2002

PREDLOG DEKLARACIJE KOPAONCKE SKOLE PRIRODNOG PRAVA

Uvodna usmena rec koju je autor odrzao na Petnaestom susretu Kopaonicke skole prirodnog prava koji je bio posvecen opstoj godisnjoj temi "PRAVO I SVETSKI POREDAK" u okviru stalnog naslova skole "Pravda i pravo" koji je odrzan 13-17. decembra 2002. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 313 referata rasporedjenih u 6 tematskih oblasti (katedri) Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na zivot (zivot, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (krivicno-pravna i procesna zastita licnosti, opsta sloboda licnosti, upravno-pravna zastita licnosti); III. Pravo na imovinu (svojina, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosti, ugovor, odgovornost za stetu, bankarski poslovi, privredna drustva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, industrijska svojina); V. Pravo na pravdu (sudska praksa i uloga suda, medjunarodni odnosi i pravda, pravo Evropske Unije, pravna zastita izbeglica i raseljenih lica); VI. Pravo na pravnu drzavu (teorija pravne drzave, vladavina prava u praksi).

Tekst ove usmene reci zabelezen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan (sa oznacenjem medjunaslova) i publikovan pod istim naslovom u casopisu "Pravni zivot" br. 1-2 iz 2003. godine.

Dopustite mi slobodu da Vam sa osecanjem najveceg postovanja uputim reci naucne casti, reci vere u trajnost ovde okupljenog znanja i savesti, reci tolerancije, kao odlicja umnih bica, reci vere u bolje i pravednije dane. *

Clanovi Kopaonicke alijanse prirodnog prava, Protagonisti ideje prava kao umetnosti o dobrom i pravicnom,

Clanovi Kopaonicke skole koji dolazite sa razlicitih strana sveta,

Svi vi, koji ste svoj opus zasnovali na kulturi razuma i vrlini pravde,

Dame i Gospodo,

Priroda je mera svih stvari, prirodno pravo je mera svih prava. Prirodno pravo je zajednicki jezik covecanstva. I zato, neka je blagosloveno samo ono pravo koje nas bratimi sa svim Ijudima sveta.

Starost rodne kuce prirodnog prava utvrdjuje se, ne brojem godina, vec brojem stoleca. Najstarija era njena je postojbina. Svet misljenja i svet osecanja, rodjen u toj kuci, zivi u vecitoj mladosti, i evo ga danas ovde sa nama i u nama, svuda na svakom koraku prakticnog zivota i na svakom vrhu zajednicke umnosti.

Medju tim vrhovima, ovaj nas Kopaonicki, samo je "jedna slamka medju vihorove", gde "ratuje dusa sa tijelom", savest sa iskusenjem, Ijubav sa mrznjom, gde ratuje sunce pravde sa mracnim oblakom necovjestva.

Nalazeci se u toj opstoj antinomiji, svesni smo istine da nema zivota organizma bez zivota njegovih celija i zato Petnaestogodisnje delo Kopaonicke skole sa svojom Deklaracijom, kao sintezom dosadasnjeg rada, cini pokusaj da tu celiju odrzi u zivotu, a to znaci da vrati veru u pravedno pravo.

 

Srodnici po prirodi

Jos na samom izmaku petog veka stare ere, Hipija iz Elide, jedan od znacajnih sofista, pre Platona i Aristotela, isticao je univerzalnost i kosmopolitizam prirodnog prava u odnosu na pozitivno pravo, recima: ja sve nas smatram saplemenicima, srodnicima i sugradjanima po prirodi, ali ne i po Ijudskom zakonu, jer on cesto vrsi nasilja Ijudi nad Ijudima, on je cesto tiranin Ijudima, a u prirodi jednako je s jednakim srodno. Zbog ovakvog stava prema prirodnom pravu Hipija ce mnogo kasnije biti nazvan - anticki Hugo Grocijus.

Anticko shvatanje prirodnog prava koje je poniklo u ucenju grckih sofista i koje je preraslo u filozofski sistem Platona i Aristotela i dalje razvijano kroz rimsku Stoicku skolu, zasnivalo se na tri osnovna stava: zakon kao delo Ijudske volje potcinjen je visim zakonima prirode; sustinsko svojstvo prirodnog prava jeste pravda kao moralna odredba koja ujedinjuje komutativnu i distributivnu pravdu; zakon moze biti pravedan ili nepravedan.

 

Osnov dalje evolucije

Shvatanje prirodnog prava izrazeno u antickoj Grckoj i rimskoj filozofiji i etici, posluzilo je kao temelj za dalji razvoj prirodnog prava i to, najpre, u dva pravca: teoloska interpretacija u smislu bozanskog prava i bozansko umnog prava (Toma Akvinski), i interpretacija koja prirodno pravo odvaja od teologije u smislu laicizacije prirodnog prava i svodi ga na racionalno objasnjenje
(Hugo Grocijus).

U okviru racionalne koncepcije prirodnog prava, javljaju se opet dva osnovna pravca: jedan, koji prirodno pravo svodi na biolosko racionalno objasnjenje i drugi, koji prirodno pravo objasnjava iskljucivo autoritetom uma, zbog cega se i naziva racionalno ili umno objasnjenje prirodnog prava.

Nema potrebe da se detaljnije zadrzavamo na ovoj evoluciji, jer to je predjena stranica ove Skole. Pominjem je ovde u nekoliko reci za one koji nisu ranije bili u ovoj Skoli, a za one koji jesu, neka to bude kratko podsecanje. Stoga, sa nekoliko minuta prelazim preko vekova, a glavna misao ove uvodne reci jeste tema koja nas je ove godine okupila. Dozvolite, dakle, jos nekoliko reci na ime te evolucije.

Biolosko racionalna doktrina pocev od 17. veka ispoljila je stav po kome prirodno pravo objasnjava povezanoscu covekovog odredjenog bioloskog svojsva (npr. nagon drustvenosti) sa njegovim umom.

