2001

NEPROLAZNOST HEKSAGONA PRIRODNOG PRAVA

Uvodna usmena rec koju je autor odrzao na Cetmaestom susretu Kopaonicke skole prirodnog prava koji je bio posvecen opstoj godisnjoj temi "PRAVO I LJUDSKE VREDNOSTI" u okviru stalnog naslova Skole "Pravda i pravo" koji je odrzan 13-17. decembra 2001. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 252 referata rasporedjenih u 6 tematskih oblasti (katedri) Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na zivot (zivot, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (krivicno-pravna i procesna zastita licnosti, opsta sloboda licnosti, upravno-pravna zastita licnosti); III. Pravo na imovinu (svojina, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosti, ugovor, odgovornost za stetu, bankarski poslovi, privredna drustva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, industrijska svojina); V. Pravo na pravdu (sudska praksa i uloga suda, arbitraze, pravo Evropske Unije, medjunarodni aspekti vodnog prava, pravna zastita izbeglica); VI. Pravo na pravnu drzavu (teorija pravne drzave, vladavina prava u praksi).

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan (sa oznacenjem medjunaslova) i publikovan pod istim naslovom u casopisu "Pravni zivot" br. 1-2 iz 2002. godine.

Uglednici Kopaonicke skole prirodnog prava, vi koji cinite ovaj atrijum pravnickog znanja i savesti,

Nosioci ideje prava kao pravde, racionalne slobode i tolerancije kao visokog stepena kulture razuma,

Uvazeni gosti, izaslanici pravne nauke sa razlicitih strana sveta, vi koji ste snagom pisane reci ili prisustvom uvecali ovaj nas zajednicki vrh prirode,

Postovane kolege,

Dame i Gospodo,

Filozofija prirodnog prava, od antickog do naseg vremena nadzivela je sve vekove, da bi nam se danas, kao racionalna koncepcija, predstavila imenom ljudskih prava. i evo je ovde, sa nama i u nama.

Naci se u podneblju tih vekova, znaci biti iznad prolaznosti pozitivnog prava, njegove voljnosti ili proizvoljnosti, i njegove, cesto, prostorno-vremenske nepravde, ponekad i naoruzane nepravde.

U sustini, to znaci biti iznad oskudice provincijalizma prava, a u korist univerzalnog pravednog prava, tog "zelenog drveta zivota" koje ne poznaje diskriminaciju ljudi po kriterijumu rodjenja ili kriterijumu bilo kakvog ubedjenja.

Dakle, u korist i na ljubav prava kao pravde, prirodne i socijalne (komutativne i distributivne) - jer, ako nestane pravde, vise nema vrednosti da ljudi zive na zemlji, a pravda prestaje biti pravda ako se prodaje po bilo kojoj ceni. Prepoznajete reci Kanta, cija filozofija, posle Huga Grocijusa i Pufendorfa, cini atribut racionalne koncepcije Skole prirodnog prava.

Proizilazi: biti u Skoli prirodnog prava zasnovanoj na autoritetu razvijenog razuma i zajednicke umnosti, znaci biti na putu nase opste kulture, intelektualne, duhovne i materijalne, nadnacionalne i nadklasne, kulture svakog coveka i svih ljudi zajedno. Ljudi koji su razliciti po mnogo cemu, ali ne i u svemu, ipak u svojoj biti prirodnog cina jednaki su u dolasku i jednaki u odlasku. Tu cinjenicu, cak ni agresivna volja bilo koje vladajuce klase, ne moze da pomeri.

Vise nacelo

Znamo da prirodno pravo kao pravedno pravo per se, nikada i nigde nije bilo postavljeno kao celovit sistem koji bi delovao po metodu pozitivnog prava. Ali, prirodno pravo kao nadzakonsko pravo predsedava svim ostalim nacelima pozitivnog prava. Ono je uvek delovalo, a narocito danas deluje, kao uzor, kao vise nacelo i kao kriterijum za ocenu pozitivnog prava u smislu njegovih dobrih ili manje dobrih ili rdjavih resenja.

Ustvari, pozitivno pravo ne moze bez "terapije" prirodnog prava, i uvek kada se taj hronicni bolesnik odricao svoje terapije odlazio je u neki lokalitet, u nasilje jednih u odnosu na druge, u instrument diskriminacije i dogmatske netolerancije koja hara pustinjom neprava. Odlazio je, dakle, tamo gde masline zamenjuju korov, trn i postus.

Ali, ta dva temelja nase pravne organizacije i civilizacije, nisu i ne smeju biti tacke razdvajanja koje vode u antagonizam, vec, naprotiv u kompoziciju i harmoniju transcendentnog i emprijskog svojstva u kojoj umna priroda gradi evoluciju (nikako revoluciju) pozitivnog prava u smislu njegove pravednosti, opstosti i nadnacionalnosti. Taj odnos moze biti trojak, i to je ta teorija triparticije koja je ovde, u ovoj skoli postavljena pre nekoliko godina (uzorni supsidijarni i korektivni odnos).

Izmedju dobra i zla

Prema tome, buducnost prirodnog prava je buducnost nase intelektualne kulture. One, koja je u stanju da dostojanstvo coveka uzdigne i proglasi neprikosnovenim pravom. Onako kako je to vec ucinila Povelja osnovnih prava Evropske unije. One kulture i one konstitucije koja ce stvoriti uslove, da svako, razapet izmedju dobrog i zla, izabere lepotu dobrog, lepotu biti covek i na taj nacin posvedoci Geteovu misao - "Covek sam tu i smem da budem to".

 

Dva nacina ispoljavanja

Ideja prirodnog prava, sa stanovista forme izrazavanja, imala je dva vida svoje opstojnosti: jedan, filozofski ciji se koreni vide jos u antickoj Grckoj filozofiji i koja neprestano traje sve do nasih dana, i drugi, pravno normativni izraz koji se sveobuhvatno ispoljio tek u drugoj polovini Dvadesetog veka u pravnim dokumentima Ujedinjenih nacija i standardima Medjunarodne zajednice. Oni danas cine jedan veliki i nepregledni pravnicki svet kodifikovanih prirodnih prava coveka. To ne znaci da i u ranijim vekovima prirodno pravo nije imalo pravno normativni izraz.

Naprotiv, tu su Magna carta libertatum (1215) Bil o pravima (1689), Deklaracija o nezavisnosti trinaest americzkih drzava (1776), Povelja o pravima Virdzinije (1776), i razume se, tu je i francuska Deklaracija o pravima coveka i gradanina (1789). Ali svi ovi istorijski akti samo su parcijalno regulisali izvesna pitanja u sferi prirodnih prava coveka.

 

Medjunarodni dokumenti

Medjutim, kada je rec o mnostvu dokumenata Ujedinjenih nacija, onda je tu, pre svih, i iznad svih Opsta deklaracija o pravima coveka iz 1948. godine, koja predstavlja najvecu kodifikaciju prirodnog prava ucinjenu u istoriji pravne kulture. Polazeci od racionalne koncepcije prirodnog prava, Deklaracija je, pored klasicnih "politickih i gradjanskih prava" obuhvatila jos i citav niz "ekonomskih i socijalnih prava" cime je zaokruzen dignitet coveka kao drustvenog bica.

Deklaracija u svom poluvekovnom trajanju (i neku godinu vise) postala je prava matica odakle su poleteli rojevi raznih dokumenata regionalnog karaktera, medju kojima je za nas znacajna Evropska konvencija o zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine. Na osnovu ove konvencije usledio je dalji proces zastite ljudskih prava, narocito kroz Zavrsna dokumenta brojnih konvencija o Evropskoj saradnji u materiji ljudskih prava (zavrsni akti iz Helsinkija, Madrida, Beca, Pariza, Moskve).

Na putu te hronologije, pre godinu dana, donesena je Povelja Evropske unije o osnovnim pravima coveka, koja kodifikuje u dobrom delu i reprodukuje, osnovna prava coveka normirana u ranijim dokumentima, poveljama i konvencijama regionalnog i opsteg karaktera. Svojom obuhvatnoscu i sistematikom uredjenih pitanja (dostojanstvo, sloboda, jednakost, solidarnost, gradjanska prava, pravda) ova Povelja, u kontinuitetu Opste deklaracije o pravima coveka oznacava krupan korak u procesu razvoja ljudskih prava i njihovog normativnog izraza.

