o covekovoj brizi za prirodu, a to znaci brizi za svoj opstanak, kao i opstanak onih koji ce doci posle nas. Veoma mnogo ima papirnih dokumenata o zastiti covekove sredine, ali veoma malo i ostvarenja tih i takvih normi. Nas vek je vek ostvarenja neslucenog tehnickog progresa, ali progresa kome stalno podnosimo nove zrtve. Stetni dogadjaji velikom progresijom rastu, a krivica cesto postaje anonimna. Savremeni covek je uspeo radi sebe da ostvari veliki tehnicki progres, ali istovremeno taj progres ga unistava, poput neke epidemije od koje je nesposoban da se izleci.

Ustvari, tehnicki um covekov se odavno razdvojio od socijalnog. Tehnicka civilizacija naglo raste, sve do nekih neslucenih granica, ako uopste tih granica ima. lako su velike socijalne kategorije (kao sto su Ijubav i mrznja, altruizam i egoizam, savest i iskusenje, pravda i nasilje, moral i antimoral, zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo, demokratija i tiranija, univerzalne i separatne vrednosti, oblici uredjenja drzavne organizacije) okupirale jos anticku filozofiju i anticko pravo, te iste kategorije okupiraju i nas, dok se s druge strane, tehnicki um razdvojio od ovih kategorija i otisao u neka nebesa, pa cak i do nekih drugih nebeskih tela. Medjutim, taj isti tehnicki um i progres sa svim svojim akumuliranim izvorima razlicitih energija, kao sto smo vec primetili, preti da ozbiljno narusi ili cak i unisti zdravu zivotnu sredinu koja je uslov opstanka sveukupnog zivota. Prirodno pravo sa visokim stepenom razuma i autoritetom umnosti kao svojstvom racionalne koncepcije ovoga prava (razume se, pretoceno u norme pozitivnog prava) jedino poseduje moc da nam obezbedi ekolosku etiku sadasnjosti i buducnosti.

Demokratska kultura i tolerancija

Prirodno pravo poseduje moc da nas uvede u prostore demokratske kulture i prava na toleranciju. Rekoh "pravo na toleranciju" - evo nove stranice nase prirodno pravne misli koja ce danas biti ispisana na ovom nasem Dvanaestom casu.

Ustvari, pravo na toleranciju je uslov svih uslova (conditio sine qua non) ostvarenja prirodnih prava coveka. Ceo nas Heksagon (zivot, sloboda, svojina, intelektualna kultura, pravda, pravna drzava) upravo pociva na tom pristanistu razuma koji cini temelj skole tolerancije.

Drustvenost

Priroda je stvorila i organizovala zivot coveka po principu zajednice i socijabiliteta, a ne po principu robinzonskom. Ljudskost je po sebi drustvenost. Ta drustvenost, za razliku od drugih bica, neraskidivo je vezana za coveciji um koji mu nalaze potrebu za druzenjem i udruzivanjem koje mu omogucava da ostvari sve oblike dostojanstva zivota. On to cini u razlicitim asocijacijama: porodicnoj, urbanoj, regionalnoj, sportskoj, zabavnoj, profesionalnoj, drzavnoj, najsire u sveopstoj Ijudskoj zajednici. Te asocijacije stalno se uvecavaju i umnozavaju, skoro da se moze reci, po principu progresije. U svakom slucaju, uslovi drustvenosti postaju sve brojniji i intenzivniji, pa i pitanje tolerancije postaje sve aktuelnije.

Drustvenost je, dakle, uslov i kauza tolerancije. Jer, covek u najvecem broju slucajeva, svoju delatnost obavlja upravo u pomenutim asocijacijama. On tu ostvaruje svoju licnost, svoju autonomnost i svoju drustvenost, ali tako, da ne vredja isto takvu autonomnost drugog ili drugih sa kojima stiti integritet odgovarajuce zajednice. Iz ovoga proizilazi, autonomnost i sloboda jednog, granica je autonomnosti i slobode drugog.