Evolucijom biolosko-racionalne doktrine, teorija prirodnog prava dosla je do cisto racionalne koncepcije po kojoj je razum izvor ukupnog saznanja, sto je proizilazilo iz opste filozofije racionalizma 17. veka (Rene Dekart).

Racionalna koncepcija dobila je svoju filozofsku sublimaciju u 18. veku u delima Imanuela Kanta, koja je danas u sustini ostala jedna od glavnih izvora objasnjenja prirodnog prava. Putem teorije saznanja koja se prostire na culnu oblast (empirijsko saznanje) i neculnu oblast (transcendentno saznanje) doslo se do sinteze o cistom umu kojim se stice transcendentno saznanje kao i saznanje iz culne oblasti. Moralni i zakonski imperativi proizilaze iz uma iz cega sledi zakljucak da je Ijudski um zakonodavac prirodnog prava, zbog cega se ono, prema ovoj filozofiji, i naziva umnim prirodnim pravom.

 

Matica ljudske savesti

Teorijski izgradjena, racionalna koncepcija prirodnog prava dozivela je svoju najsiru primenu u drugoj polovini 20. veka sve do danas, u brojnim dokumentima Ujedinjenih nacija i standardima Medjunarodne zajednice, tako da se danas moze govoriti, ne samo o renesansi prirodnog prava, vec o jednoj, do sada najpotpunijoj kodifikaciji prirodnog prava coveka koja je ucinjena u istoriji pravne i moralne civilizacije.

Brojne deklaracije, povelje, konvencije, zavrsna dokumenta i drugi opsti akti u okviru delatnosti UN kojima je stvoren jedan novi pravnicki svet, imaju za svoj zajednicki imenitelj kulturu razuma i vriinu pravde, dva stuba misaonog zdanja racionalne koncepcije prirodnog prava.

Ovako razvijen opus prirodnog prava, pracen je danas bogatom knjizevnoscu na razlicitim jezickim podrucjima, uglavnom pod naslovom Ijudskih prava ili prava coveka.

 

Prirodno pravo kao genusni pojam

Izmedju izraza "prava coveka" i izraza "ljudska prava" nema razlike u pojmovnom smislu. Covek je jedinka koja cini Ijudsku skupinu u pretpostavci neke brojnosti. Kao sto nema Ijudskih prava bez coveka, tako nema ni prava coveka bez drustvenosti.

Oba pomenuta izraza dolaze iz razlicitih pravnih i jezickih podrucja. Tako izraz "ljudska prava" (Human Rights) je u upotrebi na sirokom polju anglo-americkog prava koji se prosirio i na druga podrucja, posebno Evropska, gde se tradicionalno upotrebljava izraz "prava coveka" (Droits de L'Homme).

Bez obzira na razlicitost terminologije, filozofija prirodnog prava zajednicka je i jednom i drugom izrazu. Nema, dakle, teorije "ljudskih prava" ni teorije "prava coveka" bez teorije prirodnog prava.

Svaka doktrina i svaka praksa Ijudskih prava ili prava coveka, mora biti utemeljena na riznici prirodnog prava i to onog koji svoj izvor nalazi u Ijudskom razumu i autoritetu uma kao sublimiranog prirodnog svojstva coveka.

Izraz "prirodno pravo" je genusni pojam i iza njega stoji pravna i filozofska civilizacija od Aristotela i pre njega, do Kanta i posle njega, sve do Univerzalne deklaracije o pravima coveka (1948) i posle nje.

U sirokoj javnosti sva tri izraza se danas upotrebljavaju i nema naucnog razloga koji bi ovu trihotomiju trebalo da uskrati.

 

Proklamacija prirodnih prava

Ideja prirodnog prava, sa stanovista nacina izrazavanja, imala je dva vida svoje opstojnosti: jedan filozofski i drugi pravno-normativni izraz koji se u proslosti ocitovao u mnogim poveljama i deklaracijama a narocito u francuskoj Deklaraciji o pravima coveka i gradjanina (1789) kojom su prirodna prava proglasena kao neotudjiva i sveta prava coveka. Ovim svecanim recima iz preambule, Deklaracija je oznacila kraj jedne epohe i pocetak nove, sve do savremene Evrope.

Svi istorijski akti koji su pominjali prirodna prava coveka, (npr. Povelja o pravima Virdzinije - 1776) samo su parcijalno regulisali izvesna pitanja u sferi prirodnih prava coveka i to su uglavnom ona prava koja bi danas nazvali klasicnim politickim i gradjanskim pravima, dok su ekonomska i socijalna prava na sirem planu bila izvan regulisanja tih konvencija i povelja.

Prirodna prava coveka, za razliku od pomenutih deklaracija i povelja proslosti, dozivela su svoju obuhvatnost i skoro potpunu kodifikaciju u dokumentima UN i odgovarajucim medjunarodnim organizacijama, cija prosirenja i proklamacije danas predstavljaju mesto zajednicke savesti, ali izvrsenje i prakticna ostvarenja ovih prava predstavljaju hronicnu teskocu koju savremeni svet jos nije u stanju da otkloni.

 

Brojnost proklamacija

Univerzalnost prirodnih prava coveka proklamovana je, pre svih i iznad svih medjunarodnih dokumenata, Opstom deklaracijom o pravima coveka iz 1948. godine, koja po broju i sadrzini prava coveka predstavlja do sada najvecu kodifikaciju prirodnog prava u istoriji pravne kulture. Ona je pored klasicnih politickih i gradjanskih prava, obuhvatila jos i citav niz ekonomskih i socijalnih prava, cime je zaokruzen dignitet coveka kao drusvenog bica.

Deklaracija je u svom poluvekovnom trajanju (54 godine) postala pravi izvor odakle su poleteli rojevi raznih dokumenata, univerzalnih ili regionalnih: Medjunarodni pakt o gradjanskim i politickim pravima (1966), Medjunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966), Evropska konvencija o zastiti Ijudskih prava i sloboda (1950), Americka konvencija o Ijudskim pravima (1969), Africka povelja o pravima coveka i naroda (1981), Povelja osnovnih prava Evropske unije (2000). Proces zastite Ijudskih prava na evropskom kontinentu isao je i preko zavrsnih dokumenata brojnih konvencija o evropskoj saradnji u materiji Ijudskih prava - zavrsni akti iz Helsinkija, Madrida, Beca, Pariza, Moskve.