Konstatujemo: brojne deklaracije, povelje, zavrsna dokumenta i konvencije kojima je izvrsena kodifikacija ljudskih prava imaju za svoj zajednicki imenitelj kulturu razuma i vrlinu pravde koja bi trebalo da bude ugradjena u jedno nadnacionalno, kosmopolitsko, pravo.

Ako se tome dodaju i nacionalna zakonodavstva onda se dobija jedan novi pravnicki traktat zasnovan na racionalnoj koncepciji filozofije prirodnog prava.

 

Trajnost Kopaonicke skole

I upravo na toj koncepciji, dakle, koncepciji prirodnog prava racionalnog smera, sa tom inspiracijom i tom duznoscu, vec cetrnaest godina (ustvari petnaest godina, ali nam je jednu godinu, 1998. ranija vlast oduzela jer nam je uskracena mogucnost odrzavanja vec zakazane sesije za tu godinu) obitava Kopaonicka skola prirodnog prava.

Ona okuplja hiljade pravnika iz razlicitih delova sveta, gradeci svoju biblioteku koja sa ovom godinom prelazi broj od cetrdeset tomova, a svaki tom u proseku iznosi oko hiljadu stranica stampanog teksta. Ove godine, tadodje u cetiri toma, sa ukupno 252 referata, napisa ili spisa na 3.356 stranica stampanog teksta.

Sve to, nazalost nije prevedeno na odgovarajuce strane jezike, ali ove godine, poceli smo sa rezimeima na engleskom jeziku. Ako bude mogucnosti, u buduce siricemo i tu tehnicku stranu, kako bi tomovi Kopaonicke skole bili pristupacni daleko siroj pravnickoj javnosti sa razlicitih jezickih podrucja. Pri tome, i to nesto znaci, vec vise godina Kopaonicka skola izdaje na engleskom i francuskom jeziku Zavrsna dokumenta, koja sa nekih stotinak stranica teksta, predstavlja sintezu nase opste rasprave i to se distribuira na oko hiljadu adresa na engleskom i francuskom podrucju. I to je neki, bar mali, prozor Kopaonicke skole u siru pravnicku javnost.

 

Harmonija i antinomija

Ova Skola, simbolicno sa jednog vrha prirode a pod svodom prirodnog prava izrazava i harmoniju i antinomiju danasnjeg pravnickog sveta, ne samo naseg vec sveukupnog. A u tom pravnickom svetu ratuje zakonsko nepravo sa nadzakonskim pravom, pravedno sa nepravednim pravom, neznanje (koje sebe vidi svemocnim vlasnikom vremena) sa ucenim znanjem koje sebe spoznaje u ustrojstvu demokratske kulture i tolerancije kao atributa te kulture.

Kopaonicka skola, motivisana filozofijom pravde, postavlja i snagom juristickog uma ispunjava svoj Heksagon kao most koji spaja razvojene civilizacije. Sest stubova toga mosta dobro su nam poznata: zivot, sloboda, svojina, intelektualna tvorevina, pravda i pravna drzava.

Sa stanovista prirodnog prava, a to znaci sa stanovista ove Skole, nijedan pravni sistem nije sam po sebi dovoljna celina, bas kao sto nijedan covek nije Ostrvo za sebe. I zato nepravedno pravo u bilo kom delu ovog sveta, nepravedno je za sve nas, jer smo obuhvaceni zajednickim bratstvom. Tiranija nepravednog prava, bas kao i smrt bilo kog bratstvenika kao zrtve te tiranije, umanjuje sve nas za jednu dimenziju ljudskosti.

Klasifikacija

S obzirom na veliki broj ljudskih prava postavljenih i kodifikovanih u okviru dokumenata Medjunarodne zajednice, postavlja se pitanje da li je lista ljudskih prava stalno otvorena ili ona ima granice svoga domasaja u smislu numerus clausus, kao i pitanje eventualne pravne hijerarhije izmedju pojedinih kategorija ljudskih prava.

Ova kao i druga pitanja koja se pokrecu na sirokom polju ljudskih prava predvidjenih okvirom medjunarodnih dokumenata, inspirisala je veliki broj autora sa razlicitih jezickih podrucja tako da danas postoji izuzetno bogata knjizevnost o ljudskim pravima, i to je vec predjena stranica u nasoj Skoli. Stoga, ovde cinim samo podsecanje na ovo pitanje kako bi dobili potpuniju sliku klasifikacije ljudskih prava, tog stozera pravne, moralne, filozofske i politicke civilizacije.

Kada je rec o pokusaju klasifikacije ljudskih prava potrebno je naglasiti da su u savremenoj teoriji ljudskih prava cinjeni napori da se ova prava klasiraju po razlicitim kriterijumima pocev od hronologije njihovog nastanka, pa preko osobenosti njihovog nosioca, sve do pravnodogmatske hijerarhije ovih prava.

Tako u jednom delu teorije i prakticne strucnosti, rado se govori o "generacijama ljudskih prava", tacnije o "tri generacije ljudskih prava".

Prvu generaciju cine gradjanska i politicka prava, drugu cine ekonomska, socijalna i kulturna prava, i trecu generaciju cine sva ostala prava, kao sto su pravo na razvoj, pravo na mir, pravo na zdravu okolinu, pravo na komuniciranje, a zatim pravo na samoopredeljenje, pravo na upravljanje nacionalnim resursima. Ova prava tzv. trece generacije ljudsih prava, nazivaju se jos i "prava naroda" ili "prava solidarnosti" ili se obelezavaju nekim drugim slicnim nazivom. Po mnogim misljenjima u ovoj generacijskoj podeli ljudskih prava vlada princip hijerarhije.

 

Integritet

Po misljenju Kopaonicke skole, ako se ostavi po strani terminoloska neadekvatnost o "generacijskoj" podeli i hijerarhiji ljudskih prava na jaca i slabija prava, potrebno je istaci da sustina prirodnog prava ne poznaje generacijske podele prava jer su prava coveka univerzalna, stalna i apriorno umna i pravedna. Tako na primer ekonomsko-socijalna i kulturna sfera covekove licnosti ne moze biti razdvojena od njegove gradjanske i politicke licnosti. Pitanje ostvarenja ovako koncipiranih prava je sasvim drugo, ali prvorazredno pitanje zivota ljudskih prava.

Ustvari, sva ljudska prava predstavljaju integritet svakog coveka s tim sto je pravo na zivot i pravo na slobodu preduslov ostvarenja svih drugih prava, ali ne i njihova hijerarhijska nadredjenost u smislu jednake pravne zastite svih ljudskih prava.

Otuda jedna integrisana misao ovde mora biti izrazena sintezom koja okuplja ljudska prava oko stozernih sest tacaka: pravo na zivot, slobodu, svojinu, intelektualnu tvorevinu, pravdu i pravnu drzavu. Razume se ovaj Heksagon nije zatvoren sistem, u njemu razlicitost pojedinih disciplina dobija snagu zajednickog svoda brojnih ljudskih prava.

Opus

Na osnovu ovog Heksagona koji je njegov autor formulisao i postavio 1994. godine u okviru Kopaonicke skole prirodnog prava, gradjeni su elementi za citavo zdanje prirodnih prava coveka.

Razume se, kao prvo postavilo se pitanje koji pravac filozofije prirodnog prava treba uzeti kao temelj za ovo zdanje, s obzirom na veliki broj koncepcija Skole prirodnog prava od antickog do naseg vremena.

Polazeci od racionalne koncepcije filozofije prirodog prava Kopaonicka skola je izgradjivala svoj naucni stav o brojnim pitanjima iz ove oblasti.

U tom smislu izgradjena je teorija triparticije koja se tice odnosa prirodnog i pozitivnog prava; tadodje tu je i teorija o moralnoj triparticiji prava (ucini zlo, ne ucini zlo i ucini dobro); postavljena je teorija zloupotrebe ljudskih prava; uneseno je vise jasnoce u terminologiju s tim sto je izraz prirodno pravo genusni pojam za prava coveka i ljudska prava; razgranicen je legitimitet ljudskih prava od njegovog legaliteta u postupku ostvarenja; formulisan je zakon dvanaest tablica sudijske nezavisnosti; postavljena je skica za teoriju tolerancije kao posebnog subjektivnog prava i neophodnog svojstva demokratske kulture i pravne drzave; postavljeni su kriterijumi za prepoznavanje zakonskog neprava od nadzakonskog prava i to putem komutativne i distributivne pravde.

