Besede sa Kopaonika - Prof. dr Slobodan Perovic

Na ovom simpozijumu podneseno je 225 referata rasporedjenih u 6 tematskih oblasti (katedri) Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na zivot (zivot, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (krivicnopravna i procesna zastita licnosti, opsta sloboda licnosti, upravno-pravna zastita licnosti); III. Pravo na imovinu (svojina, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosti, ugovor, odgovornost za stetu, bankarski poslovi, privredna drustva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, industrijska svojina); V. Pravo na pravdu (sudska praksa i uloga suda, arbitraze, pravo Evropske Unije, medjunarodni aspekti vodnog prava, pravna zastita izbeglica); VI. Pravo na pravnu drzavu (teorija pravne drzave, vladavina prava u praksi).

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan (sa oznacenjem medjunaslova) i publikovan pod istim naslovom u casopisu "Pravni zivot" br. 1-2 iz 2001. godine.

Prirodno pravo je deo nase opste kulture, intelektualne, duhovne i materijalne, nadnacionalne i nadklasne, kulture svakog coveka i svih Ijudi zajedno.

One kulture koja je zasnovana na aksiomu naseg zivota: svi smo delo prirode, svi smo i deo prirode, jednaki u dolasku i jednaki u odlasku.

Otuda, nase prirodno pravo na zivot i nase prirodno pravo na slobodu, kao i sva druga koja iz njih proizilaze, pored filozofskog i pravno normativnog opusa, ta prava istovremeno cine i kulturni identitet coveka i svih oblika njegovog socijabiliteta u kome on dozivljava svoju licnost, svoju autonomnost u uslovima drustvenosti, svoju samosvesnu slobodu.

S druge strane, pravo koje je postavljeno zajednickom voljom ili samovoljom jednih u odnosu na druge, kao promenljivo, prostorno ograniceno i nesavrseno, a koje nazivamo pozitivnim pravom, dostize, u svojoj izvornosti i izvrsnosti, onaj stepen svoje kulture koji je utvrdjen i zivotno potvrdjen kulturnim identitetom prirodnog prava.

Taj stepen kulture pozitivnog prava nije proizvoljno odredjen. On je presudno zavistan od izvesnih metapravnih cinilaca, kao sto su: stupanj filozofske prosvecenosti, moralna zasnovanost, ekonomska konstitucija, politicka emancipacija, tradicija opstih pravila ponasanja. Jednom recju, svi ti drustveni cinioci slivaju se u zajednicko ime istorijske i umne neminovnosti odredjene zajednice.

Prema tome, fenomen pozitivnog prava nosi onaj legitimitet i legalitet koji odgovara konkretnom stupnju opste kulture. On je uvek sastavljen iz dva osnovna svojstva - transcendentnog i empirijskog.

Prvo je apriorno i univerzalno, a drugo je posteriorno i relativno. Transcendentno svojstvo izrazava apsolutnu ideju prava koja mu obezbedjuje stalnost i univerzalnost, dok se empirijskim svojstvom ispoljava njegova prostorno- vremenska relativnost i promenljivost.

Otuda, empirijsko svojstvo cesto je i nacionalno, dakle, ograniceno svojstvo, dok je transcendentno svojstvo prava, kao misleca priroda coveka o apriornim pojmovima, uvek i nadnacionalno, dakle univerzalno svojstvo prava.

U spoljnjem svetu, pravo se nikako ne predstavlja samo jednim svojstvom, vec dualitetom ovih svojstava. Nadmoc jednog svojstva odredjuje hoce li kultura prirodnog prava u transcendenciji ciste misli biti udaljena od pozitivnog prava ili ce biti sastavni deo njegovih ustanova.

Necu dalje govoriti o ova dva svojstva prava, jer je to predjena stranica nase Skole koja se lako moze pronaci u biblioteci ove Skole koja, kao sto znate, broji 40 tomova nase zajednicke misli.

Ovogodisnju stranicu Skole, danas, ovde u ovoj uvodnoj reci nazivam kultura legitimiteta prirodnog prava u njegovom kodifikovanom izvoru i nekultura legaliteta tog prava u postupku njegovog ostvarenja.

Drugim recima, kulturni cin ugradjen u velicanstveno zdanje kodifikovanih prirodnih prava coveka - istovremeno dozivljava krizu izazvanu nekulturnim cinom realizacije ovih prava, neostvarenja. pa cak i grubog gazenja ovih prava.

Tu krizu u sprovodjenju principa legaliteta prirodnih prava treba naucno odrediti (sto je zadatak i ove Skole), sagledati njene atribute i narocito uzroke, i videti moguce pravce izlaska iz takvog stanja.

Razume se, sve to sa stanovista univerzuma prava, a ne samo sa stanovista provincijalizma prava, dakle, ne samo sa stanovista kulta lokalizma prava, vec i sa stanovista kulture opstosti prava.

To bi bili najopstiji pravci razmisljanja i zakljucivanja ovogodisnje trinaeste sesije Kopaonicke skole prirodnog prava i zato ce ova uvodna rec biti tome i posvecena i podredjena.

Ali, pre nego sto predjem na sedes materie ove reci, da se podsetimo, kada je rec o kulturi prava, da je ova skola ucinila jednu tipologiju kulture prava pomocu tri sintagme: ucini zlo, ne ucini zlo, ucini dobro. Ove sintagme oznacene su kao tri stupnja opste kulture kao i kulture prava i njegove zakonitosti. Ustvari, te sintagme grade moralnu triparticiju prava.

Prvobitno pravo sa sistemom taliona naredjivalo je ucini zlo, da bi sledeca epoha, vodjena principom hriscanske civilizacije, naredjivala ne ucini zlo. Nase vreme, nadahnuto autoritetom zdravog razuma racionalne koncepcije prirodnog prava, cini zacetak trece epohe koja nareduje ucini dobro.

Ali, ta treca epoha koja nosi sintagmu ucini dobro nalazi se samo u legitimitetu prirodnih prava, samo u kodifikovanim aktima ovih prava, samo u normativnom traktatu i standardima medjunarodne zajednice.

Medjutim, u onom drugom delu, u postupku realizacije ovih prava, na mnogim stranama ovoga sveta pravo se vraca svom primitivnom izvoru - ucini zlo. I evo raspeca prirodnih prava coveka na jednoj strani legitimitet koji nosi sintagmu ucini dobro, i na drugoj strani legalitet koji nosi sintagmu ucini zlo.

Prema misaonom opusu Kopaonicke skole, ovi crni oblaci koji prete da nam zarobe trecu epohu prava koja naredjuje ucini dobro, mogu se izbeci samo vecim dejstvom organizovane umnosti u smislu zastite i postovanja osnovnih prirodnih prava coveka; sto je trajna inspiracija ove skole. Ali, ako ostanemo samo na ovoj konstataciji, onda je to samo lepa zelja bez konkretnih utvrdjenja i nekog vidika izlaska i iz tmine crnih oblaka. Razume se, o tome ce biti dalje reci.

Ali, da bi bolje sagledali sustinu stvari, opet nesto prethodno. To prethodno odnosi se na neka podsecanja, ovoga puta zaista samo u kratkim crtama, i samo da bi osvezili nasa znanja koja smo sticali u proteklih 12 godina.

Kao sto se secate, rekli smo, da ideja prirodnog prava ima svoj koren u antickoj grckoj filozofiji (jos pre Aristotela) koja je posluzila kao temelj za dalji razvoj filozofije prirodnog prava koja se najpre granala u dva pravca: teoloska interpretacija narocito u smislu Tomisticke doktrine srednjevekovne sholastike, i laicizacija prirodnog prava koja ga svodi prvo nabilosko racionalno (Hugo Grocijus) XVII vek, i cisto racionalna koncepcija po kojoj je razum izvor ukupnog saznanja (Kant XVIII vek).

Medju razlicitim interpretacijama prirodnog prava prevagu smo dali racionalnoj (umnoj) koncepciji prirodnog prava, koja je i danas osnov brojnih medjunarodnih konvencija i Opste deklaracije o pravima coveka.