 

Predsedavajuce reci

Opsta deklaracija o pravima coveka iz 1948. godine, svojom osnovnom uvodnom odredbom prihvata racionalnu koncepciju prirodnog prava i na njoj gradi zdanje Ijudskih prava - sva Ijudska bica radjaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima, ona su obdarena razumom i svescu i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva; svako ima pravo na zivot, slobodu i bezbednost licnosti.

Horizonti deklaracije, pored osnovnih prirodnih prava coveka, obuhvataju i druga prava koja se, prema savremenoj terminologiji, nazivaju politickim i gradjanskim. To su pravo na slobodu misli, savesti i veroispovesti, pravo na slobodu mirnog zbora i udruzivanja, pravo na slobodu kretanja, pravo azila od proganjanja, a zatim pravo na jednakost pred zakonom, pravo na pravicno sudjenje, pravo na pretpostavsku nevinosti.

Deklaracija predvidja i niz socijalnih prava kao i onih koji proizilaze iz rada: pravo na rad, pravo na socijalno osiguranje, slobodan izbor zaposlenja i zadovoljavajuce uslove rada, pravo na jednaku platu za jednak rad, pravo na odgovarajuci zivotni standard, pravo na skolovanje, osnivanje porodice i posedovanja imovine.

 

Heksagon

Sva ova prirodna prava coveka proklamovana ovom Deklaracijom, nasla su, na odgovarajuci nacin, mesta u Heksagonu Kopaonicke skole prirodnog prava, koja u okviru svojih sest katedri naucno i strucno proucava, obrazlaze i predlaze resenja mnogih pitanja, a sve pod okriljem racionalne koncepcije prirodnog prava.

 

Vizija prava svetske unije

Putem implementacije i internacionalizacije prirodnih prava kodifikovanih u pomenutih dokumentima, autoritet prirodnog prava dobio je u svom legitimitetu i sirini toliko mesta da se moglo govoriti o zacecima jednog univerzalnog ili svetskog prava.

Ali taj univerzum pravednog prava nije nastupio. Umesto njega, u prakticnom ostvarenju kodifikovanih i implementiranih prirodnih prava, nastupilo je vreme nesloge i nasilja jednih u odnosu na druge, doslo je do ogromne razlike izmedju proklamovanih i neostvarenih prirodnih prava coveka sto je danas sudbinsko pitanje opstanka pravnicke i svake druge civilizacije.

Antinomija je potpuna: kodifikacija prirodnih prava predstavlja velicanstvenu misaonu zgradu savremenog coveka, ali istovremeno i gazenja te i takve zgrade.

Drugim recima, visok stepen kulture prirodnog prava u izvoru, kodifikaciji, legitimitetu i istovremeno visok stepen nekulture u neostvarenju tih prava. Umesto jednakog postupanja sa jednakim stvarima, nastupilo je vreme nejednakog postupanja sa jednakim stvarima sto je prava suprotnost vrlini pravde kao temeljnoj odrednici racionalne koncepcije prirodnog prava. Kao da su i danas aktuelne Geteove reci: o pravu sto se s nama rodilo, brige se, nazalost i nije vodilo.

 

Casus mixtus

Uzroci ovakvog stanja su brojni i raznovrsni, zavisno od prostorno-vremenske realnosti, geografskog i ideoloskog faktora, religijske i filozofske svesti, ekonomske mogucnosti i ekonomske konstitucije, recju od stepena opste i juristicke kulture.

Ipak, kada je rec o neostvarenju prirodnih prava na najsirem planu, unutar i izvan pojedinih familija prava odnosno velikih pravnih sistema, mnostvo uzroka mogu se svesti na tri osnovna: ekstremno siromastvo znatnog broja zemalja, postojanje veceg broja antipravnih drzava, zloupotreba Ijudskih prava.

Proklamovana prirodna prava dozivljavaju sudbinu reke ponornice u onom delu sveta koji danas zivi u ekstremnom siromastvu i gde objektivno nije moguce ostvariti mnoga Ijudska prava a posebno ona koja su utvrdjena kao ekonomska, socijalna i kulturna Ijudska prava. To je pravi atak na elementarno Ijudsko dostojanstvo i fizicku egzistenciju gde norme Opste deklaracije o pravima coveka ili norme bilo koje druge deklaracije, jednostavno nisu dobile svoj odziv i opravdanje. Ovde, humanitarna katastrofa ozbiljno preti i katastrofom neostvarenja Ijudskih prava.

U znacajnom delu sveta koji ne pripada ekstremnom siromastvu, Ijudska prava su uglavnom prihvacena na papiru putem ratifikacije i implementacije u nacionalna zakonodavstva. Medjutim, u ovim drzavama nedostaje legalitet u ostvarenju Ijudskih prava posto je vladavina prava ovde zamenjena vladavinom samovolje detentora vlasti koji smatraju da je sve u njihovoj moci, pa sebe vide i vlasnicima vremena. To su one drzave koje ne mogu poneti epitet pravnih drzava, s obzirom da se nacelo legitimiteta i legaliteta prava u tim drzavama nalazi ispod stepena drustvene tolerancije. To je niza kultura prava i ona nije polje na kome Ijudska prava dozivljavaju uzdizanje.

Uzrok neostvarenja Ijudskih prava moze se videti i u mogucoj zloupotrebi Ijudskih prava koja se ponekad preuzima cak i od strane pravnih drzava. Zloupotreba Ijudskih prava postoji u slucaju kada se ona vrse protivno cilju zbog koga su ustanovljena ili priznata. Danas se cesto preduzimaju mere zastite Ijudskih prava koje u sustini znace odmazdu (lex talionis, ekvivalencija nasilja) ili postizanje odredjenih politickih, vojnih, nacionalnih ili ekonomskih ciljeva. U svakom slucaju, takvom "zastitom" cine se nove, cesto i teze povrede Ijudskih prava od onih koja se stite. Nesrazmernost izmedju proklamovanih i neostvarenih Ijudskih prava dovodi do nedozvoljenog stepena pravne nesigurnosti, sto moze biti znak duboke krize ovih prava.