Znacenje tolerancije

Na tom aksiomu zasnovana je tolerancija kao izraz duhovne i samosvesne slobode (racionalne, koegzistentne) i na sposobnosti da se drugi postuje i saslusa i bude priznat kao ravnopravan, bez obzira da li pripada vecini ili manjini, posto i on doprinosi demokratskom obrazovanju volje, kao i onaj koji je trenutno ili relativno trajno u poziciji vecine.

Prema tome, biti tolerantan znaci biti: pomirljiv, miroljubiv, trpeljiv, snosljiv, popustljiv, neagresivan, istinoljubiv, jednom recju, tolerantan, znaci biti obziran. Otuda, pravo na toleranciju moglo bi se zvati i pravo na obzirnost.

Po principu tolerancije, niko nema pravo da sebe stavlja iznad drugog i da prigrabljenom silom pluralizam zivota pretvara u monizam svoje vlasti i uprave. Tolerancija se, dakle, javlja kao legitimacija visoko razvijene kulture razuma i kao ocitovanje duhovne slobode coveka.

Nazalost, proslost i sadasnjost obiluju svedocanstvima netolerantnog i nasilnickog ponasanja Ijudi i njihovih udruzenja, drzavnih i nedrzavnih. To je posledica coveka kao nesavrsenog bica, posledica citavog raspona onih koji su krenuli od rodjenog neznanja, a nikada nisu stigli do ucenog neznanja (Paskal). Ali, tu je i njihova golgota na Cistilistu ovoga sveta.

Plan izlaganja

To bi bila jedna uvodna misao u pokusaju da izlozim samo misaoni torzo ili Skicu teorije tolerancije, cije sam postavke imao prilike da iznesem pred Udruzenje pravnika Crne Gore pocetkom ove godine u Podgorici (1999). Radi lakseg pracenja, evo plana daljeg izlaganja: 1. tolerancija kao pravno-filozofski pojam u kontekstu tri stupnja demokratije; 2. tolerancija primenjena u pravnom sistemu ili kako toleranciji dati "pravnu odjecu" uz ocuvanje pravne sigurnosti; 3. tolerancija kao subjektivno pravo i pravna priroda ovog prava; 4. da li je pravo na toleranciju danas moguce ostvariti.

Filozofsko znacenje

Kada je rec o toleranciji kao pravno-filozofskom pojmu, treba primetiti da postoje brojne teorije koje objasnjavaju osnov i potrebu tolerancije u demokratskom drustvu. One se cesto razlikuju vise po imenu nego po sustini. Tako, teorija diskursa uziva danas veliki ugled (Kaufman), mada je u sustini bila vec poznata u Platonovoj akademiji gde se govorilo o potrebi zajednickog komuniciranja. Ipak, u novije vreme (Habermas) postavljena je teorija obrazlozenog konsenzusa istine, prema kojoj, istina ne moze biti u prostom faktu saglasnosti, vec u snazi boljeg argumenta koji se ostvaruje u ambijentu idealne govorne situacije.

Snaga boljeg argumenta

To je takva situacija koja daje podjednake sanse ucesnicima debate koji nisu privilegovani ni po kakvom osnovu (rodjenju ili ubedjenju), koji imaju slobodu govora bez ikakve fizicke ili psihicke prinude, i koji su, najzad, istinoljubivi. Pod dejstvom ovih pretpostavki, ne odlucuje solo consensu vecine ili manjine, vec snaga boljeg argumenta kao ishodiste tolerancije koja pretpostavlja da su bili dopusteni svi argumenti. Medjutim, posto nijedan konsenzus nije konacan, ovako donesen zakljucak i utvrdjen argument nacelno moze biti korigovan, i to je, prema Kaufmanu, princip korekcije koji uz princip argumentacije i princip konsenzusa cini tri noseca stuba teorije diskursa. Po istom autoru, tolerancija pokrece pitanje odnosa izmedju istine, slobode i jednakosti.

