2003

PRIRODNO PRAVO I KULTURA MIRA

Uvodna usmena reč koju je autor održao na Sesnaestom susretu Kopaoničke škole prirodnog prava koji je bio posvećen opštoj godišnjoj temi "PRAVO I DEMOKRATSKA KULTURA" u okviru stalnog naslova škole »Pravda i pravo« koji je održan 13-17. decembra 2003. godine.

Na ovom simpozijumu podneseno je 317 referata rasporedjenih u 6 tematskih oblasti (katedri). Heksagona prirodnog prava: I. Pravo na život (život, zdravlje, ekologija); II. Pravo na slobodu (krivično-pravna i procesna zaštita ličnosti, opšta sloboda ličnosti, upravno-pravna zaštita ličnosti); III. Pravo na imovinu (svojina, denacionalizacija i privatizacija, porezi, nepokretnosti, ugovor, odgovornost za štetu, bankarski poslovi, privredna društva, privredni ugovori, osiguranje, radni odnosi); IV. Pravo na intelektualnu tvorevinu (autorsko pravo, industrijska svojina); V. Pravo na pravdu (sudska praksa i uloga suda, medjunarodni odnosi i pravda, pravo Evropske Unije, pravna zaštita izbeglica i raseljenih lica); VI. Pravo na pravnu državu (teorija pravne države, vladavina prava u praksi).

Tekst ove usmene reči zabeležen je audio-tehnikom i kasnije autorizovan (sa označenjem medjunaslova) i publikovan pod istim naslovom u časopisu »Pravni život« br. 1-2 iz 2004. godine.

Poštovane kolege,

Pripadnici škole prirodnog prava,

Odazvanici filozofije pravde,

Uvaženi gosti koji dolazite sa različitih strana

na ovaj zajednički vrh prirode koji se nalazi

na istorijskoj granici istočne i zapadno evropske kulture

Dame i Gospodo,

Velika je naučna čast i profesionalna odgovornost biti ovde naŠesnaestom kolegijumu Kopaoničke škole prirodnog prava, tu gde se pravo bratimi sa svim ljudima sveta, gde se utvrdjuje integritet pravde kao temelj ukupnog pravničkog identiteta.

Kažem ukupnog, dakle, i lokalnog i univerzalnog identiteta. Jer, pogled sa kopaoničkog vrha nije pogled samo jedne ćelije, već je to pogled filozofske opštosti pravničkog organizma, sa neminovnim saznanjem da nema života ćelije bez celine, kao što nema ni Galaksije prava bez njenih članova i njihove simetrije.

Deklaracija

Na toj istini sagradjena je i Deklaracija Kopaoničke škole prirodnog prava, koja je ovde, pod ovim nebom, donesena prošle godine kao sinteza petnaestogodišnjeg rada ove Škole. Kao što je znano, ona je u medjuvremenu prevedena i objavljena u jednoj knjizi na šest velikih jezika - engleski, francuski, nemački, španski, ruski i kineski, i time postala bliža i dostupnija velikom broju ljudi na različitim stranama sveta i na različitim uporednicima opšte i pravničke kulture.

Svojim odredbama, uvodnim, opštim i posebnim delom, Deklaracija nastoji da misaono savlada otvoreno pitanje savremenog sveta, da prevlada i premosti taj laesio enormis izmedju proklamovanih i neostvarenih prava čoveka.

Ona nastoji da popravi i možda koriguje ono zvono uzbune Pesnika krajem 18. veka, koji će, rečima svoga junaka Mefistofela (Faust), skicirati životopis našeg prirodnog prava: O pravu što se s nama rodilo, brige se, na žalost i nije vodilo.

Ona pokušava da preboli granice istine i zablude razdvojene državnim medjama ili prirodnim preprekama. Razume se, mislim na Paskalovu misao - istina s ove strane Pirineja, zabluda je s one.

Ona dolazi da oslobodi kulturu razuma od hanibalskog koraka nasilja, koji nam, ne samo da preti, već, nažalost, evo ga i maršira našom stvarnošću.

I najzad, ova Deklracija dolazi da odstrani pakao dogmatske netolerancije i uvede pravdu kao stožernu vrlinu ljudi koji se radjaju slobodni i jednaki u doslojanstvu života i prirodnom pravu.

Iznad prolaznosti

Samo takvo opredeljenje vodi nas u ono podneblje vekovne filozofije prirodnog prava racionalnog smera, sa kojom smo, i sa kojom ćemo, uvek biti iznad prolaznosti tzv. pozitivnog prava, njegove voljnosti ili proizvoljnosti i njegovih, često podnošljivo nepravednih, ali i nepodnošljivo nepravednih zakona, dakle, onih zakona kojima upravlja naoružana nepravda.

Novi početak

I zato ovaj naš Šesnaesti atrijum Kopaoničke škole, treba da bude novi početak našeg delanja, ali sada u smislu preobražaja žive stvarnosti i preoblikovanja društvenih institucija. Tačnije, od danas pripadnici Kopaoničke škole, a preko njih i najšira pravnička javnost, svim svojim umnim i čulnim bićem, treba da se nadju na putu ostvarenja prirodnih prava čoveka proklamovanih našom Deklaracijom i svim drugim deklaracijama, konvencijama i medjunarodnim protokolima i standardima kao izrazom zajedničke umnosti, kulture razuma i vrline pravde. Jer, ako to ne učinimo, naše deklaracije će ostati kao neki nemi spomenik lepih želja i beležnik krize naše ukupne savesti.