 

Kultumi standard

Polazeci od uzroka nezadovoljavajuceg ostvarenja proklamovanih Ijudskih prava u svetskim okvirima, ovo vitalno pitanje medjunarodne zajednice ne moze biti reseno u bliskoj buducnosti. To je drustveni proces koji se prostire na neodredjeno vreme. Lako je doneti dekret, recimo, o osnivanju neke finansijske institucije ili dekretom stvoriti neki vojni savez, ali ostvarenje Ijudskih prava se ne moze dekretom postici.

Odredjene metapravne determinante bitno uticu na ostvarenje legaliteta Ijudskih prava, u prvom redu stepen opste i profesionalne kulture, a zatim, stanje univerzalne svesti i savesti, javno mnjenje, medijska, naucna i strucna opservacija, politicka zrelost i prosvecenost, moralna emancipacija, ekonomska inspiracija i radna etika, socijalni kapital i socijalne kohezije, porodicna struktura, ustaljena pravila ponasanja, poverenje u zajednicke norme, tehnicka obrazovanost.

Sve ove determinante u jednom organizovanom drustvu imaju neki svoj stepen i standard i upravo od visine tog standarda zavisi i visina ostvarenja Ijudskih prava. Podizanjem tog standarda na visi stepen Ijudskosti, pitanje ostvarenja Ijudskih prava ulazi u podrucje zadovoljavajuce ili podnosljive drustvene i pravne tolerancije.

Duznost je nasa i individualna i opsta da ucestvujemo u procesu priblizavanja legitimiteta prema legalitetu Ijudskih prava. Ako to ne ucinimo postojece kodifikacije Ijudskih prava ostace u istoriji zabelezene, ne samo kao iluzije i neostvarene zelje, vec i kao cin zajednicke odgovornosti onih kojih odlaze pred onima koji dolaze.

 

Uslov bez koga se ne moze

Na istim drustvenim koordinatama u smislu ostvarenja Ijudskih prava nalazi se i faktor ustrojstva jednog drustva na temeljima demokratske kulture koja podrazumeva i pravo na toleranciju. Zasigurno, to nije ni vulgarna vladavina vecine koja moze dovesti do tiranije manjine i "demokratske diktature", ni simulovana demokratija cije su demokratske proklamacije samo papirne, vec takav tip demokratije u kojoj pored notornih svojstava demokratije, tolerancija predstavlja conditio sine qua non ostvarenja prirodnih prava coveka. Ona je tacka visokog razuma i legitimacije pravne drzave.

 

Dogma

Ako je stepen razvoja jednog drustva zarobljen dogmom bilo koje vrste (rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, politicko i drugo misljenje, nacionalno i drustveno poreklo), onda je to antipod demokratskoj kulturi, bez obzira na zakon vecine koji je karakteristican za demokratsko drustvo.

Tolerancija i dogmatska netolerancija, dva su saputnika zivota coveka kao drustvenog bica. I zato, ako se determinante pravnog poretka jednog drustva vode evolucijom ka toleranciji, udaljavajuci ga od dogmatske netolerancije, onda je to istovremeno i znak veceg ostvarenja Ijudskih prava.

 

Legalitet

Jedan vid uticaja na ostvarenje legaliteta Ijudskih prava jeste i reagovanje i insistiranje opste javnosti da svi cinioci prava, a narocito nezavisno sudstvo, pravedno i efikasno primenjuju norme o Ijudskim pravima koje proizilaze iz ratifikovanih konvencija i prihvacenih medjunarodnih standarda prosvecenih zajednica.

Pri tome, legalitet u primeni Ijudskih prava zahteva dubinu filozofije distributivne i komutativne pravde koja je jos od antickog vremena prezivela sve vekove i koja se i danas javlja kao temeljna odredba kulture prava.

Svako drugo pragmatsko i nefilozofsko postupanje u konceptu ostvarenja Ijudskih prava vodi rezultatu kratkog efekta, kako u prostoru tako i u vremenu.

 

Akteri dosudjene pravicnosti

Sudije, kao akteri dosudjene pravicnosti, izjasnjavaju se o nasem zivotu i svim slobodama koje zivot prate. Vece duznosti od te nema. Zato su stari Rimljani govorili da je sudijska duznost sveta duznost, a prema Aristotelu - ici sudiji znaci ici pravdi. Savest, strucnost i mudrost moraju predsedavati sudijskom vokacijom.

U stvari, pred monizmom neke zakonodavne vlasti koja moze doneti i nepodnosljivo nepravedno resenje, isto kao i pred nelegitimnim aktom neke izvrsne vlasti - sudija je poslednja brana i odbrana pravde. Putem interpretacije odredjenog zakonskog resenja u kontekstu ratifikovanih konvencija i opstih standarda prosvecenih naroda, sud pronalazi resenja koja su i legitimna i legalna.

O polozaju suda i sudijske duznosti, Kopaonicka skola je posvetila izuzetnu i argumentovanu paznju, kako sa stanovista opstih nacela Medjunarodne zajednice i tekovina prirodnog prava, tako i sa stanovista naseg ukupnog zivota. U tom smislu data je i sinteza u formi tzv. zakona XII tablica sudijskog polozaja (Zavrsni dokument 1997).

Kopaonicka skola je istim povodom narocitu paznju posvetila nacelu sudijske nezavisnosti i tom prilikom ukazala, da je sudijska nezavisnost, ne samo pravno pitanje, vec pitanje kulture jednog naroda. Ona je organski deo pravne drzave i kada bi sve determinante pravne drzave bile ispunjene, a sudije ne bi uzivale nezavisnost, takva drzava bi bila nepravna.