Na toj osnovi postavili smo nas Heksagon prirodnog prava koji se sastoji od prava na: zivot, slobodu, svojinu, intelektualnu tvorevinu, pravdu i pravnu drzavu.

Postavili smo teoriju triparticije koja se tice odnosa prirodnog i pozitivnog prava. U vezi s tim formulisali smo 12 tablica sudijske nezavisnosti. Postavili smo teoriju zloupotrebe ljudskih prava, i uneli vise jasnoce u samu terminologiju, zakljucujuci da je izraz prirodno pravo genusni pojam za prava coveka i Ijudska prava. Razgranicili smo legitimitet ljudskih prava od njegovog legaliteta u postupku ostvarenja.

Najzad, na proslom casu izneli smo skicu jedne teorije prava na toleranciju i to kao posebnog subjektivnog prava.

Na osnovu 12-to godisnjeg rada i 40 tomova biblioteke, Kopaonicka skola danas je mesto na kome se sfera prava shvata i naucno obrazlaze kao sfera samosvesne slobode, mesto na kome se utvrdjuje zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo i to putem komutativne i distributivne pravde, a ne putem mnogih detentora vlasti koje nasilje uzimaju kao instrument volje vladajuce klase.

Kada je rec o odnosu prirodnog i pozitivnog prava, isticali smo veliki broj razlikovanja - pozitivno pravo je heteronomno, nesavrseno i nezavrseno, promenljivo i nestalno, lokalno, cesto nepravedno - a prirodno pravo je autonomno dakle nezavisno od voljnog faktora, ono predstavlja nesamovolju prava, ono je tvorevina prirode i deluje kao i drugi prirodni zakoni, ono je pravedno po sebi, ono je savrseno, nepromenljivo i vecno, ono je univerzalno, nije ni nacionalno ni klasno vec je nadpozitivno primarno i originalno.

Ali, postavili smo i snazne tacke vezivanja i na tom pitanju postavili smo teoriju triparticije prema kojoj odnos izmedu prirodnog i pozitivnog prava moze biti uzoran, subsidijaran i korektivan.

I upravo na toj skali razlikovanja i ustanovljenog tripartitnog odnosa, uzimamo jednu tacku koja ce nam biti osnova za dalja izlaganja, a sve sa ciljem, kako je vec istaknuto, da odgovorimo na pitanje otkuda kultura u legitimitetu prirodnog prava i nekultura u legalitetu tog prava.

Rec je o onom svojstvu pozitivnog prava prema kome je ovo pravo ogranicene prostorno-vremenske dimenzije. Drugim recima, pozitivno pravo po prirodi svog izvora cini lokalitet i provincijalizam prava, za razliku od prirodnog koji cini univerzum prava.

Otuda, kada je rec o skali njihovog razdvajanja, ali i tackama vezivanja, posebno sa stanovista prostornog vazenja, nastaje sustinsko pitanje: kult provincijalizma prava ili kultura univerzuma prava.

Prethodno pogledajmo kako se pozitivno pravo u svojoj vekovnoj evoluciji, sve do druge polovine XX veka, okupilo u nekoliko familija, cesto nesloznih, a ponekad i ekstremno suprotstavljenih. U literaturi tu pstoje razlicite klasifikacije i moguce tipologije tzv. velikih pravnih sistema, ucinjene od poznatih komparativista.

U svakom slucaju, sve te klasifikacije govore o lokalizmu prava, ali i o njegovom svojstvu prostiranja na sire geografske prostore. Od daleke istorije prava i njegove civilizacije, pravo ima potrebu da se siri, da umnozava svoje kapilare, da osvaja neku prostorno-vremensku dimenziju, da zaviri preko neke reke ili planine ili neke prirodne i drzavne granice.

I tako sve do nekog univerzuma, do zajednickih konvencija, deklaracija ili unifikacija, do nekih mostova koji spajaju razdvojene narode pa i citave civilizacije. (Solon i Likurg, putovali su po celom Sredozemlju da bi upoznali tamosnje zakone; nisu imali internet ali su imali potrebu za njim).

Kada je rec o razlicitim familijama prava na opstem planu u XX veku, treba poci od konstatacije da je ono u svetskim okvirima rezultat visevekovne evolucije i pravne civlizacije. Evolucije koja je svojstvena nacionalnom bicu i kulturnom identitetu pojedinih naroda, a sto je opet posledica dejstva razlicitih determinanti koje bitno uticu na prirodu odredjenog pravnog sistema.

Cini se, da bi za ovu priliku mogla biti postavljena jedna petoclana klasifikacija velikih pravnih sistema XX veka. Razume se, taj pentagon ovde je usvojen samo kao moguca skica klasifikacije pozitivnog prava u svetskim crtama, i to samo radi toga da bi bili u stanju da sagledamo rezultate procesa koji su se tu odigrali, narocito u drugoj polovini XX veka, a koji su doveli do izvesnog ujedinjavanja razdvojenih pravnih celina. A onda u svetlu tih procesa, posebno na planu ostvarenja i neostvarenja tog ujednacavanja, da sagledamo neke markantne tacke nase duznosti u smislu predloga da nam se pravo iz krize neostvarenja ili neobjektivnog ostvarenja uputi na neka zelena polja zivota na kojima stoje usamIjena deklarativna i kodifikovana prirodna prava coveka.

Ako podemo od evropske pravne civilizacije, onda bi kao prvu familiju oznacili kulturu prava koja se ujedinjuje na rimskoj, pandektno-germanskoj i romanskoj osnovi, gde je rimsko pravo temelj te civilizacije. Ta evropska pravna porodica ponikla je, dakle, na zdanju rimskog prava, ali i razvijala svoje ustanove shodno potrebama svoga vremena i prostora. Rec je o ustanovama rimskog prava (evolucija od hiljadu godina) gde je bio snazan uticaj grcke filozofije antickog doba i koja je snazno povezivala moral sa prirodnim pravima coveka (stoicka skola). Narocito je ova kultura dobila mesto na sirokom prostoru privatnog prava, od drzavine i svojine do ugovora i delikta i gradansko-pravne zastite prava.

Druga pravna celina je Common law sistem ostvaren na izvoru i pravnoj tehnici precedentnog prava anglo-saksonskog tipa koga mnogo vise ima u vanevropskim zemljama (Australija, SAD, Novi Zeland). To je "opste pravo" engleske pravne tradicije i u sustini kao sudsko pravo primenjuje se na one pravne odnose koji nisu regulisani pisanim propisima. Ustvari, to je sistem pravnih pravila i pravnih nacela, najvecim delom gradjansko-pravne prirode, koja ne izdaje zakonodavni organ (lex non scripta), vec koja se stvaraju u dugotrajnoj i precedentnoj praksi zasnovanoj na prethodnim sudskim odlukama - sistem kazuistike.

Prema izvesnim autorima, ove dve grupe prava francuska i anglo-saksonska, suprotstavljene su, pre svega, u tehnici njihovog funkcionisanja i brojnim razlikama u njihovom izvoru, sto sve govori o posebnim celinama. Medutim, prema ovom shvatanju (Rene David) izmedu te dve familije prava postoje duboke slicnosti koje ih spajaju i koje dovode do sustinski istih resenja. Tako, oba pravna sistema inspirise zajednicka ideologija, ekonomska struktura, hriscanski moral, demokratsko ustrojstvo drzave, dakle, njihov pravni poredak zasnovan je na istim moralnim, politickim i ekonomskim postulatima sto nuzno dovodi do istih ili slicnih pravnih resenja. Zato, to su podgrupe zapadnog pravnog sistema.

Treci veliki pravni sistem jeste serijatsko pravo koje se zasniva na islamskoj religiji, na Kuranu kao osnovnom izvoru prava, koji, pored prava, obuhvata i osnovne principe vere i morala. Kao izvor ovoga prava oznacava se i Sunnet (tradicija) koja podrazumeva Muhamedove izreke i nacin njegovog zivota. Prema islamskoj nauci u izvore serijatskog prava, pored Kurana i Sunnet-a spadaju i pravna shvatanja (Idzmaul ummet) i norme koje su dobijene putem analogije - Kijas. Ovo pravo, kako se vidi, razlikuje se od evropskog kontinentalnog zasnovanog na rimskom pravu ili onog koje je zasnovano na Common law sistemu. Razlike su brojne, pocev od obima, izvora i prirode tog prava, pa sve do vrste i prirode sankcije koja prati prekrsaj norme.