Istorijska ostvarenja

Znamo, na mnogim prekretnicama novije evropske istorije, a to znači u nekoliko poslednjih vekova, ideje prirodnog prava bile su inspiracija i motiv, i jedna od najvažnijih pokretačkih snaga sile života i njegove društvenosti. Pod idejama škole Prirodnog prava i poverenja u sopstveni razum, nastalo je svestrano polje evropske Renesanse, tog preporoda kreacije čovečjeg duha i učenosti nad vladavinom svakovrsne dogme koja zatvara bogatstvo života i širinu pravde. Oslobodjenje od srednjovekovnih stega i feudalne strukture, ukidanje vekovne ustanove ropstva - te sramne slike čovečanstva, stvaranje otvorenog tržišta umesto esnafskih lokaliteta, široki zamah ličnih sloboda, autonomija volje ugovornih i drugih subjekata proizašla iz političkog liberalizma proklamovanog od filozofa 18. veka i ekonomskog liberalizma tokom 19. veka - sve je to, kao i mnoge druge pravedne ustanove savremenog sveta, izmedju ostalog, i rezultat vekovnog opusa filozofije prirodnog prava. Mislim, pre svega, na francusku Deklaraciju o pravima čoveka i gradjanina (1789), koja je osnovna prirodna prava čoveka (pravo na život, jednakost, slobodu, svojinu, sigurnost, otpor ugnjetavanju) kodifikovala i proglasila ih neprikosnovenim. Ideje škole Prirodnog prava u ovom periodu bile su vodič za akciju.

Ideje i način ostvarenja

Postavlja se pitanje, da li ideje škole Prirodnog prava, koje su čiste u svom izvoru, zadržavaju to svojstvo i u postupku njihovog ostvarenja i oživotvorenja u praksi. Drugim rečima, da li je inspiracija prirodnog prava u svojoj realnoj istorijskoj dimenziji i oceni, bila uvek verna svom izvoru ili se i ona u svom revolucionarnom zanosu i nasilju pretvorila u svoju suprotnost. Razume se, pitanje se odnosi, ne samo na Francusku revoluciju, već i na svako drugo, pa i na današnje društveno stanje u kome se često uspostavljena sila i nasilje zamenjuje, takodje, silom i nasiljem, s pozivom na ljudska odnosno prirodna prava čoveka proklamovana dokumentima Medjunarodne zajednice. Pustimo, neka nas ovde, sve zajedno još jedanput upita Branko Miljković - hoće li sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj.

Antiteza

U sledstvu ovog pitanja, evo još jednog: da li je Bastilja u istoj ravni sa giljotinom. Giljotina, dakle, naprava za seču ljudskih glava, ne može biti legitimacija ideje prirodnog prava, baš kao što ni savremeni raketni i drugi projektili masovne smrti, ne mogu poneti zastavu ljudskih prava. Dakle, onih prava sa kojima se držaoci takvih projektila gromoglasno i svakodnevno lažno hvale.

»Humanitarne akcije«

Upotreba sredstava masovne smrti, bez obzira u čijim rukama se ta sredstva nalaze, malih ili velikih, demokratskih ili nedemokratskih, pravnih ili antipravnih država - uvek predstavlja akt antiljudskog ponašanja i flagrantnu povredu prirodnog prava čoveka na život i slobodu, kao i povredu drugih prirodnih prava koja otuda proizilaze. Ovo, još i više, kada se takvi akti preduzimaju sa hipokrizijom preventinih »humanitarnih akcija« ili »milosrdnih andjela« pod čijim dejstvom, gotovo svakoga dana, gube živote nevini ljudi i nejaka deca, sa istim prirodnim pravom na život kao i oni koji to čine. Pri tome medijska zvona i praporci koji ovakve zločine proglašavaju tzv. kolateralnom štetom, samo su dokaz uvežbanog orkestra projektila smrti.

Sklad ili nesklad

Na osnovu ovoga, postavlja se naučno pitanje sklada ili nesklada prirodnog prava kao inspiracije dobrog i pravičnog i načina ostvarenja te inspiracije. Prirodno pravo prestaje to biti, ako se ono svodi na ekvivalenciju nasilja. Ono mora postići integritet pravde, i to ne samo u svom filozofskom izvoru, već i u praktičnom ostvarenju. Konkretna ocena ne može biti objektivna ako je u rukama političkog ili nekog drugog oportuniteta i prostorno vremenske prolaznosti. Ona mora biti prepuštena nauci kao istinoljubivoj sumnji i argumentovanoj tvrdnji sposobnoj da preživi svoje i buduće vreme.

Poziv na kulturu mira

Sve je ovo rečeno, samo da bismo podvukli, da Deklaracija Kopaoničke škole prirodnog prava, nije poziv na pobunu putem bilo kakvog nasilja. Naprotiv, ona je, sledstveno racionalnoj koncepciji prirodnog prava koja ovde predsedava već punih petnaest godina, poziv svakom pripadniku Škole i široj javnosti, da svim svojim bićem, podigne svoj kulturni standard do tog stepena, da prihvati i ostvaruje tolerantnost kao conditio sine qua non oživotvorenja danas kodifikovanih, ali nedovoljno ostvarenih prirodnih prava čoveka.

Prema tome, Deklaracija naše Škole poziva na tolerantnost kao izaz duhovne slobode i kao izraz kulture mira. Onog mira koji je uvek bio i ostao antipod nekulturi rata i ratnim zločinima. Drugim rečima, to je poziv na onu tolerantnost, koja, nekulturu rata zamenjuje kulturom mira.

Preteča

Osnove takve tolerancije Kopaonička škola je postavila još 1999. godine, tačnije 1998. godine, ali te godine nismo mogli ove misli da saopštimo, zbog opresije tadašnje netolerantne vlasti u Srbiji, ali, to je epizoda koja više nema značaja. Dakle, stavovi ove Škole o toleranciji, bili su doneseni i publikovani i pre Rezolucije UN o ljudskim pravima i kulturnoj raznolikosti (2000) odnosno pre Istanbulske deklaracije iz 2002. godine, koja je, takodje, bila posvećena pitanjima kulturne raznolikosti i tolerancije. To samo može da služi na čast ovoj Školi koja je svoje stavove o toleranciji izgradila na osnovu racionalne koncepcije prirodnog prava.