 

Postojanost

Na tim stavovima Kopaonicka skola stoji i danas onako kako je stajala i ranijih godina, posebno 1996. godine, i 1998. godine kada susret Kopaonicke skole nije odrzan zbog presije tadasnje vlasti. Jer, Kopaonicka skola, kao sto je dobro znano, nikada nikome nije slala brzojave podrske ili osude po kriterijumu politicke prolaznosti vec samo po kriterijumu univerzalne pravde. U tom smislu Kopaonicka skola ne vrsi preobuku svoje odece kako to cine mnogi detentori vlasti i oni koji su im varljivi obozavatelji. Ova Skola odoleva svim vetrovima, sa leve ili desne strane, kao i onim pomesanim, koji se zove nevjerin, bas kao sto i Pancicev vrh odoleva svim vetrovima.

Sve u svemu, Kopaonicka skola postojano smatra da u uslovima nepravne drzave, nezavisnost sudije se pretvara u zavisnost od politicke volje, u derivat jednosmernog naloga, politickog, nacionalnog, rasnog, klasnog - i tada pravo dozivljava brodolom, a s njim tone i nezavisnost suda. I zato ici takvom sudiji znaci ici nepravdi. Drugim recima, sa tim brodolomom odlazi i maslinovo drvo kao simbol Ijubavi prava i pravde, a ostaje trn i bodlja u pustinji neprava.

 

Tri sintagme

Vratimo se sada pitanju ostvarenja Ijudskih prava, i to samo u nekoliko naznaka. Na mnogim stranama savremenog sveta, pravo se vraca svom primitivnom izvoru - ucini zlo; neka druga strana sveta nosena je nalogom - ne ucini zlo. Ali, ova Skola istakla je trecu sintagmu koja je nadahnuta autoritetom prirodnog prava i koja glasi - ucini dobro.

Crni oblaci koji su se nadvili nad ostvarenjem proklamovanih prirodnih prava coveka, prete da nam zarobe trecu epohu ove moralne triparticije i vrate nas primitivnom izvoru odmazde i personalne egzekucije.

Samo vece dejstvo organizovane umnosti u stanju je da sacuva i produzi zivot sintagme - ucini dobro.

Na toj mogucnosti Kopaonicka skola gradi svoju trajnu inspiraciju. Odlikovana poverenjem naucne i strucne javnosti, snagom svoje duhovne slobode, Kopaonicka skola, na svo zlo savremenog sveta, odgovara lepotom dobrog.

 

Pravo na zivot

Kod ovakvog stanja stvari, postavlja se pitanje gde je danas svetski poredak u odnosu na prirodna prava coveka, koje su mu determinante i horizonti ostvarenja. Prethodno pogledajmo sta se zbilo poslednjih decenija sa nasim prirodnim pravom na zivot i koje opasnosti su se danas nadvile nad ovim pravom koje je uslov postojanja i ostvarenja svih drugih prava coveka i svih oblika njegove drustvenosti.

Pravo na zivot, kao zakonsko i nadzakonsko pravo i kao ius cogens prirodnog prava, nacionalnog i medjunarodnog prava, treba da ima svestranu zastitu pravnog, moralnog i religioznog poretka svake prosvecene zajednice.

Medjutim, to pravo je ugrozeno. Mi zivimo u opasnosti katastrofalnih ishoda vise antagonista prava na zivot u savremenom svetu: nuklearno oruzje, ekoloska katastrofa, genocid, terorizam, pojava novih bolesti.

 

Hirosima antiumnosti

Nuklearna i druga akumulirana energija mora biti u sluzbi prava na zivot. Nikada i ni pod kojim uslovima ne smeju biti sredstvo za masovno unistavanje ili ugrozavanje prava na zivot. Svako ko drukcije cini mora biti pogodjen, ne samo sveopstom sankcijom najveceg zlocina, vec i istorijskom osudom divljastva nad civilizacijom prirodnog prava.

Proizvodnja, isprobavanje ili sirenje, isto kao i samo posedovanje nuklearnog oruzja, jedna je od najvecih potencijalnih opasnosti prava na zivot, opasnost sa kojom je suocen danasnji svet i koji je imao zalosnu priliku da vidi svu strahotu i posledice upotrebe takvog antiljudskog oruzja.

Taj fakt stvara klimu podozrivosti medju drzavama, klimu koja dovodi do "prava" prvog napada, stvara opstu pravnu, ekonomsku i socijalnu nesigurnost, sto je sustinska suprotnost konstituciji i ostvarenju prirodnog prava coveka.

I po tome: svi oblici upotrebe ili samog posedovanja u svrhu upotrebe nuklearnog naoruzanja predstavlja zlocin protiv covecnosti, bez obzira da li su u pitanju male ili velike, demokratske ili nedemokratske, pravne ili antipravne drzave.

 

Ugrozenost prirode

Savremeni svet i njegova tehnicka civilizacija na pocetku tzv. planetarne ere, stravicnom progresijom umnozava stetne dogadjaje koji cesto po svom obimu prevazilaze drzavne i prirodne granice i prete ekoloskom katastrofom. Nase vreme je vreme ostvarenja neslucenog tehnickog progresa, ali progresa kome stalno podnosimo nove zrtve, kako u brojnom stanju Ijudi, tako i u poremecenoj ravnotezi prirodnih dobara.

Naucno nekontrolisano koriscenje i prekomerna eksploatacija prirodnih resursa, masovna upotreba pogona pomocu razlicitih vrsta energija, nekontrolisana upotreba razlicitih tehnologija, kao i opsta automatizacija zivota savremenog coveka, cak i u uslovima mira i relativno stabilnih drustvenih institucija - dovode do ozbiljnih rizika po zivotnu sredinu i ugrozenog biosfere gde je covek prva zrtva. Taj Gordijev cvor napretka i opasnosti, korisnosti i stete, progresa i zrtve, predstavlja eveliku epidemiju od koje je svet nesposoban da se izleci.