Dogmatska netolerancija

Po istom filozofskom konceptu, razlikuje se obicna ili prakticna netolerancija i dogmatska netolerancija. Samo dogmatska netolerancija je vredna paznje jer ona vodi u diktaturu u kojoj razni detentori vlasti sebe smatraju vlasnicima svega, pa i vlasnicima vremena. Ona, uz druge determinante nelegitimnog prava, vodi pravo u samovolju jednih u odnosu na druge. Primer dogmatske netolerancije predstavlja formula prema kojoj je pravo samo instrument volje vladajuce klase u funkciji drzave kao aparata za fizicko nasilje.

Tolerancija je nepodeljena, ali ona nije bezgranicna. Samo se po sebi razume da se vazeci pravedni zakoni moraju postovati i da se ne mogu tolerisati zlocinacki akti i svi drugi akti kojima se vredja javni poredak odredjene zajednice kojim su zasticena univerzalna Ijudska prava kao nerazdvojna svojstva fizickog i duhovnog integriteta coveka kao prirodnog bica.

Pravedni i nepravedni zakoni

Tako, putem tolerancije odnosno dogmatske netolerancije dolazimo do pravednih i nepravednih zakona i njihovog postovanja odnosno nepostovanja. Teorija pravde ovde u centar zbivanja postavlja pitanje: pokornost nepravednom zakonu ili odziv pravdi i savesti. U vezi s tim je i pitanje prava na otpor i prava na gradjansku neposlusnost. Dilema je prastara ali uvek ziva. Sokrat i njegove sudije razilazili su se u jednom bitnom pitanju - pitanju odnosa drzave i pojedinca, u sustini pitanju tolerancije, tj. podnosljivosti i postovanja tudjeg misljenja sebi ravnog. Sudije su zastupale drzavno-pravni nalog, a Sokrat licnu slobodu misljenja. U sustini, to je pitanje odnosa izmedju drzavnog autoriteta i licne slobode. Kako se pre toliko vekova stvar zavrsila sa Sokratom, svi dobro znamo.

Ipak, savremena pravna civilizacija ne postavlja princip nadmoci individualne volje nad zakonom kao opstim aktom zajednice. Pravna i socijalna sigurnost, kao jedan deo opste pravde, nalaze da se zakoni imaju postovati, ali se postavlja pitanje, koji i kakvi zakoni: pravedni, podnosljivo nepravedni, nepodnosljivo nepravedni. Za prva dva, stvar je jasna, oni se imaju postovati.

Medjutim, kada jedan zakon propisuje ociglednu nepravdu koja je egzaktno konstatovana opstim misljenjem, postavlja se bitno pitanje: postovati takav zakon ili mu se odupreti savescu i umnoscu njegove interpretacije u smislu postizanja pravednog resenja. U tom smislu u ovoj Skoli detaljno su izlozeni i naucno obrazlozeni stavovi Gustava Radbruha (njegovo delo Zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo, 1946) i Dzona Rolsa (njegovo delo Teorija pravde, 1971) i ja se ovom prilikom na tome necu zadrzavati.

Kriterijum razlikovanja

Ipak, kada je rec o kriterijumu razlikovanja podnosljivo i nepodnosljivo nepravednih zakona, cini se, da je podrucje drustvene tolerancije demarkaciona linija izmedju recenog stepena nepravednih zakona. Naime, sve one zakone koji ne ispunjavaju ni najnizi stepen drustvene tolerancije treba kvalifikovati kao nepodnosljivo nepravedne zakone.

Granice drustvene tolerancije mogu se egzaktnim putem utvrditi: stepen pravne nesigurnosti, opste misljenje, komparativni pregled, statisticka uporedjenja, javno mnjenje, ishod razlicitih socioloskih istrazivanja, istorijske granice, ustaljena pravila ponasanja, i drugi slicni parametri, mogu, sa velikom dozom sigurnosti, ukazati da je neko zakonsko resenje ispod podrucja drustvene tolerancije.

Kada se, prema stepenu drustvene tolerancije, jedan zakon kvalifikuje kao nepodnosljivo nepravedan, postavlja se pitanje hoce li ga sud primeniti ili ce odbiti njegovu primenu. Moj odgovor lezi u mogucnosti interpretacije takvog zakona od strane suda, jer sudija sudi na osnovu razumevanja zakona, a ne kao automatizovani primenjivac zakona. To znaci, da ce sud pomocu interpretacije zakona ovaj tako shvatiti i primeniti kako to odgovara visokim ciljevima pravednog prava, notorne i legitimne istine medjunarodnih standarda koji su istovremeno i sastavni delovi unutrasnjeg pravnog poretka.