U stvari, stavovi o toleranciji bili su jednim delom već formulisani i saopšteni u Deklaraciji UNESCO-a od 16. novembra 1995. godine, zbog čega je 16. novembra proglašen kao medjunarodni Dan tolerancije. Razume se, to je simbol koji bi trebalo da označi da se tolerancija primenjuje i u preostalih 365 dana, što očigledno nije tako ili bar nije potpuno tako. Mnogi svetski moćnici, puni svoje fizičke, a znatno manje umne snage, nisu se ni setili za taj 16. novembar koji je proglašen medjunarodnim danom tolerancije, već su nastavili svoj put dogmalske netolerancije.

Plan izlaganja

Stoga, ovaj uvodni čas Šesnaestog susreta Kopaoničke škole prirodnog prava, dakle, ove 2003. godine, bar u jednom svom opširnijem delu, biće posvećen, ne samo reprodukovanju bitnih tačaka saopštenih ovde još pre četiri godine, već i pokušajem da se označe elementi jedne koherentne teorije o toleranciji, njene praktične primene i neprimene u savremenom svetu razdvojene i razmekšane savesti, vladavine nasilja kao opozicije umnosti, i možda, svetu posthumane budućnosti. Posle ovog izlaganja uslediće pogled na sve one antagoniste našeg života i slobode koje smo ovde pominjali prošlog decembra, da bismo sumirali i videli gde se danas nalazimo. Posle toga, pokušaću da u celoj toj slici, u tom mozaiku, vidim evropsko pravo i, najzad, u njemu i stanje našeg prava, onako kako ga vidim de lege lata, i kako ga vidim de lege ferenda.

Skica teorije tolerancije

Tolerancija, koja će nam biti ideja vodilja u ovoj uvodnoj reči, biće izložena kroz nekoliko tačaka: neophodnost; značenje; obuhvatnost - demokratska dimenzija, državno pravni i medjunarodni aspekt, socijalna dimenzija, obrazovanje, rešenost za primenu.

Neophodnost

Priroda je zasnovala i organizovala život čoveka po principu zajednice i socijabiliteta, a ne po principu robinzonskom. Ljudskost je po sebi društvenost. Ta društvenost, za razliku od drugih bića, kod čoveka je razvijena uporedo sa razvitkom njegovog uma i razuma koji mu nalaže potrebu za druženjem i udruživanjem, ali ne u »jednoj banalnoj zajednici« već u »mirnom socijalnom stanju koje je organizovano prema datosti čovečijeg razuma«.

Evolucija

Ta konstatacija, kao što je u ovoj Školi dobro poznato, poslužila je pre tri veka Hugu Grocijusu, rodonačeniku naučno sistematizovane škole prirodnog prava, da u nagonu društvenosti i čovečijem razumu, vidi objašnjenje prirodnog prava, koje je do njega, vekovima imalo jednu teološku interpretaciju. Razume se, ja se ovde neću zadržavati na evoluciji te ideje - počev od grčkih sofista, Platona i Aristotela, rimske Stoičke škole, srednjovekovne doktrine Tome Akvinskog, sve do Kanta i postkantovske filozofije, kao osnove za jedan normativni deo prirodnih prava čoveka ili kako se danas uglavnom nazivaju ljudskim pravima, kodifikovanim u okviru delatnosti UN za poslednjih 60 godina, stvarajući jedan novi pravnički svet legitiman u svom izvoru, ali i nelegalan u svojoj primeni odnosno neprimeni. Sve su to dobro poznate stranice ove Škole, i ja se na toj evoluciji neću danas više zadržavati.

Društvenost

Namera mi je, da za potrebe ove uvodne reči u delu koji se odnosi na toleranciju, podvučem društvenost kao svojstvo čoveka i razum koji bi trebalo da ga vodi u samosvesnu slobodu duhovne i materijalne kulture.

Brojnost asocijacija

Dostojanstvo čoveka ostvaruje se u različitim asocijacijama - porodičnoj, urbanoj, regionalnoj, sportskoj, naučnoj i umetničkoj, profesionalnoj, državnoj, najšire u sveopštoj ljudskoj zajednici. Te asocijacije stalno se uvećavaju i umnožavaju, skoro da se može reći, po principu progresije. Zašto je to tako i otkud taj neugasivi zakon prirode za produženjem i uvećanjem naše vrste, razume se, u taj prostor neću se upuštati, ali ću vas podsetiti na misao Ulpianusa iz antičkog Rima, prema kome, odgovor ćemo dobiti kada saznamo sve božanske i ljudske stvari. A dotle, zabluda je naša neminovnost i pored snažnog razvoja naše ukupne intelektualne kulture. U svakom slučaju, uslovi društvenosti postaju sve brojniji i intenzivniji, pa i pitanje tolerancije postaje sve aktuelnije.

Prognoze

Za trenutak samo da naglasim da se društvenost umnožava mnogo više nego što je to bilo u našoj prošlosti. Tako, u vreme donošenja prvih kodifikacija prava u antičko doba, jedva da je bilo 200 ili 300 miliona ljudi na našoj planeti. Mnogo kasnije, recimo u vreme donošenja francuskog Code civil-a (1804) bilo je milijardu ljudi, a u istom veku na njegovom izmaku, dakle, na kraju 19. veka bilo je dve milijarde ljudi, a danas oko 6 milijardi. Naučne prognoze govore da će kroz narednih 30 godina, taj broj se povećati na 10 milijardi, a oko 2200. godine, više desetina milijardi. Danas, svakih 5 sekundi radja se jedan čovečiji život. Pri tome, svi smo jednaki u dolasku i jednaki u odlasku i svi smo i deo i delo prirode.

Realnost

Pri tome, pitanje je, hoće li se ove naučne prognoze i ostvariti ili će je sprečiti dogmatska netolerancija sa svojim antagonistima života - upotrebom akumulirane hemijske i druge energije u svrhu masovnog uništenja, upotrebom ili tačnije zloupotrebom prirodnih bogatstava što vodi u ekološku katastrofu, pojavom novih bolesti, zloupotrebom biotehnologije, terorizmom, genocidom i drugim antiprirodnim aktima. Ali, o tome će još biti reči.