Antropogena delatnost ostavlja za sobom brojne i teske posledice: pijaca voda sve vise postaje deficitarna, a druge vode - podzemne i povrsinske ukljucujuci vode jezera, reka, okeana i mora, dostizu zabrinjavajuci stepen zagadjenosti; enormno smanjenje obradivog zemljista dovodi u opasnost neophodnu potrebu ishrane milijarde Ijudi; narusenost celine ozonskog omotaca; unistavanje suma i prasuma sto dovodi do klimatskih poremecaja; ugrozenost flore i faune i prekomerni nestanak odredjenih biljnih i zivotinjskih vrsta; ispustanje, emitovanje ili unosenje u vazduh, zemljiste ili vodu neke kolicine supstanci jonizujuceg zracenja koja izaziva smrt ili teske povrede bilo kog lica; protivzakonito stvaranje buke; deponija otpada, posebno nuklearnog, kojim se ugrozava prirodna sredina preko mere drustvene i pravne tolerancije.

Sve su to elementi jedne zabrinjavajuce slike postojeceg stanja nase biosfere. Umesto globalne zdrave zivotne sredine dobili smo globalno zagadjenje i globalnu degradaciju zivotne sredine.

Moguci izlazak iz postojeceg stanja, moze se, pre svega videti u energicnoj ulozi svih drustvenih cinilaca (od pojedinaca i razlicitih asocijacija, sve do drzava i medjunarodne saradnje), u pravcu oslobodjenja covecanstva od pretece ekoloske katastrofe i preduzimanjem svih mera u cilju ocuvanja i zastite prirodnih dobara i ugrozene zivotne sredine.

U kontekstu tih mera, krivicnopravna i administrativna zastita zauzima znacajno mesto. U tom smislu potrebno je sprovoditi odredbe medjunarodnih konvencija o zastiti zivotne sredine na nacionalnom i medjunarodnom nivou.

Opstom svescu o ugrozenosti zivotne sredine treba razvijati ekolosku etiku koju je pozitivno pravo nemocno da ostvari. Samo visok stepen razuma kao atribut racionalne koncepcije prirodnog prava, moze ulivati nadu za ekolosku etiku buducnosti koja ce biti u stanju da sacuva vrednosti prirode i preda ih generacijama koje dolaze.

Mir zasnovan na intelektualnoj i moralnoj solidarnosti covecanstva, razvoj utemeljen na legitimitetu ekonomske i pravne konstitucije, i zastita zivotne sredine ispunjena supstratom prirodnog prava - tri su medjuzavisne i nedeljive pojave.

 

Samounistenje

Genocid izvrsen za vreme mira ili rata, najgrublja je negacija prirodnog prava na zivot. Namerno, potpuno ili delimicno, unistenje jedne nacionalne, etnicke, rasne ili verske grupe, predstavlja antiprirodni akt koji je sankcionisan kao zlocin po medjunarodnom i nacionalnom pravu i koji mora biti sprecavan sredstvima svih drustvenih cinilaca koji cine integritet jednog drustva.

 

Organizovani terorizam

Jedan od znacajnih udara na pravo na zivot, danas vise praktikovan nego u proslosti, jeste organizovani terorizam zasnovan na nasilju i ucenu kao deliktnom ponasanju. Nasilje i ucena kao obelezja terorizma - dve su mracne tacke mrznje i nagona za nezasluzenu korist.

Terorizam kao zlo savremenog drustva, cesto se vrsi u razmerama koje prevazilaze granice jedne zemlje, pa je za njegovo uspesno suzbijanje potrebna medjunarodna saradnja odgovarajucih cinilaca drustvene zajednice. Ta saradnja i ukupna borba protiv terorizma ne treba da se svede na vulgarnu odmazdu vec na primenu pravno organizovanog instrumentarijuma, jer se bolest uspesnije leci u njenim uzrocima nego u posledicama.

 

Nove bolesti

Pojava novih odnosno do sada nepoznatih bolesti koje odnose milione Ijudi, predstavlja sledeci masovni udar na pravo zivot.

Te bolesti predstavljaju veliku enigmu za nauku uopste, a posebno za biologiju i medicinu i druge srodne nauke. Zdravlje je uslov zivota i svako ima prirodno pravo na zastitu zdravlja koja odgovara njegovim potrebama. Medjutim, ako takva zastita izostane, a pri tome, nove bolesti se javljaju kao posledice Ijudskih radnji, onda je to krupan atak na nas zivot.

Sve mere zdravstvene zastite moraju uvek biti zasnovane na nacelu Ijudskog digniteta i osnovnih prava i sloboda sa aspekta primenjenih rezultata odgovarajuce nauke a posebno biologije i medicine. U tom smislu nije dozvoljena praksa koja je u suprotnosti sa Ijudskim dostojanstvom, kao sto je reproduktivno kloniranje Ijudskih bica.

 

Osnovne slobode

Pravo na zivot i njegova ugrozenost prisustvom i dejstvom pomenutih faktora, komplementarno je sa pravom na slobodu, sto je drugi ugao naseg Heksagona. To su proklamovane slobode politicke i gradjanske, a zatim citav niz sloboda iz domena ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

Kao opste mesto ovde oznacimo, da prema racionalnoj koncepciji prirodnog prava slobodu treba shvatiti kao racionalnu kategoriju, a to znaci da je ona samosvesno ogranicena, jer polje slobode jednog titulara granica je slobode drugog. Pri tome nema slobode pod nasiljem i nema slobode bez odgovornosti.

Razliciti vidovi proklamovanih sloboda danas cine citav pravnicki svet kojim se iskazuje duboka vera u one osnovne slobode koje bi trebalo da budu temelj pravde i mira u svetu i koje se najbolje ostvaruju demokratskom kulturom i zajednickim postovanjem prirodnih prava coveka. Tu je citav sistem krivicno-pravne i procesne zastite licnosti, porodicne slobode licnosti, upravno-pravne zastite licnosti i druge zastite o kojima u ovom trenutku nece biti govora.