Cetvrtu grupu velikih pravnih sistema cine sistemi Dalekog istoka. Tako indijsko pravo (posebno, privatno) sastoji se od Hindu prava, islamskog prava i zakonodavstva starog (pre polovine XX veka koje nije ukinuto) i postojeceg pozitivnog prava. Sto se tice izvora muslimanskog prava, o tome je vec bilo reci. Hindu pravo ima tri izvora: Sruti, Smriti koji su bozanskog porekla, i obicaji koji nisu usli u prva dva, ali koja iz njih proizilaze. Ustvari, Smriti je osnovni izvor Hindu prava koji se sastoji od zakonika Manu i Narda.

Petu grupu cini sistem kineskog prava koji je do prve polovine XX veka bio zasnovan na principima Konfucijeve doktrine i kasnije Carskog zakonika koji je sadrzavao pravila privatnog i javnog prava. U drugoj polovini XX veka kinesko pravo se sastoji od pisanih zakona, ali ono i dalje vaznu ulogu pridaje obicajima i ustaljenim pravilima ponasanja koja uglavnom imaju vansudsku pozornicu u odnosu na kategorije evropskog prava.

U XX veku pojavilo se tzv. socijalisticko pravo u znacajnom delu sveta i to sa sovjetskom revolucijom kao rodonacelnikom ovog prava. To pravo se zasnivalo na marksisticko-lenjinistickoj dogmi prema kojoj drzava je aparat za fizicko nasilje a pravo je samo volja vladajuce klase, konkretno komunisticke partije. Izdizuci nasilje iznad svih individualnih i drustvenih vrednosti, ta dogma u svojoj prakticnoj primeni, dovela je do pustosi prava kao nauke o dobrom i pravicnom. Ona se sirila po sistemu "zajednicke krvi" na veci broj zemalja koje su svoje pravo u svim oblastima zivota pretvorile u antipravo u rukama vladajuce komunisticke partije.

Koji su se procesi odigrali u XX veku u kontekstu ovih pet ili sest velikih pravnih sistema u smislu ublazavanja njihovih razlika.

To je, pre svega, veliki stepen zblizavanja, narocito u drugoj polovini XX veka. Tako preko brojnih medunarodnih konvencija, kao i preko faktickog i pravnog uticaja, doslo je do priblizavanja evropskog kontinentalnog prava i anglo-saksonskog prava koje je u velikom delu postalo pisano pravo i cesto slicno sa resenjima evropskog kontinentalnog prava. Razume se, uticaj je bio i u obrnutom smeru, tako da su danas, uglavnom zahvaljujuci medjunarodnim konvencijama, mnoga resenja kontinentalnog prava prozeta nacelima i resenjima anglo-saksonskog prava (posebno u domenu privatnog prava, narocito ugovornog).

S druge strane, serijatsko pravo u izvornom smislu danas se dosledno primenjuje samo u nekoliko drzava (Iran, Saudijska Arabija). Mnoge zemlje islamskog prava su modernizovale svoje pravo po uzoru na evropske zemlje - Turska, Egipat, Sirija, Alzir, Tunis, narocito u domenu privatnog prava.

Ista pojava se zapaza i sa pravom Indije i Kine. Razume se, uvek sa jednim znacajnim podrucjem koje i dalje obelezava osobenost te vrste legitimiteta prava, ali tacke vezivanja sa drugim sistemima su evidentne.

Najzad, socijalisticko pravo danas je uglavnom napustilo pozornicu juristickog sveta, ali, izgleda, mnogo vise u svojoj matici nego u nekim matricama koje je proizvelo i gde jos to pravo egzistira, sto je slucaj i sa jugoslovenskim pravom gde su jos prisutne ustanove iz perioda tzv. revolucionarne svesti. Ipak, moze se zakljuciti, da na opstem planu ovo pravo ustupa mesto klasicnim pravnim kategorijama evropske pravne kulture.

Celokupno ovo zblizavanje proizvod je internih razloga i potreba koje se javljaju u citavom kontekstu odnosa izmedu pojedinih zemalja. U sustini, u pitanju je unifikacija i usaglasavanje zakonodavstva i prava kao nacina potpunije i efikasnije komunikacije izmedu razlicitih pravnih sistema.

Medutim, u istom periodu, u drugoj polovini XX veka, snazno je delovao jedan drugi kohezioni faktor, nazovimo ga eksternim, a to je kodifikacija Ijudskih prava (prava coveka kao prirodnog prava) u okviru Ujedinjenih nacija i drugih medjunarodnih organizacija i medjunarodnih standarda. To je citav svet pravnih normi koji predstavlja normativno ostvarenje kulture prirodnog prava racionalnog smera.

Otuda, zadrzacemo se, najpre, na internim mogucnostima unifikacije, a zatim na kodifikaciji Ijudskih prava u odgovarajucim dokumentima medjunarodne zajednice.

Ako se pod unifikacijom prava podrazumeva takvo usaglasavanje pravnih normi koje cine jedinstven pravni sistem a koji se prostire unutar jedne ili vise zemalja, onda se moze govoriti o unutrasnjoj (domacoj unifikaciji) i medjunarodnoj unifikaciji prava.

S obzirom na svrhu ove uvodne reci nas ce ovde interesovati iskljucivo medjunarodna unifikacija prava.

Ona se, u drugoj polovini XX veka narocito prosirila, bilo unutar jedne od pomenutih sest familija prava, bilo izvan njihovih granica. Razlozi za ovu pojavu mogu se videti na citavom horizontu bilateralnih i multilateralnih odnosa izmedu pojedinih zemalja i to u razlicitim oblastima ekonomske, kulturne, politicke, pravne i socijalne sfere drustvenog zivota.

Sve te razloge, samo za potrebe ove uvodne reci, nazivamo internim, za razliku od kodifikacija Ijudskih prava u medjunarodnim okvirima koja se implementiraju u pojedina zakonodavstva, i njih ovde nazivamo eksternim razlozima unifikacije.

Medjunarodna unifikacija izazvana internim razlozima ne moze biti potpuna iz citavog niza razloga. Jedni su prirodni cinioci (podneblje, klima, osobenosti zemljista, primorska ili kontinentalna zemlja) a drugi su cinioci ideoloske prirode, (politicki sistem, religija, obicaj).

Zato unifikacija prava u ovom smislu postavlja dva pitanja - da li je ona moguca i da li je ona pozeljna. I upravo odgovor na ova pitanja daje slika unifikacije u realnom zivotu.

Iz svih ovih razloga koji se odnose na prirodne i ideoloske determinante, ova vrsta unifikacije ne moze i ne treba da dostigne najvisi stepen ujednacavanja, jer bi tada takve pravne norme bile neadekvatne drustvenom faktu - pobuna fakta protiv prava.

Dakle, moze se konstatovati da se unifikacija i harmonizacija prava unutar i izvan pojedinih familija prava, narocito u drugoj polovini XX veka, javila u sirem obimu u odnosu na prethodno vreme. Medutim, ta unifikacija je izraz potreba pojedinih zemalja koje su osobene samo za te zemlje (interni faktor), pa je ona s toga samo parcijalna, dakle, i nemoguca (prirodni i ideoloski cinioci) i nepozeljna da obuhvati odgovarajuci pravni sistem u celini.

Za razliku od ovog, kao sto je vec naglaseno, u istom razdoblju druge polovine XX veka, sve do nasih dana, delovao je i deluje onaj drugi kohezioni faktor (eksterni) koji se vezuje za kodifikaciju ljudskih prava u okviru medunarodnih organizacija, a koji biva preuziman na najsirem planu od strane svih familija prava, jer su Ijudska prava zajednicka i univerzalna kategorija. Koliko je on uspeo da ostvari kulturu prirodnog prava, o tome ce jos biti reci. Prethodno upoznajmo se u osnovnim crtama sa stanjem medjunarodnih dokumenata i opstih akata u materiji ljudskih prava.