 

Razum kao osnov

Racionalna koncepcija filozofije prirodnog prava nalazi se u temelju Heksagona Kopaonicke skole. Kao sto je poznato ta koncepcija predstavlja jednu granu na velikom stablu prirodnog prava prema kojoj je razum izvor ukupnog saznanja i izvor naseg prava.

Ustvari, ideja o prirodnom pravu nalazi svoj koren u ucenju grckih filozofa sofista (peto stolece stare ere), a narocito je bila zastupljena u ucenju rimske Stoicke skole koja je insistirala na etickim duznostima. Prirodno pravo se objasnjavalo pravdom kao moralnom odredbom i stozernom vrlinom i prema tom kriterijumu zakoni mogu biti pravedni i nepravedni.

Shvatanje prirodnog prava izrazeno u antickoj grckoj i rimskoj filozofiji i etici posluzilo je kao osnov za dalji razvoj filozofije prirodnog prava i to, najpre, u dva pravca: teoloska interpretacija, narocito u smislu srednjevekovne doktrine Tome Akvinskog, i interpretacije koja prirodno pravo odvaja od teologije (laicizacija prirodnog prava), i svodi ga na biolosko racionalno (Hugo Grocijus) a zatim na cisto racionalno objasnjenje, dakle ono koje prirodno pravo objasnjava iskljucivo autoritetom uma. Proizasla iz opste filozofije racionalizma 17. veka (Rene Dekart), ova teorija je dozivela svoju sublimaciju u 18. veku u filozofiji Kanta, koja je do danas u sustini ostala jedna od glavnih interpretacija izvora prirodnog prava.

Moralni i zakonski imperativi proizilaze iz uma iz cega sledi zakljucak da je um zakonodavac prirodnog prava, po cemu se ono, prema ovoj filozofiji naziva umnim prirodnim pravom.

Savremena teorija prirodnog prava kao i brojne medjunarodne konvencije i opste deklaracije o pravima coveka (ljudskim pravima) uglavnom prihvataju racionalnu koncepciju prirodnog prava zasnovanoj na visokom stepenu zajednickog razuma i filozofije pravde kao opste vrline i majke prava.

 

Trostruki odnos

U okviru Heksagona Kopaonicke skole formulisana je teorija triparticije koja resava pitanje odnosa pozitivnog prava prema prirodnom. Ukratko: prirodno pravo je supstrat i uzor pozitivnom pravu; prirodno pravo je supsidijarni neposredni izvor prava; prirodno pravo je korektivni faktor u primeni pozitivnog prava. Skraceno govoreci prirodno pravo je uzorno, supsidijarno i korektivno u odnosu na pozitivno pravo.

Uzorni odnos se ogleda u tome sto su mnoga resenja pozitivnog prava zasnovana na nacelima prirodnog prava, tako da ona cine element pozitivnog prava sjedinjen u konkretnoj pravnoj normi, na primer, komulativna pravda u domenu ugovora i deliktne stete.

Supsidijarni odnos postoji u slucaju pravnih praznina kada se prirodno pravo primenjuje neposredno, i to je takozvano sudjenje po pravdi i pravici, ukoliko sud nije pronasao resenje putem analogije.

Korektivni odnos postoji u slucaju kada norma pozitivnog prava upucuje na primenu metapravnih kriterijuma, kao sto su savesnost i postenje, dobri obicaji, pravicna naknada i sl. Ovaj korektivni odnos ogleda se i u tome sto sudija putem ciljnog tumacenja dolazi do prirodnopravnog supstrata, zbog cega je potrebno da primeni nacela konvencija koje cine kodifikaciju ljudskih prava.

Terminologija

Kada je rec o prirodnom pravu i njegovom odnosu prema pozitivnom pravu, Kopaonicka skola je unela vise jasnoce u pogledu same terminologije. Dobro je poznato da su se u proslosti i danas prirodna prava nazivala i nazivaju pravima coveka. Medjutim, narocito posle Drugog svetskog rata, u mnogim aktima Ujedinjenih nacija upotrebljen je naziv "ljudska prava" koji se do danas odrzao u strucnoj i opstoj javnosti. I ne samo odrzao, vec svojom ucestaloscu toliko okupirao nas intelektualni i prakticni zivot da je u izvesnom smislu postao stalni pratilac pa i njegov sastavni deo. Pocev od brojnih medjunarodnih i domacih normativnih akata i standarda, pa preko raznovrsnih medija, sve do "odbrane" nekog antipravnog cina, izraz "ljudska prava" predsedava nasim svakodnevnim htenjima, interesima ili ocekivanjima.

U strucnoj, a narocito u nestrucnoj javnosti, ljudska prava se shvataju kao neka nova kategorija svemocnog prava iza koga stoje odredjeni uticajni faktori medjunarodne ili regionalne zajed-nice i koji pomocu njih ostvaruju odredjene ciljeve. Tako se u opstoj i prosecnoj svesti, ljudska prava shvataju mozda i neprecizno, pa i kao takva prava pomocu kojih se moze sve objasniti, cak i ona prava koja u sustini nisu ljudska u smislu zivota i dostojanstva coveka kao prirodnog bica. Takva upotreba ljudskih prava ustvari predstavlja zloupotrebu pojma ljudskih prava, a ne njihovu dostojnu upotrebu. Zloupotreba ljudskih prava postoji uvek kada se ona vrse protivno cilju zbog koga su ona ustanovljena ili priznata.

Pre svega izraz ljudska prava i izraz prava coveka dolaze sa dva razlicita jezicka podrucja, iz anglosaksonskog (Human Rights) i francuskog (Droits de l'Houmme).

Polazeci od pojmovne istovetnosti i jezicke razlicitosti, tu nema sustinskih razlika. Ali, nema ni teorije ljudskih prava ni teorije prava coveka, bez teorije prirodnog prava. To je jedna pojmovna celina. Prema tome, svaka doktrina i praksa ljudskih prava ili prava coveka mora biti utemeljena na izvoru prirodnog prava i to onog koji svoj osnov nalazi u ljudskom razumu, u autoritetu uma kao sublimiranog prirodnog svojstva coveka.

Sve to upucuje na zakljucak, da kada je u pitanju izvor terminologije kojom ce se imenovati prava coveka, treba zadrzati drevni ali uvek aktuelni, sveobuhvatni i misaoni princip prava koji se zove prirodno pravo.

U sirokoj javnosti sva tri izraza se upotrebljavaju i nema naucnog razloga koji bi ovu terminolosku trihotomiju trebalo ubuduce da spreci.

Izraz prirodno pravo je genusni pojam i iza njega stoji pravna i filozofska civilizacija od Aristotela i pre njega, do Kanta i posle njega, sve do Univerzalne deklaracije o pravima coveka iz 1948. i posle nje.

Vec ta sirina prostora i vremena, daje nam za pravo da zadrzimo ne samo koncept vec i izraz prirodno pravo. Medjutim, ako se danas javljaju i drugi izrazi kao sto su ljudska prava ili prava coveka, onda nema nikakvog razloga da se uzdrzim od upotrebe bilo koga od pomenutih izraza i pojmova. Prema tome, moguce je upotrebljavati oba izraza ali uz saznanje da je izraz prirodno pravo izvorni i genusni pojam, pa se u tom smislu mogu upotrebljavati sva tri izraza.

Sudijska nezavisnost

U okviru Heksagona Kopaonicke skole posebna paznja je posvecena principu nezavisnosti sudstva kao atributu pravne drzave. Vrseci svoju duznost sudije se izjasnjavaju o zivotu i slobodama kao elementarnim pravima ljudi, i svim drugim pravima i duznostima koji otuda proizilaze i koji cine spektar ljudskih prava, a koji im je zakonom stavljen u nadleznost.

Sudije nose i donose "glas zakona", ali ne po nacinu pozitivistickog mehanizma i automatizma, vec po neophodnosti primene i interpretacije zakona u smislu legitimne pravde.