 

Svojinske razlike

Posvetimo nekoliko reci svojinskoj slobodi ili bolje reci svojinskoj pravdi i svojinskoj nepravdi, i to sa stanovista opsteg ambijenta savremenog svetskog poretka, njegove moci i njegove nemoci da ovlada komutativnom i distributivom pravdom na polju svojinskih odnosa.

Osnovna teza racionalne koncepcije prirodnog prava ovde glasi: svojinske razlike i na njima zasnovane drustvene razlike mogu biti odrzavane samo na zajednickoj koristi, a ne na stetu i diskriminaciji drugog. Sve sto je izvan ove odredbe cini da svojinska sloboda nije vise u okvirima racionalne koncepcije prirodnog prava.

Razume se, postavlja se pitanje gde su granice svojinske slobode odnosno neslobode ili gde su granice svojinske pravde i svojinske nepravde i dalje: koliki je stepen i podrucje drustvene tolerancije u svojinskim razlikama i da li svojinska sloboda moze ici preko onoga sto je titular te slobode stvorio svojim radom ili svojinu treba shvatiti kao zapovest da svakome treba dati ono sto mu pripada - sum quique tribuere.

To je motiv i osnova evolucionisticke i revolucionarne raspodele ili preraspodele drustvenog ili individualnog blaga. Da li je, dakle, samo sopstveni rad legitimni osnov svojinskog odnosa ili to moze biti i rad drugoga, bez obzira na statuse subjekata svojinskog odnosa.

 

Svojinska dogma i konkurencija sposobnosti

Svi odgovori se mogu svesti na dva osnovna: kolektivisticka drzavno-svojinska dogma ili konkrencija sposobnosti u uslovima trzisne privrede.

Drzavno-svojinska dogma koja drzavi kao svojinskom titularu daje i javnoprava i politicka ovlascenja, nije iskazala istorijsko opravdanje i ona danas u svetskom poretku uglavnom silazi sa scene i ustupa mesto konkurenciji sposobnosti u uslovima trzisne privrede za koju se vezuje verovanje da ona vodi u ekonomsku i politicku demokratiju koja je svojstvena pravnoj drzavi.

Medjutim, konkurencija sposobnosti u uslovima trzisne privrede mora biti organizovana tako da ne stvara ogromne svojinske razlike i na njoj zasnovane drustvene razlike koje dovode do revolucionarnih pobuna, sto je suprotno sustini racionalne koncepcije prirodnog prava.

 

Svojinske nepravde

Svojinska pravda u danasnjim uslovima trzisne ili drzavno-svojinske dominacije - nije ostvarena u granicama tolerancije prirodnog prava.

Svojinska nepravda se umnozila u odnosu na svojinsku pravdu. Jedan mali procenat Ijudi koji ide ispod 10% drzi u rukma svojinskog imperijuma milijarde Ijudi.

Snaga jednog naroda, a to znaci snaga svetskog poretka, meri se, izmedju ostalog i blagostanjem slabijih. Medjusobni obziri i postovanje razlika treba da se nadju u nekoj vrsti jedinstva.

 

Mnostvo agresija

Ucinimo sada jedan mali predah i stavimo pod zajednicki svod, sve do sada pomenute agresije na nas zivot i slobodu, agresije koja poput azdaje sa vise glava, ugrozavaju prirodu kao celinu i sve Ijude koji su i deo i delo prirode - i dobicemo rezime koji glasi: culna kultura i nekultura (sestre simetrije) nije vise samo ante portas, ona se uselila u nas zajednicki dom umnosti sa deliktnom namerom da nam preuzme pravo na zivot i pravo na samosvesnu slobodu. Dakle:

Gigantsko unistenje zdrave prirodne sredine i okoline koje preti ekoloskom katastrofom; nuklearno i drugo slicno oruzje za masovno unistenje Ijudi; genocid kao antiprirodna pojava unistenja Ijudi; terorizam do sada nevidjenih razmera; epidemija do sada nepoznatih bolesti; svakodnevno prekobrojno unistavanje Ijudi koje namece visok razvoj tehnickog uma; ratni sukobi, kvazi ratni i poratni konflikti; organizovana mrznja vladinih i nevladinih organizacija - svako od njih uzima svoj danak u krvi.

Mi danas zivimo, mislimo i delamo u najmracnijem casu ove prelazne (nadajmo se) i prolazne noci, u tragicnom casu vladavine culne kulture ili nekulture. U tom casu su se sjedinili svi kosmari Ijudske duse i tela.

 

Ohrabrenje - kultura umnosti

Ali, na tom domu nije i ne sme biti istaknuta bela zastava. Jer, kako Pesnik kaze, covek sam tu i smem da budem to. Ili, sto god dodje ja sam mu naredan.

I zato danas covecanstvo mora biti organizovano u svojoj kulturi umnosti, svesno u svojoj hrabrosti pred zakonom neminovnosti - kada ne bi bilo noci, ne bi bilo ni dana. Snagom i dostojanstvom naseg socijabiliteta, prirodnim integritetom njegovog bica, duznoscu svakog coveka i svih Ijudi zajedno, tolerancijom kao izrazom najveceg stepena Ijudskosti, dakle, ujedinjenim bicem i vodjeni maticom zivota prirodnog prava racionalnog smera, prezivecemo, prebolecemo taj najmracniji cas ove prelazne noci. Samo je svet umnosti odlikovan poverenjem za takvu ulogu.

 

Sjaj i beda svetskog poretka

Svetski poredak, zahvaljujuci opstem napretku nauke, a posebno neslucenom razvoju tehnickog uma, donosi sveopstu emancipaciju od lokaliteta i provincijalizma, pre svega, u domenu ekonomije i informativne tehnologije, a zatim, povezanost i komplementarnost drustvenih ustanova, stvaranje i funkcionisanje nadnacionalnih tvorevina, umnozenost raznih vrsta komuikacija posebno saobracajnih, medjukulturno prozimanje sto je od osobite vaznosti kada se zna da je u sastav UN ukljuceno oko 180 drzava i nekoliko hiljada kulturnih posebnosti - sve to zajedno cini epitet dobrog u kontekstu svetskog poretka koji bi trebalo da nas vodi u multikulturnu toleranciju, a ne u kulturnu centralizaciju i unipolarnu globalizaciju.