Univerzum spajanja

Ovde na ovom mestu hoću samo da podvučem, da svet danas sve više postaje jedan široki univerzum spajanja i udruživanja, jedna ogromna zajednica različitih parantela, jedan rasprostranjeni dom, u kome, pored različitih, često antagonističkih pravila ponašanja, sve više rastu uniformni i kodifikovani standardi kojima se reguliše dostojanstvo života čoveka i svih njegovih asocijacija, a koji bi trebalo da svet izvedu iz krize u kojoj se nalazi.

Univerzum razdvajanja

Nažalost, proklamovana ljudska prava u tako razvijenom svetu i njihovo ostvarenje nije u zadovoljavajućem odnosu. Ta provalija koja razdvaja kodifkovano misaono zdanje o ljudskim pravima (tačnije, prirodnim pravima) od njihovog praksisa gotovo na svim stranama sveta, danas se javlja kao sudbinski problem opstanka ljudske vrste.

Uslov svih uslova

Ali, pre nego što predjemo na te antagoniste našeg sveukupnog života i mogućnost njihovog prevazilaženja, zadržimo se još na toleranciji kao uslovu svih uslova ostvarenja prirodnih prava čoveka u smislu Heksagona Kopaoničke škole - pravo na život, pravo na slobodu, pravo na imovinu, pravo na intelektualnu tvorevinu, pravo na pravdu i pravo na pravnu državu. Tolerancija je pristanište razuma koji čini temelj Kopaoničke škole prirodnog prava.

Razume se, nije samo tolerancija jedini uslov poštovanja ljudskih prava, ali je ona svodni imenitelj i pokazatelj dokle su metapravne determinante (kulturni standard, demokratska kultura, moralna konstitucija, ekonomska organizacija, politička zrelost i razvijenost, nezavisno sudstvo i druge determinante koje utiču na kvalitet jednog pravnog sistema) došle na svom putu ka filozofiji slobode i socijalnoj pravdi kao stožernoj vrlini svakog socijabiliteta.

I kao što nema vladavine prava (pravne države) bez vladavine uma, tako nema ni ostvarenja ljudskih prava bez uspostavljene tolerancije, kako unutar jedne kulture, tako i medjukulturne tolerancije.

Značenje

Po principu tolerancije, niko nema pravo da sebe stavlja iznad drugog i da prigrabljenom silom, pluralizam života pretvara u monizam svoje vlasti i uprave. Po rečimi Stjuarta Mila - kada bi celo čovečanstvo bilo istog, a samo jedan čovek suprotnog mišljenja, čovečanstvo ne bi imalo pravo da ga ućutka, kao što ni on, ako bi imao moć, ne bi imao pravo da ućutka čovečanstvo.

Nažalost, prošlost i sadašnjost obiluju svedočanstvima netolerantnog i nasilničkog ponašanja ljudi i njihovih vladinih i nevladinih udruženja koji često upotrebom sile nastoje da ućutkaju čovečanstvo.

Dakle, tolerancija je sposobnost i znak duhovnog punoletstva, da se drugi, ne samo poštuje i sasluša, već i da bude priznat kao ravnopravan, bez obzira da li pripada većini ili manjini, pošto i on isto tako doprinosi demokratskom obrazovanju volje, kao i onaj koji je trenutno ili relativno trajno u poziciji većine.

Prema tome, tolerantan znači biti pomirljiv, miroljubiv, trpeljiv, snošljiv, popustljiv, neagresivan, istinoljubiv, jednom rečju, tolerantan znači biti obziran. U svakom slučaju, tolerantan je onaj čovek koji kulturom svoga razuma shvata da je njegov život i njegov sveukupni status na ovoj planeti isti takav kao i svih drugih.

Vrste

Duhovna tolerancija je pretpostavka svake druge tolerancije, dakle: materijalne tolerancije, političke, klasne i rasne tolerancije, jezičke, nacionalne, svojinske i ugovorne, tolerancije razlika po rodjenju ili bilo kom ubedjenju.

Sticanje

Tolerancija se ne stiče rodjenjem, jer čovek se ne radja kao tolerantno biće ab initio, nego kao egoista sa nagonom samoodržanja i elementarne egzistencije. On to svojstvo stiče razvijenom i doslednom kulturom razuma, a ne zakletvom »tajne večere« koja će ga na prvom koraku nekog interesa izdati i moralno demantovati.

Tolerancija se živi

Tolerancija mora postati trajni identitet i integritet našeg života. Onog života koji nas odvaja, ne samo od svakog stepena divljaštva i varvarstva, i ne samo od odmazde i ucene koja je, nažalost, danas postala prvo slovo u medjunarodnom i drugom ophodjenju, već i od svakog stepena niže kulture.

Drugim rečima, tolerancija je zasnovana na aksiomu društvenosti i visokom stepenu razuma, i kao takva, ona je legura i vezivno tkivo kulture mira kao antipoda nekulturi nasilničkog sukoba.

Harmonija u razlikama

Svedimo sve njene atribute i recimo - tolerancija je harmonija u razlikama, baš onako, kako je, prema grčkoj mitologiji, boginja Harmonija izrasla iz suprotnosti boga mržnje i rata Aresa i boginje Afrodite, boginje lepote dobrog.

Demokratska dimenzija

Svako zna da je demokratija zakon većine i to je naravno polazna tačka u ovoj sferi konstatacija i razmišljanja. Tačno je, dakle, da je vladavina većine prvo slovo u azbuci demokratije, ali ako se ostane samo na tom slovu, onda nema azbuke i pismenosti. Takva demokratija može ugroziti pravo manjine ili se čak pretvoriti u svoju suprotnost - tiraniju većine nad manjinom, što bi se moglo nazvati demokratskom diktaturom, iako te dve reči, na prvi pogled, iskazuju neku vrstu inkompatibilnosti.