Monizam zakonske dogme, kada ova izrice samovolju nepodnosljive nepravde, ako vec nije uklonjena umnoscu zakonodavca, jedino se moze spreciti pluralizmom njegove interpretacije od strane sudije, drzeci se normi i nacela ljudskih prava izrazenih i kodifikovanih u dokumentima i standardima Medjunarodne zajednice. U tom procesu, kao treca vlast, sudija je poslednja brana i odbrana prirodnog prava pred zakonskim nepravom.

Dakle, drzeci se principa legaliteta pozitivnog prava, sudija putem interpretacije zakona, postaje akter dosudjene pravicnosti.

I zato pitanje nezavisnosti sudije nije samo pravno pitanje, vec pitanje opste kulture jedne zajednice.

Nezavisnost sudije moze se posmatrati sa u dimenzije: nezavisnost sudije u postupku primene prava, statusna nezavisnost i garancija nezavisnosti sudije.

Kodeks sudijske nezavisnosti

Sudija je u izricanju pravde nezavisan od bilo koje vlasti osim vlasti legitimnog zakona. On donosi nepristrasne odluke u zakonom predvidjenom postupku na osnovu procene cinjenica i razumevanja zakona u smislu ostvarenja komutativne i distributivne pravde. U tom postupku sudija primenjuje i norme o ljudskim pravima koje proizilaze iz potvrdjenih i objavljenih medjunarodnih ugovora i opsteprihvacenih medjunarodnih standarda koji su sastavni delovi unutrasnjeg pravnog poretka svake prosvecene zajednice. Sudija je licnost javnog poverenja a njegova duznost je zasnovana na visokom stupnju pravnicke i opste kulture pa mu u tom smislu mora biti dostupna mogucnost stalnog usavrsavanja. Sudija kao i drugi gradjanin uziva opstu slobodu misljenja, govora, izrazavanja uverenja, profesionalnog udruzivanja, okupljanja i kretanja, ali svagda tako da cuva dostojanstvo svog poziva i nepristrasnost i nezavisnost sudstva. Vrsenje sudijske duznosti ne sme biti predmet nedostojnih uticaja, podsticanja, pritisaka, pretnji ili intervencija, direktnih ili indirektnih od strane bilo koga i iz bilo kog razloga. U tom smislu svako je duzan da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i morala postuje nezavisnost sudije i da se uzdrzi od svakog akta nedostojnog uticaja. Svako lice koje svojim aktom nedostojnog uticaja narusi i ugrozi nezavisnost sudije treba da bude podvrgnuto zakonskoj sankciji.

Drzava mora da garantuje nezavisnost sudije doslednom primenom ustavnog nacela vladavine prava i nacela podele vlasti na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku, po kome sudska vlast pripada sudovima. Nadalje, sudija ne moze biti pozvan na odgovornost za misljenje ili za glas koji je dao u vrsenju sudijske duznosti, a imunitet sudije utvrdjuje se zakonom. Sudija ne moze vrsiti vansudske poslovne aktivnosti kojima se kompromituje njegova sudska nezavisnost ili dostojanstvo. Sudija se mora izuzeti da postupa po odredjenim predmetima u slucaju da postoje takvi razlozi koji dovode u pitanje njegovu neprisrasnost.

Svojstva sudijskog statusa

Sudijska nezavisnost se izrazava i atributima sudijskog statusa i tu se isticu narocito dva svojstva sudijskog statusa. To su stalnost sudijske funkcije i nepokretnost sudijske duznosti. Stalnost sudijske funkcije podrazumeva pravilo po kome sudija ne moze biti lisen svoga zvanja i polozaja, nicijom voljom ili samovoljom, osim svojevoljno, kao i zakonom utvrdjenih razloga prestanka sudijske funkcije (npr. starosna penzija, pravosnazna presuda za ucinjeno krivicno delo koje ga cini nepodobnim za vrsenje sudijske funkcije, gubitak radne sposobnosti za vrsenje sudijske funkcije i drugi razlozi koji uvek moraju biti zakonom jasno i izricito predvideni. Nepokretnost sudijske duznosti kao drugi atribut sudijskog statusa, znaci da sudija ne moze protiv svoje volje biti premesten u drugi sud.

Tradicija

Oba svojstva i stalnost i nepokretnost bila su predvidjena jos u Ustavu Knjazevstva Serbije (1838) po kome nikakav clen suda ne moze biti sbacen pre nego sto stvar bude dokazana. Taj isti stav bio je izrazen i za vreme vazenja Ustava za Knjazevstvo Serbiju (1869) kada je bio donesen poseban Zakon (1881) kojim je tadodje bila predvidjena stalnost i nepokretnost sudija. Ustav za Kraljevinu Srbiju 1888. godine predvidjao je da su sudije u svojim zvanjima stalne i da ne mogu biti liseni svog zvanja, niti pod bilo kojim izgovorom uklonjeni sa duznosti protiv svoje volje, bez presude redovnih sudova ili disciplinske presude Kasacionog suda.

Garantije

Postoji veci broj garantija za nezavisnost suda. Tako, jedna od prvih garantija jeste nacin izbora sudija. Postoje tri osnovna nacina izbora: postavljanje od strane upravne vlasti, na opstim izborima, i izbor od samih sudijskih tela slicno izboru univerzitetskih profesora sa izvesnim modifikacijama. Kao narocita garantija nezavisnosti suda istice se materijalni polozaj sudije koji mora da odgovara tezini i dostojanstvu sudijske funkcije. Nadalje, tu su i ogranicenja u pogledu onih vansudskih aktivnosti koje su nespojive sa sudijskom funkcijom. S tim u vezi je i pitanje ucestvovanja sudija u politickom zivotu koje mora biti takvo da se uvek cuva dostojanstvo sudijskog poziva i nezavisnost sudstva. U garantije sudijske nezavisnosti ulaze i pitanja sudijskog imuniteta, nacina unapredjenja sudija, kvalitetnog obrazlozenja presude, nacina rasporedjivanja predmeta i sl.

Kao sto se vidi nezavisnost sudije se grana u tri dimenzije: nezavisnost u postupku primene, statusna nezavisnost i garantija sudijske nezavisnosti. Kao opsti zakljucak moze se izvesti da bez primene prirodnog prava nema sudijske nezavisnosti.

Tolerancija

Na prostorima Heksagona Kopaonicke skole naslo je mesto i pravo na toleranciju kao neophodno svojstvo demokratske kulture i pravne drzave. Ako se demokratija shvati kao prost zakon vecine, onda se ona moze pretvoriti u diktaturu vecine nad manjinom (vulgarna demokratija) ili ako je ona samo zakonom predvidjena, a u stvari se ne sprovodi u zivot, onda je to simulovana demokratija.

Racionalna koncepcija prirodnog prava pretpostavlja takav stepen demokratske kulture u kojoj je tolerancija vitalna tacka bez koje takve kulture i nema, a koja, izmedju ostalog, zahteva i politicku zrelost i svest o odgovornosti.

Tolerancija se ne donosi rodjenjem i to je specificnost ovog stecenog prirodnog prava. Ona je pitanje duhovne slobode, vaspitanja razuma da svako ima pravo na svoje misljenje bez obzira na brojnost ili malobrojnost.

Tolerancija i dogmatska netolerancija, dva su saputnika coveka kao drustvenog bica. Kome ce se privoleti, to u krajnjoj liniji zavisi od stepena kulture coveka i njegovog socijabiliteta. Toleranciju treba uvesti u svet pravnih normi: veca primena permisivnih normi, koriscenje teorije triparticije i uzimanje prirodnog prava kao supstrata i inspiracije za formulisanje konkretnog zakonskog resenja. Toleranciju treba konstituisati kao posebno subjektivno pravo titulara tolerancije koje se sastoji od ovlascenja i zastite putem tuzbe u materijalno-pravnom smislu.

Racionalna sloboda

Kopaonicka skola, u okviru svog Heksagona, posvetila je posebno mesto jednom od osnovnih prirodnih prava coveka, a to je pitanje njegove opste slobode, a posebno svojinske i ugovorne. U smislu racionalne koncepcije prirodnog prava sloboda se shvata kao samosvesna sloboda, jer polje slobode jednog titulara, ograniceno je poljem slobode drugog titulara. Sfera prava jeste sfera slobode, ali one slobode koja je u medjuzavisnom odnosu sa slobodom drugih. Pravda se ovde postize proporcijom sloboda. Prema tome, nema slobode pod nasiljem i nema slobode bez odgovornosti.