Ako se za trenutak ostavi po strani istorija ovog pitanja onda pre svih i iznad svih dokumenata stoji Opsta deklaracija o pravima coveka iz 1948. godine. Ona predstavlja do sada najpotpuniju kodifikaciju prirodnog prava koja je ucinjena u istoriji kulture prava.

Po broju i sadrzini prava coveka, ona predstavlja pravu riznicu ovih prava. Ona su u proslosti bila sadrzana u poveljama i deklaracijama razlicitih naroda ili u misaonim opusima znacajnih filozofa.

Ta prava, ova kodifikacija je ne samo sakupila, vec ih je i prosirila, dodajuci klasicnim "politickim i gradjanskim pravima" jos i kategoriju "ekonomskih i socijalnih prava", sto je cini se prvi put ucinjeno u ovoj deklaraciji kada je rec o popisu ljudskih odnosno prirodnih prava, ako imamo u vidu retrospektivu ovog pitanja. Radi bolje preglednosti, pogledajmo koja su to ljudska prava koja su proklamovana ovom Deklaracijom.

Pre svega, Deklaracija svojom osnovnom i uvodnom odredbom prihvata racionalnu koncepciju prirodnog prava i na njoj gradi zdanje ljudskih prava.

Prepoznajemo, "Sva ljudska bica radjaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svescu i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva. Svako ima pravo na zivot, slobodu i bezbednost licnosti".

Pored ovih osnovnih prirodnih prava coveka, Deklaracija predvidja i druga prava koja se, prema savremenoj terminologiji, nazivaju "politickim i gradjanskim".

To su pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti; pravo na slobodu mirnog zbora i udruzivanja; pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja u granicama pojedine drzave i pravo napustanja svake zemlje, ukljucujuci i vlastitu, i vracanje u svoju zemlju; pravo azila od proganjanja; pravo na jejdno drzavljanstvo.

Deklaracija, zatim, proklamuje jos i ova prava: pravo na pravni subjektivitet, pravo na jednakost pred zakonom i na podjednaku zastitu zakona, pravo na pravicno i javno sudjenje, pravo na pretpostavku nevinosti dok se ne utvrdi krivica, pravo na legalitet u krivicnom postupku.

Posle ovoga Deklaracija predvidja citav niz socijalnih prava,kao i onih koja proizilaze iz rada.

To su: pravo na socijalno osiguranje; pravo na rad, slobodan izbor zaposlenja i zadovoljavajuce uslove rada; pravo na jednaku platu za jednaki rad; pravo stupanja u sindikat; pravo na skolovanje; pravo na standard koji garantuje zdravlje i blagostanje; pravo ucesca u kulturnom zivotu zajednice; pravo na zastitu autorskog prava; pravo na sklapanje braka i osnivanje porodice; pravo svakoga da poseduje imovinu.

Odmah se postavlja pitanje ostvarenja ovih prava. Izrazena su misljenja da je ovako dug spisak ljudskih prava, a posebno onih koja spadaju u "socijalna i ekonomska prava", pretvorio ljudska prava u "neke daleke utopijske ciljeve". Ovo tim pre sto sam Deklaracija sebe proglasava samo zajednickim standardom koji treba ovi narodi i ove nacije u buducnosti da postignu. Deklaracija je bila doneta kao pravno neobavezujuca, ali postala je izvor medjunarodnog prava u smislu obicajnih pravila i opstih pravnih nacela.

Medjutim, faktografija i hronologija ljudskih prava idu dalje. Posle ove Deklaracije usledili su regionalni akti o zastiti prava coveka i to: Africka povelja o pravima coveka i naroda iz 1981, Americka konvencija o ljudskim pravima iz 1969. i Evropska konvencija o zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine.

Sve ove konvencije polaze od Opste deklaracije o pravima coveka iz 1948. godine i u osnovi reprodukuju.

Tako, Evropskom konvencijom o zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, obrazovana su i odgovarajuca tela - Evropska komisija za ljudska prava i Evropski sud za ljudska prava (da ne budu samo katalog lepih zelja).

Kao znacajni dokumenti su tu dalje: zavrsni akti iz Helsinkija (1975), Madrida (1980) i Beca (1986), a zatim zavrsni dokumenti KEBS u Kopenhagenu (1990), Pariska povelja za Evropu (1990), Konferencija o ljudskoj dimenziji u Moskvi (1991), kao i mnogi drugi dokumenti. U svim dokumentima istice se pravda koja se zasniva na priznanju i potpunom prihvatanju covekove licnosti kao najvise vrednosti.

Putem implentacije i internacionalizacije ljudskih prava kodifikovanih u ovim dokumentima, kultura prirodnog prava dobila je u svom legitimitetu i sirini toliko mesta da bi se moglo govoriti o zacecima za jedno univerzalno ili svetsko pravo.

Ovo pravo ovako objedinjeno i u mnogim tackama sjedinjeno, bez obzira na objektivne razlike koje postoje izmedju tzv. velikih pravnih sistema, ulivalo je nadu da ce osnovna prirodna prava coveka biti jednom zauvek zasticena i ostvarena. Reklo bi se nastupa zlatni vek u kome su prirodna prava coveka postavljena i ostvarena bez obzira na razlike koje medju ljudima postoje po rodenju ili ubedenju.

Medjutim, zlatni vek nije nastupio. Odlozen je na neodredjeno vreme. Umesto zlatnog veka u prakticnom ostvarenju kodifikovanih i implementiranih ljudskih prava, nastupilo je vreme nesloge, nasilja kao opozicije umnosti, doslo je do ogromne razlike izmedju proklamovanih i ostvarenih ljudskih prava i to je danas sudbinsko pitanje nase civilizacije.

Dakle, kodifikacija ljudskih prava, s jedne strane, predstavlja velicanstvenu misaonu zgradu savremenog coveka, ali istovremeno i gazenje tih prava i unistavanje te i takve zgrade.

I tako dolazimo do odlucujuce antinomije savremene civilizacije: visok stepen kulture prirodnog prava u izvoru, kodifikaciji, u legitimitetu - nasuprot visokom stepenu nekulture u ostvarenju, nejednakom postupanju u jednakim stvarima, u legalitetu.

Uzroci ovakvog stanja su i brojni i raznovrsni, zavisno od prostorno-vremenske stvarnosti, geografskog i ideoloskog faktora, religijske i filozofske svesti, ekonomske mogucnosti i ekonomske konstitucije, recju, od stepena opste i juristicke kulture.

Ipak, kada je rec o neostvarenju ljudskih prava na najsirem planu unutar i izvan pojedinih familija prava, cini se, da bi mnostvo uzroka mogli svesti na tri osnovna: ekstremno siromastvo, anti-pravne drzave, zloupotreba Ijudskih prava.

U mnogim delovima sveta danas je objektivno nemoguce ostvariti mnoga prava koja su utvrdjena kao ekonomska, socijalna i kulturna ljudska prava.

Na osnovu jednog empirijskog istrazivanja, jedna milijarda ljudi danas zivi u uslovima apsolutne bede usled cega na nasoj planeti svakodnevno umire ogroman broj ljudi i dece, zbog nedostatka hrane i osnovnih higijenskih uslova.

To je bez sumnje pravi atak na elementarno Ijudsko dostojanstvo i fizicku egzistenciju jedne petine ili sestine stanovnistva nasega sveta. Sta znace tu reci Univerzalne deklaracije o pravima coveka ili bilo koje druge deklaracije kada ovde to jednostavno nije moguce ostvariti (zivot, standard, povoljni uslovi rada).

To je jedna humanitarna katastrofa koja ozbiljno preti i katastrofom neostvarenja Ijudskih prava.

U znacajnom delu sveta, koji ne pripada ekstremnom siromastvu, ljudska prava su uglavnom prihvacena putem ratifikacije ili implementacije u svoja nacionalna zakonodavstva.