Vulgarna demokratija

Takvu demokratiju u kojoj većina izriče istinu i u ime takve istine šalje ljude na drugi svet zato što drugačije misle u odnosu na većinu, treba nazvati vulgarnom demokratijom, totalitarnom demokratijom ili demokratskom tiranijom. Ona, osim zakona većine, nema druge atribute kao izraza samosvesne, duhovne i materijalne slobode, medju kojima tolerancija zauzima prvo mesto. Podsetimo se: Sokrat je bolje prošao pred sudom istorije, nego pred sudom atinske demokratije.

To što većina pripadnika jedne zajednice ima isti stav po jednom pitanju, to još nije garantija istine, niti taj fakt daje pravo većini da ugnjetava manjinu, pa makar se ta manjina ispoljava samo u nekoj jedinki. Po prirodnom pravu svi imaju isto pravo na život i slobodu, i zato odluka većine ima značajno dejstvo u smislu funkcionisanja i organizacije neke pravne situacije, ali to još ne znači da je ta većina u pravu, a još manje znači da joj to omogućava da vrši nasilje nad manjinom. Svako može učestvovati u konstituisanju demokratske volje, pa i onaj ko drukčije misli u odnosu na većinu.

Simulovana demokratija

Pored ove vulgarne, kao drugi tip demokratije može se imenovati simulovana demokratija koja po praktičnim efektima nije mnogo odmakla od vulgarne demokratije. Simulovana demokratija obiluje frazama i praznim proklamacijama u različitim državnim i drugim tekstovima od ustava do propisa različite pravne hijerarhije. Medjutim, iza te papirne fasade stoji disimilovano nasilje, i to bilo manjine nad većinom (razne vrste autokratskih i sličnih diktatura), bilo većine nad manjinom. Takva »demokratija« u suštini je vodjena dogmatskom netolerancijom, koja je, kao i vulgarna demokratija, svojstvena antipravnim državama.

Demokratska kultura

Pravnoj državi je svojstvena demokratska kultura koja predstavlja savršeni stepen demokratije u kojoj, pored notornih svojstava demokratije (zakon većine), tolerancija predstavlja bitno obeležje visokog stepena zajedničke umnosti. Kao takva, ona je oznaka pravne države i vladavine zajedničke umnosti.

I upravo, to je i bio razlog što Šesnaestim susretom Kopaoničke škole predsedava ovogodišnja opšta tema »Pravo i demokratska kultura« pored onog stalnog naslova ove škole »Pravda i Pravo«.

Takva vrsta demokratije, tj. demokratska kultura, pretpostavlja političku zrelost odredjene zajednice koja dolazi kao rezultat čitavog niza izvanpravnih činilaca, a koji su izraz »istorijske nužnosti« odgovarajuće zajednice. Nadalje, tu je i svest i odgovornost, jer nema slobode bez odgovornosti, kao što je nema ni pod nasiljem, individualnim ili opštim. I razume se, tu je i tolerancija kao zajednički imenitelj razuma i naše duhovne slobode.

Kvantum relativizma

Drugim rečima, ne može se biti demokrata u smislu demokratske kulture, bez odredjenog stepena relativizma. Ako neko kaže da je demokrata, a pri tome sluša samo sebe ili samo nalog svoje političke partije i smatra da je istinito jedino to što kaže njegova partija, onda on nije demokrata, bez obzira na ime te partije i njene zvučne naslove. Tada, ti naslovi znače samo mimikriju demokratske kulture, iza koje stoji dogmatska netolerancija koja sigurno vodi u partijsku, a ne pravnu državu. Sve to govori u prilog tvrdnje da se ne može biti demokrata bez jednog kvantuma relativizma.

Opšta kultura

Prema tome, pitanje tolerancije je pitanje opšte kulture koja se dostiže samo visokim stepenom razuma. Ako je stepen individualnog i zajedničkog razvoja, zarobljen dogmom bilo koje vrste (rasa, boja, pol, jezik, veroispovest, političko i drugo mišljenje, nacionalno i društveno poreklo, imovina i druge slične okolnosti) - onda je to suprotnost demokratskoj kulturi.

Naprotiv, ako je taj razum dostigao takvu meru duhovne slobode u smislu racionalne koncepcije prirodnog prava, onda je to put ka demokratskoj kulturi kao najvišem stepenu konstitucije jedne zajednice.

Otuda, tolerancija i dogmatska netolerancija, dva su saputnika života čoveka kao društvenog bića. Kome saputniku će se prikloniti, pitanje je ishoda našeg bitisanja i naše opšte kulture.

Državno-pravni i medjudržavni nivo

Tolerancija na državnom nivou zahteva postojanje pravednog prava, koje je, u suštini, sinonim za prirodno pravo. Otuda, tolerancija u kontekstu državno-pravnog i medjudržavnog korpusa, može se pratiti kroz tri ugla: pravedno i nepravedno pravo; primena ratifikovanih medjunarodnih konvencija; pravo na toleranciju kao subjektivno pravo.

Pravedno i nepravedno pravo

Pravedno pravo je ono pravo koje u svom izvoru odgovara načelima komutativne i distributivne pravde i koje se primenjuje prema formuli jednakog postupanja u jednakim stvarima, razume se, sve to pod pretpostavkom društveno tolerantne mere, što je empirijsko pitanje u koje ovde nećemo ulaziti.

Razume se, da teorija pravednog prava za sobom ima veliku doktrinu, i ja vas ovde time neću zamarati, jer i to je predjena stranica ove Škole. Ipak, zadržimo se kratko na teorijskom konceptu pravednog prava, posebno sa aspekta količine pravde odnosno nepravde koju može sadržavati i ispoljavati konkretno pozitivno pravo. Još konkretnije - pokornost nepravednom zakonu ili odziv pravdi i savesti.

Dilema je prastara ali uvek živa. Možda bismo mogli reći: pravna i socijalna sigurnost, kao jedan deo opšte pravde, nalaže da se zakoni imaju poštovati, pa čak i u slučaju podnošljive nepravde, ali ne i u slučaju nepodnošljive nepravde.