Svojinska sloboda kao deo opste slobode deli sudbinu te slobode tako da je i svojinska sloboda racionalna, sto znaci da je ogranicena svojinskom slobodom drugih.

Svojinske razlike mogu biti odrzavane samo na zajednickoj koristi, a ne na stetu i diskriminaciju drugog. Sve sto je izvan ove odredbe cini da svojinska sloboda nije vise u okvirima filozofije prirodnog prava.

Razume se, da se postavlja pitanje gde su granice svojinske slobode odnosno koliki je stepen drustvene tolerancije u svojinskim razlikama i da li svojinska sloboda moze ici preko onoga sto je titular te slobode stvorio svojim radom, ili svojinsku slobodu treba shvatiti shodno antickoj zapovesti prava da svakome treba dati ono sto mu pripada.

Svedimo sve odgovore na dva osnovna: kolektivisticka i drzavno-svojinska norma i dogma ili konkurencija sposobnosti u uslovima trzisne privrede.

Idealnu pravdu tu nije moguce postici zbog prirode coveka kao nesavrsenog bica i svih oblika njegove drustvenosti. Ali je moguce ostvariti podrucje drustvene i individualne tolerancije. U tom pogledu drzavno-svojinska dogma kojia drzavi daje i politicka ovlascenja, danas ustupa mesto konkurenciji sposobnosti u uslovima trzista za koju se vezuje verovanje da ona vodi u ekonomsku i politicku demokratiju koja je svojstvena pravnoj drzavi. Stoga potrebno je podvuci razliku izmedju drzavne svojine u smislu imperijuma i svojine u smislu dominiuma gde se drzava u prometu javlja kao i svaki drugi titular prava.

Pored svojinske slobode neophodna je i ugovorna za koju takodje vazi pravilo da je i ona racionalna i samosvesna. Te granice se postavljaju ustanovom javnog poretka koji danas sve vise dobija u svojoj uniformnosti jer se putem implementacije i internacionalizacije ljudskih prava nacionalno razudjeni javni poredak sve vise sliva u jedinstveni javni poredak.

 

Kaznena pravda

Svaki od recenih vidova slobode moze biti povredjen ili ugrozen deliktnom radnjom drugog koji mora snositi odgovornost koja je primerena tezini njegovog delikta. Jednakost izmedju povrede i sankcije treba da bude zasnovan na utvrdjenom stepenu ravnoteze uzajamnih sloboda. To je kaznena pravda kao posledica komutativne i distributivne pravde.

Kaznena pravda prestaje biti pravda kada izrecena vrsta i tezina kazne prekoraci granice komutativne srazmere. Koja je vrsta kazne podobna da najvise odgovori kaznenoj pravdi - personalna egzekucija ili ogranicenje slobode kretanja na zatvorske prostorije. U staroj Grckoj bila je i kazna da delikvent ne sme pohadjati pozoriste sest meseci sto je za ono vreme bio ekvivalent za ucinjeni delikt. Danas kaznu lisenja slobode kretanja mnogi dozivljavaju kao ostru sankciju, ali sa gledista prirodnog prava svako ima slobodu kretanja, pa je ogranicenje kretanja na teritoriji samo jedne zemlje, tadodje kazna zabrane kretanja samo se ona lakse podnosi nego kada je to kretanje, ograniceno na neki mali prostor.

 

Proklamacija i neostvarenje

Prirodna prava coveka, kao sto je dobro znano i kao sto je ovde vec vise puta istaknuto, dozivela su narocito u drugoj polovini Dvadesetog veka, pored filozofskog opusa jos i svoj pravno-normativni izraz u vidu velikih kodifikacija prirodnog prava. Putem preuzimanja u nacionalna zakonodavstva, kultura prirodnog prava dosegla je do osnovanog ocekivanja da smo na pragu jednog univerzalnog i svetskog prava koje ce u svojoj osnovi biti pravedno pravo, ne samo u izvoru, slovu i duhu zakona, vec i u postupku njegovog ostvarenja.

Medjutim, to vreme jos nije nastupilo. Umesto njega, nastupilo je vreme nesloge i pakao razdora tako da se svakog dana ponavlja zalosna slika sa razlicitih strana sveta da nasilje kao opozicija umnosti odnosi nase zivote, nase prirodno pravo na zivot i pravo na slobodu, kao preduslova za ostvarenje svih drugih prirodnih prava koja cine sadrzinu Heksagona Kopaonicke skole prirodnog prava. Kao da su i danas aktuelne Geteove reci: o pravu sto se s nama rodilo, brige se, nazalost i nije vodilo.

Doslo je do ogromne razlike izmedju proklamovanih i neostvarenih prava coveka i to je danas sudbinsko pistanje nase civilizacije.

Antinomija je potpuna: kodifikacija prirodnih prava coveka predstavlja velicanstvenu misaonu zgradu savremenog coveka, ali istovremeno tu je i gazenje tih prava i unistavanje te i takve zgrade. Drugim recima, imamo visok stupanj kulture prirodnih prava u izvoru, u dokumentima, ali i visok stepen nekulture u postupku neostvarenja ili nejednakog ostvarenja tih prava.

Taj odnos nesrazmere izmedju prihvacenog i neostvarenog, danas je najslabija tacka u celom sistemu ljudskih prava. Takvo stanje drzi nas u semi zatvorene i dirigovane sudbine, sto je prava suprotnost racionalnoj koncepciji prirodnog prava koja cini temelj naseg Heksagona prirodnih prava.

 

Zasto je tako

Uzroci ovakvog stanja su brojni i raznovrsni, zavisno od prostora i vremena, geografskog i ideoloskog faktora, religijske i filozofske svesti, ekonomske mogucnosti i ekonomske konstitucije, jednom recju, zavisno od stepena opste i pravnicke kulture.

Ipak, kada je rec o neostvarenju ljudskih prava na najsirem planu unutar i izvan pojedinih familija prava (rimsko-evropka, anglo-saksonska, serijatska, Hindu pravo i kineska familija prava) cini se da bi mnostvo uzroka mogli svesti na tri osnovna.

Postojanje ekstremnog siromastva u velikom delu sveta objektivno sprecava mogucnost ostvarenja mnogih prava koja su utvrdjena kao ekonomska, socijalna i kulturna ljudska prava. Na osnovu jednog empirijskog istrazivanja skoro jedna milijarda ljudi danas zivi u uslovima apsolutne bede usled cega na nasoj planeti svakodnevno umire ogroman broj ljudi i dece, posebno zbog nedostatka hrane i osnovnih higijenskih uslova. Humanitarna katastrofa je pravi atak na elementarno ljudsko dostojanstvo i fizicku egzistenciju jedne petine ili sestine stanovnistva ukupnog sveta.

Drugi uzrok se moze videti u postojanju antipravnih drzava koje svojim simulovanim aktima o ljudskim pravima brisu svaki legitimitet i legalitet kao poluge vladavine prava i pravne drzave. Ovde, implementirana ljudska prava na papiru bivaju zamenjena proizvoljnim oportunitetom nacionalne, klasne, verske ili ideoloske prirode. I to u tolikoj meri da nasilje postaje notorni drustveni fakt koji prelazi sve granice drustvene tolerancije. To je niza kultura prava i ona nije polje na kome ljudska prava dozivljavaju uzdizanje.

Na postojecu krizu ljudskih prava u postupku njihove primene odnosno neprimene, utice i zloupotreba ovih prava koja postoji u slucaju da se ona vrse protivno cilju zbog koga su ustanovljena ili priznata (objektivno stanoviste) odnosno kada se ona vrse sa namerom da se drugi povredi (subjektivno stanoviste). U najvecem delu, to se odnosi na "pravo" odmazde ili sistem taliona (prastari i primitivni nacin sankcije), gde se cine nove, cesto i teze povrede ljudskih prava od onih koja se stite. Ustvari, to je ekvivalencija nasilja gde jedno ubistvo cini motiv i "opravdanje" drugog ubistva. Takvo postupanje je suprotno i Heksagonu i racionalnoj koncepciji prirodnog prava. I to je tadodje vec predena stranica nase Skole. Medjutim, sada je potrebno uci u dublje korene ovih uzroka koje ovde imenujem kao tacke opstosti.