Ustvari, najbolji nacin da se odredjena zajednica oslobodi nepodnosljivo nepravednih zakona jeste njihovo ukidanje od strane nadleznog zakonodavnog tela, i u tom smislu su neophodne inicijative svih, a narocito suda koji je u najvecem broju slucajeva nadlezan da postojece zakone primenjuje. Medjutim, ako se takvi nelegitimni zakoni uporno odrzavaju na snazi, onda, cini se, sud ne bi mogao formalno da odbije njihovu primenu zbog nacela legaliteta i pravne sigurnosti, ali ono sto mora da ucini, to je, da putem ciljne interpretacije takve zakone "privede razumu" i da ih tako interpretirane primeni saobrazno nespornim nacelima racionalnog (umnog) prirodnog prava, koja su danas dobila potpuni legitimitet u kodifikatorskim aktima medjunarodne zajednice, aktima koji su u najvecem delu i opsti izvori unutrasnjeg ili regionalnog pravnog poretka prosvecenih naroda. Na taj nacin, monizam nepravde jedne zakonske norme, prevazilazi se pluralizmom njene interpretacije od strane suda. Sud tada postaje poslednja brana i odbrana, ne samo legaliteta, vec i legitimiteta prava.

Tipologija demokratije

Sada dolazimo do pitanja - koji oblik demokratije je u stanju da prihvati toleranciju kao svoj atribut. Pomenucu ovde tri tipa demokratije, dakle, jednu tipologiju: vulgarna demokratija, simulovana demokratija i demokratska kultura.

Vulgama demokratija

Tacno je, da je zakon ili vladavina vecine prvo slovo u azbuci demokratije, ali ako se ostane samo na tom slovu, onda takva demokratija moze ugroziti pravo manjine ili se cak pretvoriti u svoju suprotnost: tiraniju vecine nad manjinom, sto bi se moglo nazvati, demokratskom diktaturom, iako te dve reci, na prvi pogled, iskazuju neku vrstu inkompatibilnosti.

Takvu demokratiju u kojoj vecina izrice istinu i u ime takve istine salje Ijude na drugi svet samo zato sto drukcije misle u odnosu na vecinu, vidim kao vulgarnu demokratiju ili, kako rekoh, kao demokratsku diktaturu i tiraniju. Ona, osim zakona vecine, nema druge atribute kao izraza samosvesne, duhovne i materijalne slobode medju kojima tolerancija zauzima prvo mesto.

To sto vecina pripadnika jedne zajednice ima isti stav o jednom pitanju, to jos nije garantija istine niti taj fakt daje pravo vecini da ugnjetava manjinu, pa makar se ta manjina sastojala samo od jedne jedinke. Po prirodnom pravu svi imaju isto pravo na zivot i slobodu, i zato odluka vecine ima znacajno dejstvo u smislu funkcionisanja i organizacije jedne pravne situacije, ali to jos ne znaci da je ta vecina u pravu, a jos manje znaci da joj to omogucava da vrsi nasilje nad manjinom. Svako ucestvuje u konstituisanju demokratske volje, pa i onaj ko drukcije misli u odnosu na vecinu. Ako uzmemo primer iz naseg doskorasnjeg politickog zivota mozemo reci: znamo kako bi prosao pojedinac da se, recimo, pre 15 godina zalagao za privatizaciju, denacionalizaciju, akcijski kapital i sl., kada je tadasnja vecina smatrala da je to s one strane demokratije. Ustvari, na delu je bila dogmatska netolerancija; ili, znamo kako je pre vise vekova prosla manjina koja je izrekla istinu da se zemlja okrece kada je vecina o toj stvari imala drugacije misljenje - opet na delu dogmatska netolerancija koja je antipod demokratskoj kulturi.