Dva opusa

U tom smislu, pažnju zaslužuju opusi dva autora. Jedan, Gustav Radbruh koji je pred očima imao nepravedne zakone iz perioda Drugog svetskog rata (otuda i njegovo delo »Zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo«) i drugi, Džon Rouls koji je nešto oko tri decenije kasnije, dakle, u drugačijim istorijskim prilikama i u prisustvu kodifikovanih ljudskih prava od strane UN, isti problem video očima svoje »Teorije pravde« (1971), delo koje je širom sveta izazvalo značajne komentare koji su, zajedno sa pomenutim delom Radbruha, teško mogu zaobići u savremenoj literaturi posvećenoj odnosu pravde i prava.

Radbruh je već u »prvom minutu« svoje filozofije prava digao glas protiv slepog pozitivizma prava, a u korist viših načela prirodnog i umnog prava koja su jača od svakog pravnog propisa, Radbruh proklamuje pravo kao volju za pravdom i to za onom pravdom koju je Aristotel nazvao komutativnom.

U tom smislu, Radbruh će reći: kad se ubijanje političkih protivnika slavi, kad se naredjuje ubijanje ljudi neke druge rase ili ubedjenja, kada se to kažnjava najsurovijim i u najvećem stepenu ponižavajućim kaznama, onda to nije ni pravo, ni pravda, onda su to zločinački zakoni.

Kada zakoni, dakle, svesno opovrgavaju volju za pravdom, kad se npr. ljudska prava samovoljno odobravaju ili odriču ljudima, onda ti zakoni nemaju važenje, onda im narod ne duguje poslušnost, onda i pravnici moraju naći hrabrosti da im poreknu karakter prava.

Medjutim, po rečima ovog autora, svakako da je pored pravde, i opšta korist, jedan od ciljeva prava. Svakako da i zakon kao takav, čak i rdjav, još uvek ima neku vrednost, a to je da obezbedi pravo nasuprot neizvesnosti.

Saglasno ovom stavu, Radbruh je izveo moguću skalu važenja i poštovanja zakona sa stanovišta količine neprava koju zakon sadrži.

Po njemu, sukob izmedju pravde i pravne sigurnosti mogao bi se rešiti na taj način da pozitivno pravo ima prednost i onda kad je sadržinski nepravedno, osim u slučaju kada pozitivni zakon u toliko nepodnošljivoj meri protivreči pravdi, da zakon kao »neispravno pravo« mora odstupiti pred pravdom. Nemoguće je povući oštriju liniju izmedju slučajeva zakonskog neprava i zakona koji važe uprkos neispravne sadržine, ali se najoštrija granica može povući tamo: kad se čak i ne teži za pravdom, kad se jednakost koja čini jezgro pravde, prilikom donošenja propisa osporava, onda zakon nije, recimo, samo »neispravno pravo«, on, štaviše, uopšte nema pravnu prirodu.

Dakle, Radbruh čini skalu: pravedni zakoni, podnošljivo nepravedni zakoni i nepodnošljivo nepravedni zakoni, a to su oni koji nemaju ni pravnu prirodu već izriču u tolikoj meri nejednakost da se to suprotstavlja osnovnim vrednostima prirodnog prava. Na ovoj skali Radbruhove teorije, nemački vrhovni sud je posle pada berlinskog zida osudio na kazne zatvora dvojicu stražara koji su lišili života jedno lice koje je htelo da ilegalno predje berlinski zid.

Evolucija ili revolucija prava

Radbruhova teorija zakonskog neprava i nadzakonskog prava iskazuje na paradigmatičan način odnos izmedju pozitivnog (često nepravednog) prava i prirodnog prava. Zakonsko nepravo i nadzakonsko pravo - reči su koje predstavljaju jednu sintagmu tačnije sintezu vekovne evolucije pitanja odnosno pozitivnog i prirodnog prava. U tom smislu to je jedna juristička algebra, poput Kantovog kategoričkog imperativa ili apriorne formule pravednosti Huga Grocijusa.

Medjutim, Radbruhova kategorična ocena o nevažnosti nepravednih zakona, kao da ostaje nedorečena pred pitanjem oslobodjenja od takvih zakona. Je li to evolucija ili revolucija prava.

Ciljna interpretacija

Ali, kada već takvi zakoni postoje hoće li sud odbiti da ih primeni ili će ih možda primeniti. Razume se, da je najbolji način oslobodjenja od ovakvih zakona njihovo ukidanje od strane nadležnog zakonodavnog tela.

Medjutim, ako se takvi zakoni uporno održavaju na snazi onda čini se, sud ne bi mogao formalno da odbije njihovu primenu, ali ono što mora da učini je, da putem ciljne interpretacije takve zakone privede razumu i da ih, tako interpretirane, primeni na način kako to odgovara nespornim načelima racionalnog umnog prirodnog prava koja su danas dobila potpuni legitimitet u kodifikatorskim aktima medjunarodne zajednice, aktima koji su u najvećem delu postali sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka.

Pravda kao temeljna povelja

U nešto drugačijem, možda »smirenijem« tonu, o pravdi kao osnovi prava, govori Džon Rouls u svom već pomenutom delu »Teorija pravde«. Po njemu, pravda je prva vrednost društvenih ustanova. Bilo koja teorija, ma koliko da je elegantna i ekonomična, mora da bude odbačena ukoliko nije istinita. Isto tako, zakoni i ustanove, ma koliko delotvorni i dobro uredjeni, ako nisu pravični moraju da se reformišu ili napuste.

Zbog toga se prema ovom autoru, u pravednom drušvu polazi od toga da su slobode jednakih gradjana utvrdjene. Prava zasnovana na pravdi ne mogu biti predmet političkog pregovaranja ili računa društvenih interesa. Budući da su istina i pravda prve vrednosti ljudskog delanja, one su neprikosnovene. Javno shvatanje pravde možemo da zamislimo kao temeljnu povelju dobro uredjene ljudske zajednice.