Tacke opstosti

Da bi sagledali dublje sfere pomenutih uzroka nesklada izmedju proklamovanih i neostvarenih ljudskih prava, pokusacu da vam priblizim nekoliko tacaka opstosti prakse i nauke u 20. veku koje su dosle kao rezultat i kao kumulacija odredjenih determinanti drustva i koje su u sustini metapravnog porekla ali sa njihovim jakim uticajem na karakter prava i njegovo ostvarenje.

Kao prvu opstost treba pomenuti razdvojenost ili bifurkaciju naucne misli u 20. veku, na tehnicko-tehnolosku i socijalnu, dakle, na odnos prirodnih i drustvenih nauka.

Covekova umnost od antike do danas, narocito u 20. veku razisla se u dva pravca: tehnicki um i tehnicki progres otisao je do neslucenih granica ako ih uopste tu ima, a onaj drugi, nazovimo ga socijalnim, ne prati razvoj tehnickog uma. Kao da je sudbinski zastao i tako se stvorila jedna velika nesrazmera, cak citav ponor, izmedju ta dva uma.

To je, izmedju ostalog, dovelo do sjaja i bede savremenog coveka. Sjaj pripada tehnickom umu, a beda onom drugom, socijalnom, koji jos nije u stanju da resi osnovna egzistencijalna pitanja prava na zivot i prava na slobodu svih ljudi kao jednakih bica pred prirodom koja nas je stvorila.

Globalizacija

Razvoj tehnickog uma jedan je od razloga savremene pojave takozvane globalizacije ili svetskog drustva, svetskog poretka ili svetskog sistema. Razume se to nije jedini uzrocnik, ali njega treba oznaciti kao preduslov stvaranja te savremene svetske pojave.

Naime, zahvaljujuci razvoju tehnickog uma doslo je do ekspanzije modernih nacina tehnologije gde je narocito znacajna informaticka ekspanzija kao i ekspanzija razlicitih vrsta komunikacija. Ako su u istom trenutku svi ljudi sveta u mrezi istog ili slicnog medijskog dogadjaja onda su oni globalno vodjeni na isti nacin, a cesto su pretvoreni u zrtve manipulacije ovog ili onog finansijskog ili drugog centra moci.

S jedne strane, dakle, Svetsko drustvo nam donosi povezanost, komplementarnost ekonomskog i pravnog poretka, nadnacionalne ustanove, medjukulturno prozimanje, ali s druge strane, takav poredak stvari preti opasnom automatizacijom zivota i to onog koji je vise okrenut culnosti savremenog coveka.

Zamislimo da je socijalni um isao u korak sa tehnickim, mozda danas ne bi bilo ovakvog sukoba civilizacija, konflikta kulturnih, nacionalnih i verskih.

Vecita pitanja

Medjutim, realnost je drugacija. Ono sto je nekad okupiralo Platona i Aristotela i Stoicku skolu i docnije sve do Kanta i filozofije 20. veka, gotovo na isti nacin okupira savremenu, pravnu i moralnu civilizaciju.

Ta pitanja se mogu formulisati u obliku teze i antiteze, u obliku neke vrste antinomije kao sto su: ljubav i mrznja, egoizam i altruizam, savest i iskusenje, pravo i pravda, zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo, moral i antimoral, demokratska kultura i tiranija, univerzalne i separatne vrednosti, jednakost i diskriminacija.

Socijalna misao sa ovim pitanjima, a narocito praksa, ostala je na startu u odnosu na tehnicku misao koja grabi ka nebeskim visinama. Uzmimo za primer antinomiju ljubavi i mrznje, tog dvojstva coveka kao prirodnog bica. Vekovna socijalna misao, bez obzira kako se ona zove - filozofija, religija ili drzava blagostanja, nije ucinila znacajan korak u razresenju tog osnovnog pitanja covekovog bitisanja.

Jos je grcka mitologija to pitanje, bar u masti, postavila slikom da se iz dvojstva boga Aresa, boga mrznje i rata i boginje Afrodite, boginje mira i lepote, stvorila harmonija dolazeci na morskom talasu.

Mrznja je pakao i tmina ljudske duse, a ljubav je svetlost dostojanstva coveka i njegovog sveukupnog bica. To su dva sveta koja "u nj ratuju".

I kada mrznja ovlada covekom i njegovim socijabilitetom (drzavnim i nedrzavnim), onda, eto spaljivanja knjiga, a potom i spaljivanja ljudi. To je pojava ne samo proslosti ili srednjovekovne proslosti, vec je to pojava i sadasnjosti.

Prema tome, mrznja nije put nauke i svako ko mrznji daje prevlast nad ljubavlju, taj ne moze biti na putu nauke, jer nauka nije nista drugo nego slika istine do koje se dolazi dobronamernom sumnjom, a nikako bilo kojom dogmom, jer ona zatvara razvoj misli isto onako kao sto smrt zatvara fizicki deo covekove licnosti.

Politicki imperijum

Drugi momenat koji treba podvuci u toj opstosti 20. veka jeste prevlast politickog imperijuma u odnosu na sve ostale determinante prava, posebno naucne determinante. U tom mnostvu determinanti (filozofija, ekonomija, moral, tradicija, ideologija, politika), treba da postoji neki minimum harmonije, razume se u pretpostavci pravne drzave.

Medjutim, kada nadmoc politicke determinante naraste nekontrlisanim brojem celija, onda dobijamo kancerozni politicki imperijum koji prosto stavlja u ropstvo nase prirodno pravo na zivot i nase prirodno pravo na slobodu. Naucni argument tada gubi bitku pred agresijom politicke prolaznosti. Na raznim stranama sveta naucni argument posebno iz socijalne sfere, postaje minoran ili se ignorise od strane politickog imperijuma. Razume se, nauka je tu, ona ostaje, ali je nemocna da u nekim vitalnim stvarima bitno utice na socijalni status coveka i njegovu buducnost. To je dovelo i do politicke ucene kao danas uobicajenog sredstva komuniciranja izmedju razdvojenih drzava i njihovih derivata.

Prevlast

Treca opstost 20. veka, narocito njegovog kraja, jeste bitno poremecena ravnoteza izmedju velikih sila, sto je dovelo do razlicitih medjunarodnih standarda, kako njihove sadrzine, tako i jos vise njihove realizacije na opstem i regionalnom planu.

Zblizavanja

Ipak i pored svih uzrocnika danasnjeg stanja ljudskih prava uopste, potrebno je naglasiti i veliki stepen zblizavanja razlicitih pravnih sistema u drugoj polovini 20. veka. Preko brojnih medjunarodnih konvencija kao i preko faktickog uticaja, doslo je do velikog zblizavanja razlicitih familija prava a posebno u oblasti privatnog prava. U sustini rec je o unifikaciji i harmonizaciji odnosno usaglasavanja zakonodavstava i prava kao potpunije i efikasnije komunikacije razlicitih pravnih sistema. Najbolji primer za tu pojavu jeste harmonizacija mnogih evropskih zemalja sa pravom Evropske unije. Medjutim, u istom razdoblju, kao sto smo vec naglasili, snazno je delovao i jedan drugi kohezioni faktor, a to je kodifikacija prava coveka u okviru Ujedinjenih nacija i drugih medjunarodnih organizacija. Ali, ta kodifikacija i to veliko ohrabrenje, kao sto je vec receno, donelo je sobom i krizu u ostvarenju ljudskih prava.

Moguci pravci

Pitanje kako izaci iz te krize, kako u tom pogledu dostici potreban stepen pravne i drustvene tolerancije i sigurnosti. Razume se, odgovor ne moze ukazivati na put "kratkog daha", vec je u pitanju drustveni proces koji se prostire na neodredjeno vreme. Odredjene drustvene determinante bitno uticu na ostvarenje legaliteta ljudskih prava, u prvom redu stepen opste kulture (i profesionalne kulture), a zatim, stanje univerzalne svesti i savesti, javno mnjenje, medijska, naucna i strucna opservacija, politicka zrelost i prosvecenost, moralna emancipacija, ekonomska inspiracija, ustaljena pravila ponasanja, tehnicka obrazovanost.

Svi ovi cinioci u jednom drustvu imaju odredjeni stepen i standard i upravo od visine tog standarda zavisi i visina ostvarenja ljudskih prava. Podizanjem tog standarda na visi stepen ljudskosti, pitanje ostvarenja ljudskih prava ulazi u podrucje podnosljive drustvene tolerancije i demokratske kulture.