Medjutim, ovim drzavama nedostaje legalitet u ostvarenju ljudskih prava. Ustvari, rec je o drzavama koje vladavinu prava i pravde zamenjuju vladavinom volje ili samovolje jednih u odnosu na druge.

Nacelo legitimiteta i legaliteta, kao nerazdvojni atributi pravne drzave, ovde, kod nepravne drzave, bivaju zamenjeni proizvoljnim oportunitetom nacionalne, klasne, rasne, verske ili ideoloske prirode. I to, u tolikoj meri da nasilje postaje notorni drustveni fakt koji prelazi sve granice drustvene tolerancije. To je niza kultura prava i ona nije polje na kome ljudska prava dozivljavaju uzdizanje.

Treci uzrok neostvarenja ljudskih prava jeste zloupotreba ljudskih prava koja se ponekad preduzima cak i od strane pravnih drzava.

Zloupotreba Ijudskih prava postoji u slucaju kada se ona vrse protivno cilju zbog koga su ustanovljena ili priznata (objektivno stanoviste) odnosno kada se ona vrse sa namerom da se drugi povredi (subjektivno stanoviste). Ovde treba prihvatiti objektivno stanoviste.

Ovo tim pre, sto se od strane mocnih pravnih drzava danas preduzimaju mere zastite koje u sustini znace odmazdu (sistem taliona), gde se cine nove, cesto i teze, povrede ljudskih prava od onih koja se stite. To je ekvivalencija nasilja: jedno ubistvo motiv je i opravdanje drugog, jedna povreda ljudskih prava leci se drugom povredom i tako u nedogled.

Ista kvalifikacija pored odmazde, stoji i u svim slucajevima kada se povreda ljudskih prava vrsi da bi se postigli odredeni ciljevi - politicki, vojni, nacionalni ili ekonomski. Tada, ljudske zrtve licemerno se nazivaju "kolateralnom stetom" i ona povlaci svaku vrstu odgovornosti.

Kao sto se vidi, postojece stanje u materiji ljudskih prava, ovlascuje me da utvrdimo nesaglasnost izmedju predvidjenih i prihvacenih ljudskih prava od strane medjunarodnih konvencija i deklaracija i fakta neostvarenja ili delimicnog ostvarenja ovih prava u mozaiku drzava koje cine univerzum pravnih sistema.

Taj odnos nesrazmere (laesio enonnis) izmedju prihvacenog i neizvrsenog, danas je najslabija tacka u celom sistemu ljudskih prava. Spektar proklamovanih i ratifikovanih ljudskih prava u savremenom svetu je ugrozen neostvarenjem ili nepotpunim ostvarenjem tih prava. Takvo stanje stvari i dalje nas drzi u semi zatvorene i dirigovane sudbine, sto je prava suprotnost racionalnoj koncepciji prirodnog prava.

Ova disproporcija izmedju proklamovanih i neostvarenih ljudskih prava dovodi do nedozvoljenog stepena pravne nesigurnosti, sto moze biti znak krize prava i pravnog sistema, kako na opstem, tako i na pojedinacnom planu.

Stepen pravne nesigurnosti koja prelazi granicu drustvene tolerancije moze se egzaktnim putem ustanoviti (javno mnjenje, uporedjivanje, statisticki podaci).

Kada je rec o krizi pravnog sistema, onda se ona vidi, kako u legitimitetu prava tako i u njegovom legalitetu. Drugim recima, kriza pravnog sistema postoji u slucaju kada njegova dalja egzistencija zapadne u stanje odlucujuceg trenutka transformacije, i to usled takvih nedostataka u legitimitetu i legalitetu prava koji dovode do neprimene ili neobjektivne primene prava u tolikom stepenu da je po opstem misljenju pravna nesigurnost postala drustveni fakt.

Medjutim, savremena kriza ljudskih prava ne vidi se u kumulaciji manljivosti legitimiteta i legaliteta, vec samo legaliteta cije ostvarenje na najopstijem planu je ugrozeno dejstvom vec pomenutih uzroka (ekstremno siromastvo, antipravne drzave, zloupotreba ljudskih prava). Ali, bez obzira na ovaj monizam, kriza prava ovde ipak postoji jer se ona meri stepenom pravne nesigurnosti kao skupnim ishodistem manljivog funkcionisanja prava.

Pitanje je kako izaci iz krize neostvarenja proklamovanih i usvojenih ljudskih prava, kako u tom pogledu dostici potreban stepen drustvene sigurnosti.

Pitanje nije samo pravno, ono se prostire na sve segmente drustvenog organizma, od pojedinca i svih oblika njegovih asocijacija do drzavno-pravnog poretka i medjunarodne zajednice.

Kao prvi odgovor na postavljeno pitanje, moze se reci - da odredjene metapravne determinante bitno uticu na ostvarenje legaliteta ljudskih prava, u prvom redu stepen opste i profesionalne kulture, a zatim, stanje univerzalne svesti i savesti, javno mnjenje, medijska, naucna i strucna opservacija, politicka zrelost i prosvecenost, moralna emancipacija, ekonomska inspiracija, ustaljena pravila ponasanja, tehnicka obrazovanost.

Sve ove determinante u jednom drustvu imaju neki svoj stepen i standard i upravo od visine tog standarda zavisi i visina ostvarenja ljudskih prava.

Podizanjem tog standarda na visi stepen ljudskosti, pitanje ostvarenja ljudskih prava ulazi u podrucje zadovoljavajuce ili podnosljive drustvene tolerancije.

Razume se, to nije put "kratkog daha", vec drustveni proces koji se prostire na neodredjeno vreme. S toga, ovaj vid uticaja, kao najvazniji vid uticaja, na primenu legaliteta u materiji ljudskih prava, predstavlja siguran, ali ne i trenutan nacin resenja pitanja. S toga, ne mozemo biti optimisti da ce se to pitanje resiti u skoroj buducnosti. To pitanje se ne resava nikakvim dekretom, vec drustvenim procesom u smislu veceg stepena opste kulture.

Prema tome, duznost je nasa i individualna i opsta, svekolika i sveta, da ucestvujemo u procesu priblizavanja legitimiteta prema legalitetu ljudskih prava. Ako to ne ucinimo, postojece kodifikacije ljudskih prava ostace u istoriji zabelezene, ne samo kao iluzije i neostvarene zelje, vec i kao cin zajednicke odgovornosti onih koji odlaze pred onima koji dolaze.

Na istim ili slicnim drustvenim koordinatama nalazi se i drugi nacin, bolje reci, neka virtuelna mogucnost da se ugrozeni legalitet ljudskih prava privede "k poznaniju" svesti i savesti a to je ustrojstvo jednog drustva na temeljima demokratske kulture koja podrazumeva i pravo na toleranciju.

Zasigurno, to nije ni vulgarna demokratija (gde princip vecine moze ugroziti manjinu i pretvoriti se u svoju suprotnost, diktaturu ili neki drugi vid tiranije), ni simulovana demokratija cije su demokratske proklamacije samo papirne a disimulovano je nasilje.

To je ustvari onaj tip demokratije koji se ovde naziva demokratskom kulturom, savrseni tip demokratije u kojoj pored notornih svojstava demokratije (zakon vecine), tolerancija predstavlja conditio sine qua non ostvarenja prirodnih prava coveka, ona je tacka razuma kulture pravde i legitimacije pravne drzave. To znaci, da je pitanje tolerancije ustvari pitanje opste kulture i visokog stepena razuma.

Ako je stepen razvoja zarobljen dogmom bilo koje vrste (rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, politicko i drugo misljenje, nacionalno i drustveno poreklo, imovina), onda je to antipod demokratskoj kulturi, bez obzira na zakon vecine koji je karaktersitican za demokratsko drustvo.

Otuda, tolerancija i dogmatska netolerancija, dva su saputnika zivota coveka kao drustvenog bica.

Ako jedno drustvo evolucija vodi ka toleranciji, udaljavajuci ga od dogmatske netolerancije, onda je to istovremeno i epitet nacela legaliteta u ostvarenju ljudskih prava.