Kada je rec o multikulturnim odnosima i buducnosti svetskog poretka, treba naglasiti da je u prethodnom razdoblju prosloga veka svet bio podeljen ideoloskim razlikama - fasizam, liberalna demokratija ili otvorena drustva, komunizam, bili su Ijuti rivali za politicku, ekonomsku i svaku drugu prevlast. Ishod znamo - desetine miliona Ijudi platilo je zivotom to rivalstvo.

Danas, izgleda da se konflikt nece produbljivati po ideoloskim osnovama vec po mogucem sukobu glavnih kulturnih grupacija u svetu: zapadne, islamske, konfucijanske, japanske, indijske kulture. Rast znacaja kulture u svetskom poretku postaje prevalentna i vitalna dimenzija.

 

Pitanje je sad

I sada nastaje Hamletovsko pitanje: ili ce ove kulturne razlike voditi u konflikte koji se mogu pretvoriti u kataklizmu covecanstva ili ce se otvoriti procesi kreativnih promena i prilagodjavanja u medjukulturnim odnosima.

U tom bitnom pitanju, filozofija prirodnog prava racionalnog smera, donosi terapiju pravde i toleranciju kao osecanje postovanja medjuzavisnosti. Terapija pravde i ovde glasi: jednako postupanje sa jednakim stvarima i nejednako postupanje sa nejednakim stvarima u srazmeri njihove nejednakosti. Taj socijalni medikament primenljiv je na shodan nacin na svim poljima zajednickog zivota i u svim sferama nauke kao nedogmatske i istinoljubive sumnje.

Ali, ta pravda i tolerancija kao sto je vec naglaseno, ne uspostavlja se nikakvim trenutnim dekretom vec ona zavisi od citavog niza metapravnih cinilaca, kao sto su: moralna zasnovanost, ekonomska inspiracija, filozofska opredeljenost, politicka zrelost, radna etika, porodicna struktura, poverenje u zajednicke norme, stanje univerzalne svesti i savesti, navike, obicaji, tehnicka i druga obrazovanost i druge determinante koje se slivaju u imenitelj socijalnog kapitala.

 

Socijalni kapital

U kontekstu ovako shvacenog stepena kulture, ekonomski zivot i ekonomska konstitucija i motivacija, ne moze biti odvojena iz tkiva socijalnog kapitala. U suprotnom, ona bi probila opnu drustvene celije socijalnog kapitala i prerasla u moguci konflikt drustvenih grupa zasnovanih na velikim drustvenim razlikama.

Otuda, samointeres putem trzista ne sme biti jedini atribut ekonomske globalizacije. Samointeres trzisnih grupa kao egoizam ekonomskog kapitala ne sme biti suprotstavljen socijalnom kapitalu kao izrazu i rezultanti opstosti i posebnosti kulturnih cinilaca odredjenog drustva. Svetski poredak o tome mora voditi racuna, jer snaga svakog naroda pa i snaga svetskog poretka meri se pravdom i blagostanjem, a ne nepravdom i nasiljem.

Razume se, pored ekonomske demokratije snaga, svetskog poretka meri se i politickom demokratijom, ali ne simulovanom demokratijom ili demokratskom diktaturom kada vecina sprovodi tiraniju nad manjinom. Kao sto je vec istaknuto, atribut demokratske kulture cini tolerancija kao zivotni otisak opste kulture jedne pravne drzave. Nadalje, tu su i druga obelezja a narocito princip podele vlsti na zakonodavnu, izvrsnu i sudsku, gde sudska nezavisnost, kao sto je vec receno, predstavlja merilo kulturnih vrednosti jedne zajednice.

 

Okovi straha

Zakonska i nadzakonska duznost svetskog poretka je, ne samo da nas oslobodi aveti masovne smrti i okova straha, vec da izgradjuje takve determinante socijalnog kapitala koje ce biti u stanju da uspostave i u visokom stepenu ostvare organizaciju drustvene zajednice na principima Opste deklaracije o pravima coveka iz 1948. godine, i brojnim opstim i regionalnim dokumentima zasnovanim na odredbama ove Deklaracije. Tada, to bi bio siguran znak i dokaz duhovnog punoletstva covecanstva.

 

Da ili ne

Globalizacija kao epitet multikulturne opstosti i medjuzavisnosti, zasnovana na postovanju prirodnih prava svih Ijudi - da, ali, globalizacija zasnovana na diskriminaciji Ijudi i njihovih asocijacija, primenom dogmatske netolerancije i upotrebom i zloupotrebom trenutne ili trajnije pozicije moci bilo koje vrste - ne.

Ako savremena globalizacija ide pravcem diskriminacije, onda je to u proslosti vec vidjeno i nazalost zapamceno kao kataklizma prirodnog prava coveka pred najezdom organizovanog stupiditeta i culne nekulture. To bi onda bio znak duhovnog maloletstva covecanstva koje tvrdoglavo nece da zna, (a jos manje da primeni) za prirodna prava coveka proklamovana i kodifikovana u savremenim dokumentima i standardima Medjunarodne zajednice.

 

Jutro novog dana

I zato, kada umni deo covecanstva savlada postojeci pakao razdora i nesloge i oslobodi se sopstvenog ropstva, i kada izbegne pretecu katastrofu casa ove svetske noci, jutro novog dana donece nam pravedniji univerzum prava.

A, dotle, do tog jutra, do tog kulturnog cina, neka jaca nasa matica savesti, kultura razuma i vrlina pravde, svuda i na svakom mestu - i ovde na Kopaonickom vrhu zajednicke umnosti.

Tu gde je nebo blize, gde se prirodnije cuje, u tom podnebesju svemoci prirode, Kopaonicka skola na dan petnaeste godine svoga zivota zajednickom rukom ispisuje reci - prolongatio iuris naturalis.

 

back to top