Na osnovu ovoga, Rouls formuliše dva načela pravde: svako lice bi trebalo da ima jednaka prava na najšire osnovne slobode koje su saglasne sa istim slobodama drugih; društvene i privredne nejednakosti trebalo bi da budu tako uredjene da je istovremeno (a) razumno očekivati da će biti svakome od koristi i (b) da pripadaju položajima i poslovima koji su otvoreni svima.

Tri pozicije

Zaključujemo: pozitivno pravo u odnosu na prirodno pravo može biti stavljeno u tri pozicije: prvo, pozitivno pravo je u saglasnosti ili pretežnoj saglanosti sa načelima racionalnog prirodnog prava; drugo, ono je u podnošljivom raskoraku sa pomenutim načelima i kao podnošljivo nepravedno može biti primenjeno uz odgovarajuću asistenciju interpretacije; treće, ono je u apsolutnoj protivrečnosti sa tim načelima (npr. razne diskriminacije po rodjenju ili ubedjenju) da je po opštem mišljenju nepodnošljivo nepravedno. Kriterijum ove kvalifikacije može se naći u granici društvene tolerancije, što se i egzaktnim putem može utvrditi (stepen pravne nesigurnosti, odgovarajući statistički podaci, raspoloženje javnog mnjenja, pokazatelji socioloških istraživanja, komparativni pregled, tradicija, nesporne činjenice pravne i moralne civilizacije). U prva dva slučaja sud primenjuje zakon, a u trećem, putem interpretacije, držeći se tripartitne teorije (uzorni, supsidijarni i korektivni odnos izmedju pozitivnog i prirodnog pava) primenjuje razumno rešenje koje je primereno notornim načelima prava i pravde i koje je u skladu sa prihvaćenim standardima medjunarodne zajednice.

Ratifikovane konvencije

Jedan veliki pravnički svet koji se formirao u okviru UN i drugih medjunarodnih zajednica u poslednjih 60 godina, ne može ostati izvan ratifikacija pojedinih zemalja i izvan primene onih prava koja su konstituisana mnogobrojnim deklaracijama, rezolucijama i konvencijama.

Razume se, tu je iznad svih Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. godine, koja po broju i sadržini prava čoveka predstavlja do sada najveću kodifikaciju prirodnih prava u istoriji pravne kulture. Ona je pored klasičnih političkih i gradjanskih prava, obuhvatila još čitav niz ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava čime je zaokružen dignitet čoveka kao društvenog bića.

Ona je u svom 55 godišnjem trajanju postala pravi izvor odakle su poleteli rojevi raznih dokumenata, univerzalnih i regionalnih: medjunarodni pakt o gradjanskim i političkim pravima (1966), medjunarodni pakt o socijalnim, ekonomskim i kulturnim pravima (1966), evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), američka konvencija o ljudskim pravima (1969), afrička povelja o pravima čoveka i naroda (1981), sve do - povelje osnovnih prava čoveka u Evropskoj uniji (2000). Proces zaštite ovih prava išao je i preko završnih dokumenata brojnih konvencija, o kojima ovde neću dalje govoriti, jer to je predjena stranica ove Škole.

Sve se te konvencije zasnivaju na zajedničkoj osnovi ljudskosti, kulturi razuma i vrlini pravde.

Primena tolerancije

Dakle, kada je reč o primeni tolerancije na polju medjunarodnih konvencija, onda to znači, da države u kontekstu svojih položaja, ratifikuju te konvencije i treba da ih ostvaruju putem implementacije u svoja zakonodavstva i da isti primenjuju prema opštoj formuli legaliteta koja glasi jednako postupanje u jednakim slučajevima.

Medjutim, ovde se postavlja i pitanje hijerarhije izmedju ratifikovane konvencije i rešenja domaćeg zakonodavstva, tim pre, kada se dva rešenja o istom pitanju nadju u položaju divergencije.

Tada, sledeći opštost ukupnih vrednosti, treba prevagu dati rešenjima ratifikovane konvencije i to ne samo stricti iuris, već i putem interpretacije oba teksta u smislu primene pravednijeg rešenja.

Najzad, treba podvući, da Povelja Srbije i Crne Gore, daje prednost ratifikovanoj konvenciji kao sastavnom delu unutrašnjeg pravnog poretka.

Tolerancija i pozitivno pravo

Kada je reč o toleranciji kao pravno filozofskom pojmu, treba primetiti da postoje brojne teorije koje objašnjavaju svrhu i potrebu tolerancije u demokratskom društvu.

Kako te filozofske postavke o toleranciji smestiti u svet pravnih normi, a da se ne naruši pravna sigurnost koja čini sastavni deo opšte pravde. Drugim rečima, postavlja se pitanje kako toleranciji dati »pravnu odjeću« uz očuvanje pravne sigurnosti. Može li, s pozivom na toleranciju manjina da odbije odredjene zakonske obaveze, a da se ostane u domenu pravednog prava odnosno, može li sudija da odbije primenu nekog zakonskog rešenja zbog poštovanja tolerancije.

Tri načina

Čini se, moguća su tri načina da pravo na toleranciju bude uvedeno u sistem pozitivnog prava.

Prvo, prirodno pravo kao supstrat ili uzor pozitivnom pravu u tom smislu da se ustanove i pravila pozitivnog prava inspirušu ili čak poklapaju sa kategorijama racionalnog prirodnog prava. Tu ideju treba širiti u procesu stvaranja prava (nadležni predstavnički organi) do te mere da je svako pitanje u zakonodavnom postupku pod stalnom pažnjom integriteta pravde kao temelja legitimnog prava. To ne može biti samo pogodba ove ili one politike partije. Političke partije imaju svoju viziju i svoj ugao posmatranja. Ali, ima nešto što je iznad njih, što one ne mogu i ne smeju dirnuti, a to je sud i pravedno zakonodavstvo.

Dakle, sa većom dozom pravednih rešenja postiže se i veći stepen praktične tolerancije i izbegavaju opasnosti od dogmatske netolerancije.