Medjutim, i ovaj nacin nije plod trenutka vec je ishod i obelezje razvijene zajednicke umnosti. Otuda, s obzirom na prirodu i dugotrajnost pomenutih nacina ublazavanja ili iscezavanja nesrazmere izmedu legitimiteta i legaliteta ljudskih prava, tesko je biti optimista da ce se u neko dostizno vreme pitanje ostvarenje ljudskih prava na svetskom planu resiti, prema opstem misljenju, na pravedan i zadovoljavajuci nacin.

O toleranciji je bilo reci na proslogodisnjoj Dvanaestoj sesiji Kopaonicke skole.

Ostaje jos jedan vid uticaja na ostvarenja legaliteta ljudskih prava, a to je reagovanje i insistiranje opste javnosti da svi cinioci prava, a posebno nezavisno sudstvo, pravedno i efikasno primenjuju norme o ljudskim pravima koje proizilaze iz ratifikovanih konvencija i opsteprihvacenih medjunarodnih standarda a koji su sastavni delovi unutrasnjeg pravnog poretka svake prosvecene zajednice. (0 tome je ova Skola u vise navrata zauzela stav).

Pri tome, legalitet u primeni ljudskih prava zahteva dubinu filozofije komutativne i distributivne pravde koja je jos od antickog vremena prezivela sve vekove i koja se i danas javlja kao stozerna vrlina coveka. (0 toj pravdi ova Skola je jos pre vise godina zakljucila da je ona i danas relevantni kriterijum u procesu ostvarivanja prava).

Dakle, za nase pitanje, kako postici legalitet u primeni ljudskih prava, putokaz se vidi u komutativnoj i distributivnoj pravdi i njihovoj primeni u prakticnom zivotu - na jednake slucajeve treba primeniti isto pravilo (aritmeticka proporcija), a na nejednake drugo pravilo.

Prema tome, tesko je ostvariti legalitet ljudskih prava i pribliziti ga legitimitetu, bez filozofije prirodnog prava, pocev od Aristotela i pre njega, pa sve do Univerzalne deklaracije o pravima coveka i pisanog prava Ujedinjenih nacija koje je usledilo posle ove Deklaracije.

Svako drugo pragmatsko i nefilozofsko postupanje u konceptu i ostvarenju ljudskih prava, vodi rezultatu kratkog efekta, kako u prostoru, tako i u vremenu.

U procesu takvog ispunjenja ovih prava, kao sto je vec naglaseno, sudijska nezavisnost i sudijska uloga se ogleda u tome sto, sudija donosi nepristrasne odluke u zakonom predvidjenom postupku na osnovu procene cinjenica i razumevanja zakona u smislu ostvarenja komutativne i distributivne pravde. On je u izricanju ove pravde nezavisan od bilo koje vlasti, osim vlasti legitimnog zakona. Pri tome, sudija primenjuje i norme o ljudskim pravima koje proizilaze iz potvrdjenih i objavljenih medjunarodnih ugovora i opsteprihvacenih medjunarodnih standarda koji su sastavni delovi unutrasnjeg pravnog poretka svake prosvecene zajednice.

Na taj nacin, sudija u postupku primene prava, jedan je od glavnih aktera ostvarenja ili neostvarenja ljudskih prava. U tom postupku on se ne sme pretvoriti u automatizovanog primenjivaca zakonske norme, vec da putem interpretacije i razumevanja zakona (cak i kada je on u nepodnosljivoj nepravdi), privede resenje konkretnog slucaja u smislu sirih nacela prava i pravde. U suprotnom, on postaje zavisan od normativne snage jedne dogme, suprotno opstem misljenju i svom sudijskom uverenju.

Kao sto se vidi, pored uticaja odredjenih metapravnih determinanti na ostvarenje i neostvarenje ljudskih prava, kao i stepena demokratske kulture i prava na toleranciju, uloga suda i drugih organa koji primenjuju pravo cini triparticiju mogucnosti da se ljudska prava ostvaruju u granicama drustvene tolerancije, a ne u talasima krize i vladavine pravne nesigurnosti.

Po prirodi stvari sva tri cinioca su povezana i s toga ih treba shvatiti u kumulativnom a ne alternativnom, smislu i znacenju. Oni su, recimo jos jednom, univerzalnog karaktera, sto znaci da se podjednako odnose na sve pomenute familije prava u svetu u kojima se moze javiti kriza u legalitetu ostvarenja ljudskih prava.

Opste stanje ljudskih prava u svetu, o cemu je do sada bilo reci, odnosi se i na nase pravo koje cini neki promil koji deli sudbinu celine. Prema tome, sve sto je do sada receno na opstem planu shodno vazi i za nase pravo.

Medjutim, nase pravo, pored otiska opstosti, ima i svoj dodatni i specificni problem, svoju krizu pravnog sistema, za koju vazi posebna dijagnoza i, razume se, specificna terapija za stanje naseg prava koje se moze oznaciti kao odlucujuci trenutak transformacije. S toga pogledajmo gde se nase pravo nalazi u opstem mozaiku prava.

Nase pravo, po svom izvoru pripada porodici rimsko-evropske kulture, ali u svom poluvekovnom trajanju u drugoj polovini XX veka pripadalo skoli socijalistickog prava, dakle, prava po volji vladajuce klase. Ta skola bila je prihvacena kod svih sledbenika Sovjetskog oktobra i sirila se po sistemu zajednicke komunisticke ideologije. Nase pravo je, dakle, sireci tu ideologiju, sirilo metod diktata koji se i zvanicno zvao "diktatura proletarijata".

Stvoren je jedan jak sistem drzavne partijske svojine po matrici sovjetskog tipa. Sve je to ucinjeno posleratnim zakonima revolucionarne svesti kao "naoruzane nepravde" kojom se gusila kultura prava.

Tako nastala drzavno-partijska svojina, pedesetih godina pocela je da dobija neke nove fasade i deklarativne modifikacije putem tzv. drustvene svojine iza koje je i dalje stajalo prisvajanje u korist partijske drzave. I pored njene potpune pravne i ekonomske konfuzije ona je, voljom vladajuce politicke partije uspela da se odrzi vise decenija. Iza vladajuce formule "svacija i nicija" stajala je opet partijska drzava sa svojim imperijumom prisvajanja.

Danas u disperziji svojinskih oblika u bitnim podrucjima drustvenog zivota i pored stalno prisutne tzv. privatizacije, ponovo je uspostavljena drzavna svojina preko javnih preduzeca gde drzava ima snagu administrativnog imperijuma koji je karakteristican za polozaj drzave u autoritarnom sistemu.

Pri tome, drustvena svojina je u Srbiji ostala i dalje kao ustavno-pravna kategorija, iako Ustav ne pominje socijalizam koji je jedino podrucje za egzistenciju drustvene svojine.

Tako smo dosli u jedan konfuzni pravnicki lokalitet koji ozbiljno preti robinzonskim polozajem. Do tog polozaja smo dosli usled razlicitih volja u sustini iste vladajuce partije. Kazem konfuznog jer je taj nesistem sacinjen od tri disparatna elementa koji obelezavaju vreme u kome su nastajali. Oni su sa istog izvora.

Prvo, nase zakonodavstvo se jos i danas sastoji od razmeksanog prava iz perioda revolucionarne svesti kojom je bila izvrsena "eksproprijacija ekspropijatora" u svrhu izgradnje planske drzavno-socijalisticke privrede. Kao dokaz ovog, jos nemamo Zakon o denacionalizaciji.

Drugo, tu su jos ostaci zakonodavstva iz perioda socijalistickog samoupravnog drustva koje se u svoje vreme sirilo na hipertroficnim talasima zamaskiranog praznorecja, koje je, u sustini, izdalo ideju prava. Dokaz se vidi u tome sto jos imamo vazece zakone koji su proizvod Ustava iz 1974. godine.

Trece, postojece ustavno uredenje sa svojim deklarativnim ali neostvarenim slovom i duhom zakona - ne funkcionise savezno zakonodavstvo.