Stoga, ovaj vid, kao najvazniji vid uticaja na primenu legaliteta ljudskih prava, predstavlja siguran, ali ne i trenutan nacin resenja pitanja. Ono se ne resava nikakvim dekretom, vec drustvenim procesom u smislu veceg stepena opste kulture. Upravo na tom putu je izgradjena i trajnost Heksagona Kopaonicke skole prirodnog prava.

Nase pravo

Gde je nase pravo u toj opstoj slici univerzuma prava. Odgovor moze biti koncentrisan na postojece stanje i mogucu buducnost naseg zakonodavstva i prava uopste.

Pre svega, opste stanje ljudskih prava u svetu i njegova kriza koja se belezi recima ocigledne nesrazmere izmedju proklamovanog i neostvarenog, odrazava se i na nase pravo koje predstavlja samo neki promil, ali svaka cestica ili celija deli sudbinu celine a u tom smislu i nase pravo deli otisak te opstosti, stanja prava i neprava uopste u svetu. Otuda, pri oceni postojeceg stanja u nasem pravu treba uvek imati u vidu upravo te opstosti o kojima je do sada bilo reci.

Medjutim, iako je celija uvek u sastavu nekog integriteta, ona moze imati svoj lokalni problem, svoju krizu za koju vaze posebna pravila.

U Evropskoj familiji

Pocnimo sa nekom hronologijom. Nase pravo oduvek je pripadalo rimsko-evropskoj familiji prava, ako izuzmemo tursko i komunisticko ropstvo. Dovoljno je podsetiti se velikih kodifikacija prava Srbije i Crne Gore samo u 19. veku i prvoj polovini 20. veka, pa zakljuciti da je vec tada bila izvrsena snazna, kako bi danas rekli, harmonizacija posebno u oblasti privatnog prava, ali tu je i ustavno pravo, krivicno pravo i druge grane prava.

U tom smislu dovoljno je pomenuti samo neke primere iz nase istorije kao sto je Gradjanski zakonik za Kraljevinu Srbiju iz 1844. koji je izgraden po uzoru na austrijski Gradjanski zakonik (manjim delom i na francuski) ili citav niz drugih zakonika koji su imali za uzor odgovarajuce kodifikacije nemackog, svajcarskog, ialijanskog kao i drugih zakonika evropske kulture prava. Tu je i velicanstvena kodifikacija imovinsog prava u Crnoj Gori (1888) ciji je autor Valtazar Bogisic i cije se zakonodavno delo u ono vreme odmah prevelo na pet evropskih jezika i koje je bilo propraceno sa preko stotinu napisa i pohvala za samo nekoliko godina od stupanja na snagu ovog Zakonika, i to od strane najvecih evropskih pravnih autoriteta u oblasti civilnog prava.

Sve u svemu, imali smo jedno zakonodavstvo koje ce jos pre polovine 19. veka u Srbiji i kasnije, posle Prvog svetskog rata u Jugoslaviji, imati sva obelezja evropske pravne civilizacije zasnovane na stubovima Rimskog prava, bar kada je rec o privatnom pravu.

Vreme nasilja

Iz te Evropske pravne kulture izbaceni smo odmah po okoncanju Drugog svetskog rata, nasilnom uspostavom komunisticke ideje i prakse i rusenjem pravnih i drugih ustanova takozvanog gradjanskog drustva zasnovanog na privatnoj svojini.

Ubrzo, tj. vec 1946. godine donesen je Zakon o nevaznosti svih pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine. Tim Zakonom izvrsena je potpuna abrogacija prava predratne drzave koja se, izmedju ostalog, u sferi ekonomskih odnosa zasnivala na trzisnoj privredi. Time je nas pravnicki put bio izbrisan iz brojnog stanja evropskih pravnih sistema.

Ucinili su to razni "vlasnici vremena" i to u dva para ruku: zlo domace, jedna ruka, i ona druga, van nase moci, koja je crtala i stvarala politicku geografiju sveta vodjena nekim svojim motivima, bez obzira na volju naroda koji postaje predmet i zrtva u tim rukama.

Tako je, pocev od kraja Drugog svetskog rata pa nadalje, nase pravo bilo dodeljeno paranteli tzv. socijalistickog prava, dakle, prava po volji vladajuce klase, prakticno po sistemu komunisticke ideologije ciji je rodonacelnik bio Sovjetski oktobar.

Revolucionarna svest

Na osnovu revolucionarne svesti kao izvora prava, samo u imovinskoj sferi, od privatnih vlasnika oduzeta je sva imovina izuzev stvari licne potrosnje i to manje vrednosti.

Da se podsetimo, 1945. godine na osnovu agrarne reforme, u ruke drzave presla su sva poljoprivredna i sumska dobra preko tri do pet hektara, zatim zemljisni posedi u svojini banaka, preduzeca, akcionarskih drustava, crkava, manastira, verskih ustanova i svih vrsta zaduzbina, svetovnih i verskih.

A zatim tri nacionalizacije, prva, 1946. godine (krupna industrija) i 1948. godine (mala industrija i trgovina). Na osnovu ove nacionalizacije presla su u drzavnu svojinu sva privatna preduzeca u 54 grane privrede koje ne treba da nabrajam, jer su tadasnji vlastodrsci to znali bolje da prebroje, posto nista vrednije nije ostalo a sto nije nacionalizovano.

Ostale su jos stambene zgrade i stanovi i to je ucinjeno sledecom nacionalizacijom 1958. godine koja je obuhvatila i gradevinsko zemljiste.

Posto vise nista nije ostalo a sto nije bilo nacionalizovano, ustavi koji ce doci kasnije, recimo onaj iz 1974, pohvalno i pompezno ce izjaviti da Ustavom vise nije predvidjena nacionalizacija kao mera prelaska privatne u drzavnu svojinu. Ovde se pominju samo svojinski odnosi zahvaceni nacionalizacijom narocito zbog toga sto do danas nije izvrsena denacionalizacija u Srbiji i Crnoj Gori.

Tako nastala drzavno-partijska svojina, pedesetih godina pocela je da dobija neke nove fasade putem tzv. drustvene svojine iza koje je i dalje stajala kompartijska drzava. I pored njene potpune pravne i ekonomske konfuzije, ona je voljom vladajuce politicke partije uspela da se odrzi vise decenija iza formule "svacije i nicije" a u sustini prisvajanje je pripadalo i dalje partijskoj drzavi.

Pri tome, evo vazne konstatacije: ta drustvena svojina je do danas u Srbiji ostala kao ustavno-pravna kategorija, iako Ustav ne pominje socijalizam koji je jedino podrucje za postojanje drustvene svojine.

I tako smo stigli do prvih ocena naseg prava i stanja njegovog zakonodavstva.

 

Konfuzni lokalitet

Nase pravo danas predstavlja konfuzni pravnicki lokalitet koji je do juce bio u robinzonskom polozaju. Do tog polozaja smo dosli usled razlicitih volja u sustini iste vladajuce klase. Taj nesistem sacinjen je od tri disparatna elementa koji obelezavaju vreme u kome su nastajali. Oni dolaze sa istog izvora.

Nase pravo jos i danas se sastoji od razmeksanog prava iz perioda revolucionarne svesti i nasilja u svrhu izgradnje drzavno-planske privrede. Jos i danas nemamo Zakon o denacionalizaciji, sto znaci da se, mozda svesno ili nesvesno, nismo distancirali od ranijeg vremena, pravno, politicki, ideoloski i filozofski, a pre svega prakticno.

Kopaonicka skola je jos 1995. godine sacinila tekst nacrta Zakona o denacionalizaciji verujuci da ce doci dan kada ce on postati zakon. Tacno je da je on danas krenuo sa mrtve tacke i tacno je da on ne moze biti i odmah do kraja sproveden pre svega zbog velikih finansijskih opterecenja, ali je tu vaznija koncepcijska distanca koja treba da pokaze da nismo vise u vremenu komunisticke prakse.

Umesto toga, pozurili smo da donesemo Zakon o privatizaciji, a da prethodno nismo doneli Zakon o denacionalizaciji, sto znaci opet neko preprodavanje tudjeg imanja.