Kada je reč o prirodnom pravu kao uzoru ili supstratu pozitivnog prava, treba primetiti da je racionalno prirodno pravo ideja vodilja koju zakonodavac treba da ima u vidu prilikom stvaranja normi pozitivnog prava.

U stvari, mnoga rešenja pozitivnog prava zasnovana su na načelima prirodnog prava, tako da ona čine elemente pozitivnog prava koji su sjedinjeni u konkretnoj pravnoj normi. Takva norma ima svoj život i primenjuje se kao i svaka druga norma, što znači da pravna sankcija prevashodno obezbeduje njenu primenu. Medjutim, samo dubljom analizom prepoznaju se elementi prirodnog prava, što za konkretnu primenu nije od bitne važnosti, izuzev slučaja i potrebe njene interpretacije.

U tom smislu, pomenimo nekoliko slučajeva: primena načela komutativne i distributivne pravde u materiji deliktne štete što donose pravni principi integralne naknade, i primena u domenu obligacionih ugovora u smislu principa ekvivalencije i niza kategorija prava koji štiti taj princip; pravilo da niko ne može preneti na drugog više prava nego što i sam ima; pravilo da se niko ne može pozivati na sopstvenu nemoralnu radnju; pravila o neosnovanom obogaćenju; ustanova javnog poretka i dobrih običaja; pravila o naturalnim obligacijama; pravila savesnosti i poštenja.

Permisivne norme

Drugi način na koji tolerancija može ući na vrata pozitivnog prava jeste veća mogućnost korišćenja permisivnih normi tj. onih normi koje subjektu prava dozvoljavaju različita ponašanja pod dejstvom iste sankcije i to kao načelno opredeljenje zakonodavca, a ne samo kao ad hoc postupak.

Potrebno je u zakonodavnom procesu uneti jedno opredeljenje da se prilikom formulisanja svake pravne norme argumentovano razmišlja o upotrebi permisivnih normi shodno prirodi odgovarajućeg pravnog pitanja. To bi bio jedan od značajnih momenata unošenja tolerancije u pravni poredak.

Razume se, da čitave oblasti prava takve norme od davnina imaju npr. oblast privatnog prava, a posebno obligacionog i naslednog.

Medjutim, pravna država koja počiva na demokratskoj kulturi treba da obezbedi tj. da vodi računa da se ove norme još više koriste, i to ne samo u domenu privatnog prava, već i javnog prava, ustavnog, upravnog, finansijskog, socijalnog, pa u izvesnom smislu i krivičnog prava, bar kada je reč o izvršenju krivičnih sankcija - alternativne mere u izvršenju.

U stvari, uvek kada to ne zadire i ne ugrožava javna dobra (opštu korisnost) i zaštićena ljudska prava, permisivne norme treba propisivati u većoj odnosno u najvećoj mogućoj meri, ne samo zbog prava na toleranciju već i zbog toga što se na taj način odvija proces preobraćanja prava od prava kao volje i samovolje vladajuće klase, do prava kao umetnosti o dobrom i pravičnom.

Jer, propisivanjem permisivnih normi ostavlja se mogućnost svakom subjektu prava da svoje ponašanje uskladi sa jednim od zakonom predvidjenih alternativa, čime se u velikoj meri ostvaruje i pravo na toleranciju, posebno manjine.

Ograničenje

Ali, ovde mora biti postavljena jedna jasna i kategorična demarkaciona linija izmedju onih društvenih odnosa koji se po prirodi same stvari mogu regulisati permisivnim normama, i onih, kod kojih, radi zaštite opšteg dobra, to nije moguće činiti. Reč je o javnom poretku koji se karakteriše imperativnim normama jer je u pitanju skup principa na kojima je zasnovano postojanje i trajanje jedne pravno organizovane zajednice, a koji se izražavaju prinudnim pravnim propisima i moralnim imperativima koji se moraju poštovati. Ovo tim pre, jer je ustanova javnog poretka danas proširena (nije više zatvorena kapijama nacionalnog prava kako je to ranije bilo) i u izvesnoj meri integrisana dejstvom pravila medjunarodnih standarda o ljudskim pravima.

Uloga suda

Treće - najzad kada je reč o pravu na toleranciju i njegovom uvodjenju u život pozitivnog prava, značajno je zadržati se na ulozi suda (ili drugog organa koji primenjuje pravo) koji ima u postupku primene prava na konkretne životne odnose. Ta uloga nešto je jednostavnija kada zakon upućuje na primenu nekog metapravnog kriterijuma (npr. poslovni običaj, pravična naknada, svesnost) od one kada zakon uopšte ne reguliše odredjeni društveni odnos (pravna praznina) ili što je najteže, kada sam zakon reguliše jedan odnos, ali na nepodnošljivo nepravedan način. Kakva je tada uloga suda s obzirom na pet antičkih reči - ići sudiji znači ići pravdi.

U stvari, uloga suda u primeni prava svodi se na pitanje pozitivizma ili univerzalizma prava. Još je antičko doba razlikovalo jus od leges, pa se postavlja pitanje da li sudija primenjuje samo zakon koji je na pravnoj snazi ili sudija izriče pravdu držeći se važećeg zakona, njegovog smisla i razuma.

U pitanju je interpretacija prava od strane sudije. Jer, pravo je interpretativni pojam i pravo se primenjuje na osnovu razumevanja prava.

Monizam zakonske dogme, jedino se može poljuljati pluralizmom njegovog tumačenja.

Kada je sudija samo automatizovani primenjivač zakonske norme, pa čak i one, koja u tolikoj nepodnošljivoj meri protivreči pravdi da se silom fakta mora povući pred pravdom, i kada se sudiji ne dozvoljava da putem interpretacije takvu zakonsku normu privede pravičnom rešenju, onda se uloga sudije svodi na neku vrstu svoje suprotnosti. Sudija tada postaje zavisan od normativne snage jedne dogme, suprotno opštem mišljenju i svom sudijskom uverenju. Jer, kao što smrt zatvara fizički deo ličnosti, tako i pozitivizam zatvara raskoš prava i celinu pravde.