Taj konglomerat doveo je do neprava u bitnim i prava u nebitnim podrucjima drustvenog zivota. To je, bar u sferi svojinskih odnosa, bio siguran put koji je vodio u krizu pravnog sistema koju karakterise pravna nesigurnost.

Pravna nesigurnost je u nasem zakonodavstvu i njegovoj primeni prvi atribut, zalosno prvo slovo azbuke u prakticnom zivotu.

Kao takva, ona je kod nas vidljiva na svakom koraku. Pre svega, ona se ogleda u promenljivosti, nestabilnosti pojedinih zakonskih resenja - ono sto je danas vazeca pravna norma, vec sutra ili prekosutra, to nije. Ova pojava moze se nazvati dnevnom pravnom nesigurnoscu. Ali, tu je i ona trajna, sistemska nesigurnost - sta reci za neke ustanove koje su trebale da prezive deset i vise godina.

Pravna nesigurnost je jos veca u sferi primene zakona. Tu se srecu antagonisti prava - fakt neobjektivne primene ili totalne neprimene citavih zakona, pa cak i kodifikacija prava.

Treca nesigurnost je ona koju svi osecamo kada se nadjemo pred nekim organom vlasti, upravne ili sudske, kada se na jednake slucajeve pravna norma primenjuje nejednako, posebno s obzirom na razlicitost po rodjenju ili nekom ubedjenju, politickom, verskom, nacionalnom.

U ovaj prostor pravne nesigurnosti sigurno da dolazi i pravna nesigurnost koja caruje u postupku izvrsenja pravosnaznih i izvrsnih odluka sudske i upravne vlasti. Izvrsenje sudskih odluka postalo je hod po mukama koji cesto potpuno obezvredi ranije vodjeni sudski postupak, parnicni ili krivicni.

Pitanje je kako izaci iz ove krize pravnog sistema. 0 meta-pravnim determinantama, vec je bilo reci. Da bi izasli iz ove krize, moramo formulisati cistu misao koja cini tlo slobode. Ta cista misao glasi:

osloboditi se u zakonodavstu (takodje i u navikama, psihologiji) svih okvira i svih kategorija socijalisticke proslosti i svih okvira retrogradnih vrednosti kako bi mogli da izgradjujemo i primenjujemo pravedno pravo, a ne pravo kao izraz nasilja jednih u odnosu na druge. To znaci potrebno je prethodno doneti zakon o prestanku vazenja svih pravnih propisa donetih od strane avnoj-a, dfj, fnrj i sfrj koji do sada nisu prestali da vaze. Taj i formalni prekid sa zakonima revolucionarne svesti bio bi prvi korak ka uspostavljanju zakona pravne drzave;
opredeliti se za koncept naseg prava u buducnosti. Moze se reci da mi danas nemamo nikakav koncept u smislu ideje prava i filozofske opredeljenosti. Danas je na sceni neka dnevna pragmatika ove ili one vrste, ali koncepta prava nema. Cini se, da bi on mogao biti u prihvatanju koncepcije umne, racionalne skole prirodnog prava, a to znaci onog prirodnog prava koje je vec kodifikovano i koje danas predstavlja opsteusvojene medjunarodne standarde u vidu ljudskih prava u oblasti politickih i gradjanskih prava, svojinskih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. To pravo je jednim delom implementirano u nas pravni sistem kroz ratifikovane medjunarodne konvencije i koje kao takvo predstavlja sastavni deo unutrasnjeg pravnog poretka. Medutim, problem je u prakticnoj primeni prava koja su sadrzana u tim konvencijama;
primenjivati legitimne zakone i ratifikovane konvencije po metodu komutativne pravde korigovane nekim konkretnim okolnostima a koje idu u sferu distributivne pravde;
najzad, cetvrta tacka te ciste misli jeste dosledno sprovodjenje principa trodelne podele vlasti, u tom smislu da su narocito sudski organi nezavisni, jer to je izraz ne samo pravnog htenja, vec i kulture jednog naroda. Bez nezavisnosti sudstva nema ni pravne drzave.

Kako ovu cistu misao ostvariti. Ona mora imati svoj aktivni legitimitet u svima nama. Taj aktivni legitimitet znaci sledece:

objektivnost i javnost znanja i novih saznanja;
optika stalne i naucno argumentovane paznje, kao paradigme i istinoljubive sumnje i duhovne i materijalne kreacije;
otvorenost i duzna obzirnost prema svakoj naucnoj misli, bez obzira na brojnost ili malobrojnost titulara te misli. Jer, otkrivanje istine skoro se nikada ne desava na usamljenom putu i onaj ko samo sebe slusa na tom putu, pre ili kasnije, postaje rob i zrtva sopstvene dogme i monizma misli. Otuda, vecina ili manjina nauku ne treba da impresionira. Ona je veoma vazna sa stanovista organizacije i funkcionisanja neke celine, ali sa stanovista naucne istine, vecina ili manjina nisu presudne velicine. Bitno je ne podleci stegama dogmatske netolerancije;
eliminisanje svake vrste oktroisane dogme, jer dogma je antagonist nauke, kao sto je nasilje opozicija umnosti i svakoj vrsti pravde. Takva dogma, a posebno ona koja se zasniva na diskriminaciji ljudi po rodjenju ili ubedjenju, zlocudno zatvara polje nauke, isto onako kao sto smrt zatvara fizicki deo covekove licnosti;
tolerancija kao izraz duhovne i materijalne slobode i demokratske kulture predstavlja uslov svakog naucnog progresa. Ona je izraz kulture pravde i prirodnog prava na zivot i samosvesnu slobodu.

Duznost pravne nauke je da postavi cistu misao o kojoj je upravo bilo reci i da istraje u njenom ostvarenju i to ne samo u jednom apstraktnom intelektualnom smislu vec i u prakticnom zivotu. Duznost nase pravne nauke je da postavi cistu misao sa svim obelezjima aktivnog legitimiteta ciji su atributi vec naznaceni.

Primenjujuci tu cistu misao, pravna nauka je ta koja treba da pruzi odgovore na sva fundamentalna pitanja naseg zakonodavstva i naseg prava, pocev od drzavno-politickog uredenja, svojinskih odnosa, intelektualne kulture, sve do pravde i pravne drzave.

Nasa pravna nauka vec vise od pet decenija cesto je bila u sluzbi apologetike, cak i dnevne politike. Koliko je tona papira potroseno na nesvojinskoj koncepciji svojine i na udruzenom radu, na socijalistickom samoupravnom drustvu, itd.

Pravna nauka danas nema pravo na licni komoditet, nema prava na abdikaciju, jer nam se pravo nalazi u dubokoj krizi. Cekajuci Mojre, grcke boginje sudbine, ili Beketovog "Cekajuci Godoa", pravna nauka ucestvuje u samrtnickoj nemoci prava. A ako pravo biva ubijeno, onda pravnici vise nemaju sta da izgube.

Nase pravo koje je vise od pola veka bilo zarobljeno razlicitim slojevima jedne iste volje vladajuce klase i koje je u poslednjoj deceniji bilo zatvoreno kapijama lokaliteta, mora izvrsiti restituciju svojih ustanova da bi se vratilo evropskoj familiji prava kojoj neminovno pripada.

Ako hocemo da nam ostvarenje kulture legitimiteta prirodnog prava (umnost) nadvlada nekulturu u neostvarenom legalitetu tog prava (culnost), onda svaki covek i svi ljudi zajedno, svojim ujedinjenim umnim i culnim delom moraju napustiti sadasnji pakao razdora i nasilje kao sredstvo vlasti, strasti, interesa.

Tada, oslobodjeni sopstvenog ropstva, bice sposobni da prihvate toleranciju kao nuznost (modus vivendi) svog socijabiliteta i kao izraz najviseg stepena ljudskosti i kulture razuma. Odatle, do potpunog ostvarenja urodjenog i kodifikovanog prirodnog prava stoji jos samo jedan korak.

Ali, vratimo se u realnost. Na taj korak covecanstvo ce jos dugo cekati. Svejedno, za njega vredi ziveti, jer on je najlepsti zadatak za ljudski rod.