Drugi element te pravnicke mesavine cine ostaci zakonodavstva iz perioda socijalitickog samoupravnog vremena, kao sto je drustvena svojina, a posebno drustvena svojina na gradjevinskom zemljistu.

Najzad, danas ne funkcionise savezno zaknodavstvo sto znaci da se ne primenjuje Ustav Savezne drzave. Postoje cvrsce pravne veze izmedju drzava clanica Evropske unije, nego izmedju dvoclane federacije na papiru jedne drzave. Mora se jednom odrediti kome drzavnom uredenju pripadamo, kako bi znali i koji zakoni nas obvezuju.

 

Harmonizacija

Nase pravo iz ovog konfuznog statusa danas cesto nalazi izlaze u projektima odgovarajucih zakona koji treba da unesu vecu dozu harmonizacije sa pravom Evropske unije. Harmonizacija je neophodna, ali tu treba sacuvati nas pravnicki identitet koji ima duboke korene jos u vremenu pre pojave komunisticke revolucionarne svesti kao izvora prava. S druge strane, ta harmonizacija se vrsi u odnosu na evropsko pravo, a ne u odnosu na pravo anglosaksonskog tipa.

Rec je dakle, o evropskoj familiji prava, a ne o nekoj drugoj civilizaciji prava koja nije svojstvena ili ne bar bitno svojstvena evropskom pravu.

Vladavina pravne nesigurnosti

Taj konglomerat doveo je do neprava u bitnim i prava u nebitnim podrucjima drustvenog zivota.

Sve je to stvorilo opstu pravnu nesigurnost koja predsavlja zalosno prvo slovo azbuke u prakticnom zivotu.

Kao takva ona je kod nas vidljiva na svakom koraku. Pre svega, ona se ogleda u promenljivosti i nestabilnosti pojedinih zakonskih resenja, ono sto je danas vazeca pravna norma vec sutra to nije. Ova pojava moze se nazvati dnevnom pravnom nesigurnoscu, ali tu je i ona trajna sistemska nesigurnost gde neke ustanove koje bi po svojoj prirodi trebalo da prezive deset ili vise godina, kod nas one umiru vec u svom detinjstvu.

Parvna nesigurnost je jos veca u sferi primene zakona. Tu se srecu antagonisti prava, fakat neobjektivne primene ili totalne neprimene citavih zakona, pa cak i kodifikacija prava. Sledeca nesigurnost je ona koju svi osecamo kada se nadjemo pred nekim organima vlasti, upravne ili sudske, kada se na jednake slucajeve pravna norma primenjuje nejednako, posebno s obzirom na razlicitost po rodjenju ili nekom ubedjenju, politickom, verskom, nacionalnom.

Posebno treba naglasiti pravnu nesigurnost u postupku izvrsenja pravosnaznih i izvrsnih odluka sudske i upravne vlasti. Izvrsenje sudskih odluka postalo je "hod po mukama" koji cesto potpuno obezvredi raniji vodjeni sudski postupak, parnicni ili krivicni.

U sustini nasa pravna nesigurnost danas glasi: nejednako postupanje u jednakim slucajevima.

 

Gordijev cvor

Kako izaci iz ove lokalne krize pravnog sistema. Cini se, da bi odgovor na postavljeno pitanje morao poci od sledecih momenata.

Moramo se osloboditi svih okvira socijalisticke proslosti i retrogradnih vrednosti kako bi mogli da izgradujemo i primenjujemo pravedno pravo, a ne pravo kao izraz volje vladajuce klase. To bi bio prvi korak na putu ka pravnoj drzavi.

Ali tu postoji jedna prevashodno vazna stvar. Naime, nije rec samo o verbalnom izjasnjavanju, ta mimikrija nam je dobro poznata, nego je potrebno osloboditi se navike, postupka, svesti i namere da se zakon uvek gazi kada to odgovara trenutnoj volji politickog mocnika ove ili one boje.

Drugim recima, moramo se osloboditi opsesije revolucionarne svesti kao izvora prava koja je usla u sve pore, kako ranijih, tako i sadasnjih nosioca javnih funkcija.

To je narocito uocljivo kod nepostovanja ustavnog principa podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvrsnu.

Danas kao i u periodu ranije komunisticke vlasti, upravna vlast je prigrabila poziciju kontrole nad sudskom vlascu.

Kada je ranija vlast (1996. godine) povodom poznate kradje izbora, stavila pod nelegalan pravno politicki udar jedan broj sudija koji su tada bili ucesnici Kopaonicke skole i koji su bili clanovi ranije komunisticke partije, Kopaonicka skola, drzeci se svog stava o nezavisnosti sudske vlasti, ovde na ovoj Skoli i u ovoj dvorani, javno je iskazala svoj stav recima da je to najbolji dokaz da tadasnja vlast nije stigla ni do predvorja pravne drazve (str. 30 Zavrsnog dokumenta, 1996).

Ista ocena

Ako sadasnja vlast, po sistemu odmazde ili drugih motiva to isto cini, onda ta ocena ove Skole je i danas ista. Danas svakodnevno citamo spiskove sudija koje treba razresiti sudijske funkcije. Razume se, ako su ispunjeni zakonski uslovi i zakonska procedura, onda sudijska funkcija legalno prestaje, ali prethodno objavljivanje spiskova bez sprovedene zakonske procedure predstavlja atak na nezavisnost sudstva. Iscekivanje spiskova sacinjenih od upravne vlasti podseca me na vreme kada je tzv. OZNA objavljivala na zatvorskim vratima spiskove ljudi kojima vise ne treba donositi pakete, sto bi u prevodu znacilo da sudije sa objavljenih spiskova vise ne mogu valjano suditi.

Razume se, tu se ne cini nikakva neposredna analogija, ali razliciti spiskovi mogu ciniti i razlicita podsecanja.

Zar smo posle skoro sest decenija antiprava jos u vodama tog istog antiprava. Postoje zakonski uslovi, postoji zakonska procedura i za postavljanje i za razresenje sudijske funkcije. U pravnoj drzavi i demokratskoj kulturi ne postoje nikakvi kompromitujuci apriorni spiskovi i to sastavljeni od strane one upravne vlasti koja je pre svih pozvana da stiti zakonitost u ovoj zemlji. Pri tome, skoro da nije ni potrebno reci, ovde se ne ulazi ni u kakve politicke razloge i motive, vec se samo konstatuje da je ovakva pojava duboko nedemokratska.

Bio je u opticaju poslednjih meseci i nacrt zakona o sudovima po kome je trebalo da svim sudijama i sudskim cinovnicima prestane rad sa datumom 1. januara. 2001. godine, a onda ce se sudije birati prema partijskoj podobnosti, sto je cist primer preregistracije sudija, termin i pojava iz partijsko-komunisticke prakse. Taj tekst je povucen iz procedure, ali je on zamenjen vec pomenutim spiskovima. Zar je potrebno reci da "preregistracija" ne moze biti izraz legitimiteta pravde i demokratskog nacina misljenja. Neko je rekao da se nova politika ne moze voditi sa onim ljudima koji su ucestvovali u kreiranju propalog poretka. Mozda u tome ima i poneko zrno istine.

 

Koncept prava

Druga tacka u pravcu izlaska iz krize, jeste odredjivanje opsteg koncepta naseg prava. Mi danas nemamo nikakav koncept u smislu ideje prava i filozofske opredeljenosti. Danas je na sceni neka dnevna pragmatika, one ili ove vrste, ali koncepta prava nema. Po misljenju Kopaonicke skole on bi mogao biti u prihvatanju koncepcije umne, racionalne Skole prirodnog prava, a to znaci onog prirodnog prava koje je vec kodifikovano i koje danas predstavlja opsteusvojene medjunarodne standarde u vidu ljudskih prava u oblasti politickih i gradjanskih prava, svojinskih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava. To pravo je jednim delom implementirano u nas pravni sistem kroz ratifikovane medjunarodne konvencije i koje kao takve predstavljaju deo unutrasnjeg pravnog poretka. Medjutim problem je u prakticnoj primeni prava koja su sadrzana u tim konvencijama.

Doslednost

Nadalje, potrebno je primenjivati legitimne zakone i ratifikovane konvencije po metodu komutativne pravde korigovane kriterijumom distributivne pravde. Najzad, treba dosledno sprovoditi princip trodelne podele vlasti u to