I na kraju, kao i svake godine do sada, evo nekoliko misli, ocena i konstatacija o nasoj skoli, o njenom ugledu i istrajnosti, o njenoj buducnosti.

"Za proteklih deset godina ustanovljena je jedna istinska tradicija. Kopaonicka skola je postala mesto intenzivnog razmisljanja o mestu prava u modernom drustvu koje zeli da bude slobodno i demokratsko. Ali, ona je istovremeno i vodic za akciju, jer otvara put pun nade. Sa dostojanstvom i odvaznoscu jugoslovenski pravnici ovde upucuju izazov svima onima koji bi, unutar zemlje, hteli da uguse njihov glas, i onima koji bi, izvan njihove zemlje, hteli da ih i dalje drze u nekoj vrsti izolacije. Oni zasluzuju da budu podrzani i oni treba da znaju da su u svetu brojni oni koji dele sa njima veru u pravo i pravdu i da nisu sami u svojoj borbi."

To su reci koje je pre tri godine izrekao Xavier Blanc-Jouvan, profesor Sorbone i tadasnji predsednik Udruzenja za uporedno pravo u Parizu, u napisu o Kopaonickoj skoli koji je objavio u Medjunarodnoj reviji za uporedno pravo prikazujuci Jedanaestu sesiju skole koja se odrzala u decembru 1997. godine.

Kao da su ove reci predskazale ono sto ce se vec iduce godine desiti - 1998. godine Kopaonicka skola, prvi put u svojoj tradiciji, nije bila odrzana zahvaljujuci dejstvu opresije (dogmatske netolerancije) tadasnje vlasti, koja je nastojala da ugusi njen glas.

Nije ga ugusila, jer ova Skola na visokoj Gori stoji. Ona je zasnovana na ideji koja je nadzivela sve vekove. Sta su onda minuti nevere prema vekovima vere u prirodno pravo.

Politicka agresivnost i prolaznost jednog totalnog lokaliteta u pogledu nase Skole, nije mogla nista vise, vec da svoju nelegitimnu moc stavi u sluzbu destrukcije i da umesto argumenta upotrebi snagu fakticke moci, slepilo mrznje, negativnu energiju jednosmernosti, politicke pripadnosti, pa i obicnog traca kao laznog sredstva u oceni naucnog i strucnog opusa ove Skole.

Ovom agresijom bili su pogodjeni mnogi pravnici, a narocito sudije kojima je narocito u poslednje dve godine bila uskracena (pa i zabranjena) mogucnost da ucestvuju u radu Skole.

Ali, kao i u prirodi - kada oluja sa prasinom ponese u vazduh sve ono sto je lako i bezvredno, reklo bi se da se vise nikada nece razdaniti. Ipak, posle te jednocinke, rezultat se brzo pokaze: svaka slamka padne na svoje mesto.

Ali, da li je bas svaka zauzela mesto u ove nase dane nade i ocekivanja da smo se oslobodili poluvekovne oruzane nepravde. Ako nije, ako se i dalje, promenjenim recima i metamorfozom spoljnjeg izgleda, zadrzava (ili pojacava) i dalje oficijalni uticaj bitno istih ljudi, onda se to ocekivanje topi - i nastavlja da vlada i upravlja vec vidjena stvarnost.

Oporavak naseg prava mora biti, kako sam vec istakao, zasnovan na cistoj misli i nasoj aktivnoj legitimaciji u sprovodjenju te ciste misli. U suprotnom, taj oporavak moze biti usporen delovanjem strucnih krivokletnika koji u nastojanju da izbrisu svoj jucerasnji dan, svoju biografiju i bibliografiju, brzo cine preobuku svoje odece kako bi i dalje bili u kursu drustveno oficijelnog zbivanja.

Sasvim konkretno, neko je rekao da se nova politika mora voditi sa novim ljudima - mozda u tome ima zrno istine. U suprotnom, recidiv revolucionarne svesti kao izvor prava je pred vratima - ante portas.

Dakle, pluralizam zivota ne moze biti zastupan monizmom jednosmernih, u matici ili matrici, hocu reci frakciji, svejedno, bez obzira na lazna svedocanstva njihove demokraticnosti.

Vratimo se stavu ministarske vlasti prema Kopaonickoj skoli. Kakva je ona do pre dva meseca bila, svi znamo i o tome sam vec govorio.

Pitanje je, kakav je stav te iste vlasti prema Kopaonickoj skoli danas, dakle, prema ovoj Trinaestoj sesiji Skole.

Odmah moram da kazem, kada je u pitanju zabrana sudijama da ucestvuju u radu Skole, aktuelna ministarska vlast je skinula tu zabranu, i to je sigurno znak dobrog razuma i profesionalne odgovornosti.

Cak su i neka finansijska jedra izvucena iz neke tmine, ona nisu rasirena i verovatno cekaju povoljniji vetar, ali je pokazana spremnost i u tom pogledu. U tom smislu svi im odajemo cast i priznanje.

Medjutim, ima nesto sto je sasvim sigurno i dublje i odgovornije. Naime, Kopaonicka skola, narocito poslednjih godina, posle objavljenih radova (oko 250-300) rasporedjenih po metodu Heksagona i posle obavljenih debata po katedrama, izdaje na kraju Zavrsni dokument sa konstatacijama, zakljuccima, preporukama i porukama koje upucuje najsiroj pravnickoj javnosti.

Skrecem vam paznju da su te poruke u kratkim crtama, poput dispozitiva sudske presude, koncentrisane u 28-30 oblasti prava - (zivot, zdravlje, ekologija, sloboda licnosti, krivicno-pravna i upravno-pravna zastita licnosti, svojina, denacionalizacija i privatizacija, nepokretnosti, porezi, ugovor, odgovornost za stetu, bankarski poslovi, privredna drustva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi, intelektualne tvorevine, sud i uloga suda i nezavisnost sudska, arbitraze, Pravo Evropske unije, medjunarodni aspekti vodnog prava, pravni aspekti izbeglica, pravna drzava) - i da se obrazlozenje tih poruka se nalazi u objavljenim tomovima Kopaonicke skole.

To je svojevrsni predlog opste i konkretne reforme naseg pravnog sistema koji odgovara nasim i medjunarodnim pravnim standardima.

Medjutim, zvanicna vlast ove zemlje do pre dva meseca, snagom svoje politicke moci i dogmatske netolerancije, uspela je da sve predloge ove Skole u smislu reforme naseg pravnog sistema, ucini neaktuelnim, da ih jednostavno zaobide, kao da ih nema. Razume se, rezultat takvog postupanja vidi se u tome sto kriza pravnog sistema ne pronalazi puteve rekonvalescencije.

I sada nastaje pitanje - hoce li i ova ministarska i ukupna aktuelna vlast nastaviti da se prema predlozima Kopaonicke skole za reformom pravnog sistema - ponasa na isti nacin ili ce ove predloge uvrstiti u zvanicnu i javnu proceduru. Ovo tim pre, jer se nalazimo na pragu sveukupne reforme, pocev od ustavnog uredjenja sve do zakonskog uredjenja gotovo svih oblasti prava.

Poruka Saveznog ministra pravde upucena Kopaonickoj skoli za ovu Trinaestu sesiju, izmedu ostalog, glasi: Na Kopaonickoj skoli okupljeni pravnici, vise nego mi u Parlamentu, Vladi i Ministarstvu pravde, drze danas u svojim rukama sudbinu jugoslovenskog prava.

To su reci koje obavezuju, ne samo ministarsku vlast, vec pre svega Kopaonicku skolu koja svojim proteklim i buducim radom stoji pred teretom odgovornosti reforme naseg zakonodavstva u svim oblastima individualnog i zajednickog zivota.

I po tome: bez obzira da li ce razlog sadasnjosti nadvladati inerciju nepravedne proslosti, nasa Skola sa svojim Heksagonom, filozofijom pravde i racionalnom koncepcijom prirodnog prava, i jeste i bice ono sto je dosad bila - Universitas iuris naturalis copaonici.

2000

KULTURA U KODIFIKACIJI I NEKULTURA U OSTVARENJU PRIRODNIH PRAVA ČOVEKA